Dobri terorista Doris Lesing (Doris Lessing)

Vlast je u Londonu za vreme Tačerove ulazila u napuštene kuće i zalivala betonom WC šolje, kade i slavine, i kidala kablove i cevi, kako bi sprečila ilegalna useljenja. U baš takvu jednu kuću na početku Dobrog teroriste ulaze Alice i Jasper. Ta građevina je zapravo sklonište za pripadnike jedne komunističke ćelije koja pokazuje tendencije da svoje aktivnosti radikalizuje saradnjom sa ozloglašenom IRA-om.

Iako je zgrada predviđena za rušenje, a policija neretko zakuca na vrata kako bi skvotere izbacila napolje, Alice, zahvaljujući svojoj dovitljivosti i prethodnom iskustvu, uspeva da kuću dovede u pristojno stanje i obezbedi joj status priznatog skvota.

O odnosu Alice i Jaspera se u prvoj trećini može spoznati malo toga. Mnogi isprva pomisle da su oni brat i sestra (što nije tačno), zatim da su u vezi (što je, recimo, istina, ali je ta veza čudna jer se Jasper gnuša svakog fizickog kontakta i bliskosti sa Alice i najverovatnije je homoseksualac). Njih dvoje su, svejedno, prethodne četiri godine proveli u kući Alicine majke, iz koje su nedavno otišli nakon žučne svađe. Narušeni odnosi s roditeljima neće sprečiti Alice da već sutradan od njih zatraži novac, ili pak sama uđe u njihove kuće i posluži se, jer buržoazija za to i služi.

Kao što nije lako pisati o holokaustu ili ropstvu a izbeći idealizaciju i samim tim i dvodimenzionalnost žrtava, isto tako je teško pisati o terorizmu jer to niko zdravog razuma ne može podržavati. Međutim, Doris Lesing je uspela da pronađe odgovarajući ugao kako bi izbegla jednostranost. Za početak, ovde je bitna politika, jer za razliku od terorizma borba protiv zlodela kapitalizma bi trebalo da je bliska svakom mislećem biću. A likovi u ovom romanu većim delom knjige zapravo i nisu teroristi. Njihova uverenja su na mestu, a svi oni -- ovu kuću će do polovine romana naseliti brojni najrazličitiji ljudi -- više deluju poput pobunjenih tinejdžera koji se igraju komune nego poput pitomaca ISIS-a ili pak pomenute IRA-e.

Pored toga što likovima ovog dela, uglavnom, srce na pravom mestu, evidentno je da oni previše uživaju u protestima, sukobima s policijom i, uopšte, u pozi buntovnika i revolucionara, dok se njihove akcije svode na skandiranje na protestima i ispisivanje grafita. Međutim, čak i "korisni idioti", kako je to Lenjin formulisao, očito mogu postati izrazito opasni ako su dovoljno uporni. U šta će nas preostale stranice ove knjige uveriti.

Doris Lesing izuzetno prikazuje ljude u svim svojim nijansiranim promenama, kako se maske smenjuju, od facijalnih ekspresija, