DOMETI ŽANROVSKOG ROMANA
ILI ŽELjKO OBRENOVIĆ
(1982)
Odlomak iz književne studije Mimezis romana Ostoje Prodanovića
Željko Obrenović (1982) rođen je u Valjevu, gde je zavšio osnovnu i srednju školu. Diplomirao je na Katedri za srpsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio je romane „Srpski psiho“ (2007, zajedno sa Aleksandrom Ilićem), „Talog“ (2012) i „Kameno jezero“ (2016), a takođe i strip „Karton siti“ (2017). Veliki broj njegovih kratkih priča, stripova, filmskih i književnih prikaza publikovan je u raznim magazinima, antologijama i periodici, a priča „Ko je ubio ljubav“ i roman „Srpski psiho“ su prevedeni na poljski jezik.
Svoju romanesknu karijeru Željko Obrenović započeo je kao apsolvent književnosti u Beogradu, romanom „Srpski psiho“ koji je napisao zajedno sa Aleksandrom Ilićem, tada apsolventom filozofije, takođe u Beogradu. Nezadovoljni glavnim tokom savremene srpske književnosti, koja je, po njima, bila isuviše konzervativna, sterilna i stereotipna, oni su se opredelili za provokativnu žanrovsku prozu koja je, između ostalog, imala ambiciju da skrenu pažnju publike na razmišljanja i osećanja modernog mladog, visoko obrazovanog i sofisticiranog urbanog čoveka današnjice, koji ne vidi svoje mesto u ponudi savremenog društva i nalazi se izvan svakog njegovog vidokruga i ponude. Ovakav jedan devijantan odgovor, svakako, nije samo u delokrugu neke društvene ponude, već u delokrugu patologije savremenog čoveka uopšte koji smisao svoje egzistencije ne može da nađe u tradicionalnoj matrici, pa poseže za nečim sasvim destruktivnim, devijantnim i zločinačkim.
Bezimeni glavni junak „Srpskog psiha“ na početku ovog romana je prikazan kao inteligentan dvadeset petogodišnji beogradski mladić koji je, kao i većina njegovih vršnjaka, zainteresovan za muziku i zabavu ali, postavši iznenada objekat misterioznog progonitelja, i žrtva opskurnih magijskih i satanističkih rituala, u njemu se događa neobjašnjiva promena i on se pretvara u monstruoznog serijskog ubicu, čija patologija stavlja na spisak „za odstrel“ i one koji su mu najdraži, uključujući tu i njegovu devojku Rebeku i najbolje prijatelje. Razvoj satanizma u njemu motivisan je više iracionalnim i mističnim, nego racionalnim i logčnim motivima, kao duboko imanentni i potisnuti mračni ljudski poriv, koji se iznenada budi i rasplamsava. Prikazana istovremeno i kao deo njegove natprosečne inteligencije i specifičnog filozofskog obrazovanja i poimanja sveta i stvari, njegova patologija i ubistva koja čini dobijaju obrise savršenog čina i svojevrsnog „umetničkog“ dela, a njegova strast narasta do abnormalnih granica zločina i monstruma nepojmljivih ljudima konvencionalnog shvatanja i sveta i morala.
Svoju superiornost ovaj junak pokazuje, između ostalog i kroz filozofska promišljanja života Ludviga Vitgenštajna, doduše, takođe propuštena kroz prizmu posebne devijacije i pomešane sa njegovim „dodacima“ koji se tiču nasilničke fantazije, katarzičnog seksa i sistematično izvedenih ubistava pri čemu za njega svaki zadati detalj u tom činu ima unapred propisanu i precizno definisanu važnost.
Kod ovakve literature uvek se postavlja pitanje svrhe i motivacije, odnosno zašto je ona vredna naše pažnje, iako nam se čini da je po mnogo čemu krajnje besmislena i neprihvatljiva. Da li je respekt prema perfektnoj umetničkoj izvedbi bezrazložnog ubistva apsolutno nevine žrtve dovoljan da prihvatimo i krajnje mučan i odbojan sadržaj, ili umetnost, u svom krajnjem ishodištu mora imati bar trunku humanosti, konstruktivnosti i lepote? Drugim rečima, zašto bi trebalo da u umetničkom smislu prihvatimo ovako krvavu i devijantnu filozofiju koja nalazi nasladu u svirepim i besmislenim ubistvima potpuno nedužnih ljudi? Možda zbog nove destruktivne filozofije koja okreće novu stranicu čovečanstva, u kojoj će se mapa vrednosti dijametralno promeniti? Možda zato što on ukazuje na još nedovoljno formulisano nezadovoljstvo i skučenost modernog čoveka i to onog visokih intelektualnih vrednosti, obrazovanja i znanja? Da li je to upozorenje na ono što može da usledi, kao masovna pojava i na šta autor dobronamerno upozorava, ukazujući na karakter sveta čiji će junaci biti slični negativnom junaku „Psiha“ bez ikakvog konstruktivnog poriva, koji će svoj ekstravagantni i bolesni ego hraniti destruktivnim, patološkim i zločinačkim sadržajima i uživanjem u tuđem strahu i patnjama? Ili sve treba shvatiti kao bezazlenu umetničku igru i provokaciju naivnog, konvencionalnog poimanja sveta i stvari?
Posle romana „Srpski psiho“, koga je ostvario zajedno sa Aleksandrom Ilićem, Željko Obrenović je, 2012. godine, ovoga puta samostalno i kod beogradskog Bukinga, objavio roman „Talog“. U „valjevskom književnom slučaju“ ovaj autor će verovatno biti upamćen ne samo kao stvaralac sklon inovacijama, eksperimentu i igri, već i kao izvorno žanrovki pisac kriminalističko-fantastičke provenijencije i tragalac za novim, potcenjenim mogućnostima književnosti i umetnosti kao takvih. I dok je poetika „Srpskog psiha“ išla za totalnom tematskom i kriminalističkom radikalizacijom i destrukcijom, dotle se „Talog“ vraća u tematski i psihološki umerenije i manje bizarne okvire. Nivo radikalizacije, ali sa njim i nivo filozofičnosti u testiranju ljudskih destruktivističkih koncepcija ovde značajno opada, što govori da Obrenović još traga za svojim optimalnim estetskim modelom i književnim izrazom, koji su i bez toga dostigli značajnu meru zanimljivosti i estetske veštine. Nama ostaje da iz privilegovane pozicije njegovih sugrađana pratimo te mene, promene i eksperimente, i uživamo u njihovim živopisnim i uspešnim modalitetima i formama.
Moderni žanrovski roman ove vrste nije opredeljen za lirsku, niti filozofsku datost života ili sveta, niti za zone moralnih opredeljenja, odnosno dilema, čak bi se pre moglo reći da ih prezire kao pretenciozne i svodi se na pojedinačnost priče i značenja. Gorivo te nove, nekad marginalne i efemerne literature, promenjene i redukovane senzibilnosti, nisu društvena ili moralna filozofija, već konkretna, pojedinačna, neuniverzalna priča: horor, kriminalistička, detektivska, ili slična. I „Talog“ je upravo to: jedna detektivsko-kriminalistička i fantastična storija u kojoj junakinja Jovana, tragajući za ubicama svoga dečka Andreja, nailazi na fantastiku natprirodnih fenomena i moći, kombinovanih sa hororom patološkog, rodoskrvnog i kriminalističkog.
Težeći da svojoj sestri Mariji, sa kojom je u incestuoznoj vezi, produži život, Gabrijel, centralni negativni princip ovog literarnog zdanja, poseže za serijom ubistava dvadeset trogodišnjih devojaka, čiju životnu energiju, posebnim fantastičkim postupkom pomoću čudotvornog staklenog srpa, prenosi u nju. Tako se u bizarnoj verziji obnovljenog mita o monstrumu-humanisti i patološkoj ljubavi, stavljenoj u središte zločina, odnosno zlodela, formira ambijent romana koji će se iskoristiti se da se u njega uvedu dileri, ratovi u Bosni i Hrvatskoj, telepatija, vidovnjaštvo, fantomi sa staklenim srpom Apokalipse, ambijent beogradskih kafana i podzemlja, gatare, seanse, seksi arsenali i šopovi, alkohol, droga, nikotin, sleng, muzika i zabava, ali isto tako i snovi, vizije, halucinacije, ubistva, fantastika, kompjuteri, internet, virtelni svetovi, naučna fantastika i slično.
Intrigantna priča, kao srdište, ovde za svoj fokus ima famu o čudotvornom apokaliptičnom staklenom srpu u formi famozne drobilice kostiju žrtava, odnosno patološko-incestuazni fokus oko brata i s njim zatrudnele sestre kao udaljenu i destruisanu asocijaciju na hrišćansku mitologiju, odnosno arsenale natprirodnosti, čudotvornog, demijurškog i bogorodičnog u jednom obrnutom poretku i nakaznom izdanju. Ne prezajući ni od čega i težeći samo da proizvede čitalački magnetizam, odnosno uspeh, ova poetika mami svojom slobodom i nesputanošću i na momente osvaja i stvara nove životne i senzibilne prostore i mogućnosti, kao i svaka autentična umetnost.
Polazeći od postulata da svako umetničko delo svoj estetski legitimitet ostvaruje na planu poetike, odnosno estetskih sredstava ili načina na koji se u estetskom smislu konstituiše i ostvaruje, jasno je da „Talog“ te uslove ispunjava, uprkos nedvosmislenih predrasuda o žanru, njegovim posebnostima i nedvosmislenim ograničenjima. Pokazalo se da u estetskom smislu izbor bizarnog i efemernog, umesto dubinskog i uzvišenog diskursa, ne mora biti hendikep. Uostalom, setimo se samo fenomena estetike ružnog, pa će nam i estetika bizarnog postati dovoljno legitimna. U tom smislu moguće je posmatrati i sistem motivacije u „Talogu“ koji je, izuzimajući fantatstičke partije, po pravilu realistički i konvencionalan.
Svet, emocije i sistem vrednosti Jovana doživljava uglavnom konvencionalno i upravno, a njeno ljubavno vezivanje za Borka, svega nekoliko dana posle smrti prethodne „velike“ ljubavi, može se uzeti kao posledica posebne promene emotivnog registra žanra, odnosno novih generacija izmenjene senzibilnosti i svetonazora. Fantastika kod Željka Obrenovića nema ulogu suštinskog i integralnog modifikatora svekolike tekstualne građe, već je ona pre samo parcijalni i funkcionalistički momenat, onaj koji će zadiviti, iznenaditi i pridobiti čitaoca. Glavni tok i osnovna poetička supstanca njegovog motivacijskog sistema je realistička, odnosno konvencionalna konstanta, kako po shvatanjima, tako i po izvedbi, odnosno umetničkim sredstvima. Područje u kom se osećaju razlike, jeste bizarnost i efemernost teme, specifičan jezički sklop, odnosno sleng, izmenjena generacijska senzibilnost i doživljajnost te, najzad, ambijenti koji podrazumevaju virtuelnost, halucinantnost, drogu, vizije, internet, oružje, nasilje, seks, kriminal, izmenjene ideale i etiku.
Kod Željka Obrenovića moguće je, dakle, govoriti o novom književnom idealu, novoj estetici i novom žanrovskom usmerenju, odnosno preobražaju dojučerašnjih marginalnih i efemernih formi u vodeći književni tok. On, svakako, može postati doajen u ovom i ovako odabranom usmerenju i profilu i postati njegov rodonačelnik, s obzirom na njegove ambicije, kapacitete, obrazovanje, uvide, usredsređenost i talenat. Slučaj Zorana Ćirića, NIN-ove nagrade i romana „Hobo“ uveravaju da su se u književnom svetu stvari menjaju, kao i čitav svet oko nas, bez obzira da li se to nekome sviđalo, ili ne.
U tom smislu estetika detektivsko-fantastično-kriminalističke priče, o kakvoj je i ovde reč, donosi pred čitaoca sve kvalitete ovog žanra o kojima govori i Stanko Lasić u svojoj „Poetici kriminalističkog romana“: napetost, neizvesnost, intelektualnu igru, logičke zagonetke, zavaravanje, preokrete, izlete u nemoguće i fantastiku, uzbuđenje, imaginaciju, iskušenja, izazove, moralnu i emotivnu revolucionarnost ili bezosećajnost, demonizam, granične zone i situacije... Sledstveno tome stiču se uzbudljive mogućnosti stalne promene osumnjičenih, gde se izbor može ticati svih, uključujući i glavne junake, pa i same žrtve Andreja, itd. Komplikovana i isprepletena intriga kao poetičko središte žanra u tom smislu je neiscrpni rezervor i estetskog užitka, kao posledica evidentne autorove umetničke veštine. Tako posmatrano, Valjevo je nesumnjivo dobilo jednog novog, zanimljivog i žanrovski samosvesnog pisca čije će dalje praćenje biti veoma zanimljivo.
Nešto slično se događa i u najnovijem romanu Željka Obrenovića „Kameno jezero“, objavljenom kod beogradskog izdavača „Kontrast“ 2016. godine koji, kao i „Talog“, ima tendenciju daljeg razvoja njegovog romana kada je u pitanju kvalitet njegove intrige i njegov hod prema klasičnim modelima, karakterističnim po snažnijoj afirmaciji humanističkih, psiholoških i moralnih vrednosti, mada se po osnovnim žanrovskim odlikama, on još uvek nalazi u predelima između kriminalističkog, horor, enigmatskog i ljubavnog romana i trilera.
Ekspozicija ovog romana deluje konvencionalno i idilično: glavni junak, koji je ujedno i narator ove priče, inače pisac scenarija za filmove, povlači se u kuću pored nekog jezera da bi, za velike pare, napisao scenario za film za svetski poznatog reditelja. Sa njim odlazi i devojka Una, koja njegov scenario treba da prevede na engleski, i između njih se dogodi nežna ljubavna romansa. U međuvremenu naratora napadne nepoznati čovek iz crnog mercedesa i on jedva izbegne smrt. Ispostavi se da je napadač, zapravo, čuvar jezera koji se bavi seksualnim trafikingom, tako što na prevaru dovodi devojke iz Bosne, o čemu je Una, kao novinarka, pisala i dovela ga u opasnost. Roman se završava ucenom čuvara jezera upućenom naratoru da će, ako ovaj obnaroduje njegova zlodela, obnarodovati da je on brutalno pretukao njegovu bivšu devojku, zbog prevare. Vrhunac romana je prevara koju je naručilac scenarija, naratorov drug Damir, izveo nad njim, a koja se ogleda u gubitku autortva nad scenarijem, odnosno da će kao autor njegovog scenarija biti potpisan čuveni američki reditelj, a ne on. Iako je ta stavka, dobro prikrivena i maskirana, postojala u ugovoru koji je narator potpisao, on je, impresioniran poslom i velikom zaradom, nije ni primetio, pa ga tako, na kraju romana, zatičemo teško poraženog i razočaranog.
Kao što smo već primetili, iako se on još uvek nalazi duboko u već opisanim predelima žanrovskog romana, sve ovo svedoči o kretanju Obrenovićevih romanesknih struktura prema predelima klasične literature, karakteristične po sve snažnijoj afirmaciji humanističkih, psiholoških, moralnih i drugih poznatih vrednosti i kvaliteta.
Tako smo, na primer, svedoci da se između naratora i Une razvijaju nežni i duboki emotivni procesi i umetnički ubedljivo prikazana bliskost, što, svakako, nije odlika žanrovske literature, gde se procesi podrazumevaju, a umetnički ne motivišu.
Una se, zatim, prikazuje kao osoba snažne empatije prema ugroženima i stradalnicima, što se ogleda u pomoći koju pruža nesrećnim, zloupotrebljenim, drogiranim i silovanim devojkama iz Bosne da pobegnu i izvuku se iz kandži organizatora seksualnog trafikinga u koji su na prevaru uvučene. I sam čuvar jezera, iako izrazito negativan lik, oblikovan je uz pomoć složenijih motivacionih mehanizama nego što je to uobičajeno u ostvarenjima ovog žanra. Prvo, on je prikazan kao osoba koja se veoma vešto koristi prevarama, obmanama i manipulacijama, jer celo selo oko jezera drži u strahu, zavisnosti i pokornosti. Drugo, on i samog naratora na kraju romana ucenjuje i primorava na pakt o nenapadanju i ćutanju, čime se čitateljstvu šalje jedna zanimljiva poruka o odnosima među junacima ovog romana, ali i o odnosima među ljudima uopšte, a koji su složeniji i suptilniji nego što to biva u literaturi žanrovskog karaktera.
Ovaj sukob sa čuvarom jezera, takođe, osvetliće i mračnu stranu samog naratora kao glavnog junaka ove povesti, dotle predstavljenim samo u pozitivnim tonovima. Naime, ispostaviće se da on krije podatak da je i on nasilnik, jer je veoma brutalno pretukao svoju bivšu devojku, kad je saznao da ga je prevarila.
Ono što, takođe govori o približavanju Obrenovićevih romana formama klasičnih literarnih ostvarenja, jesu partije koje govore o načinu na koji glavni junak doživljava umetnost, odnosno proces pisanja svog scenarija. Čitav niz pozitivnih i suptilnih emocija opisan u tom postupku, svakako je prilično daleko od destruktivnih i nehumanih poriva i afekata karakterističnih, na primer, za „Srpski psiho“.
Konačno, razočaranje i frustracija u kojima zatičemo glavnog junaka na kraju romana nešto je karakteristično pre za literaturu klasičnog, humanističkog manira, nego za tvrdi kriminalistički ili horor žanr sa početaka Obrenovićevog stvaralaštva. Naime, stanje dubokog razočaranja i frustracije, u kome se glavni junak ove povesti nalazi na kraju romana, karakteristično je za romane klasičnog, a ne žanrovskog tipa. Setimo se, naprimer Balzakovog Ežena de Rastinjaka na kraju „Čiča Goria“ koji se nalazi u sličnom stanju i raspoloženju kao Obrenovićev junak iz „Kamenog jezera“, pa će odmah biti jasno o čemu je ovde reč. Sve to govori u prilog činjenici da se u Obrenovićevim romanima uspostavila jedna dobra ravnoteža između žanrovskog i klasičnog manira, odnosno između dinamične i uzbudljive fabule, provokativnog zapleta i enigmatične intrige, na jednoj strani, i složenijih psihičkih, emotivnih, humanih i moralnih procesa i vrednosti, na drugoj.
No comments:
Post a Comment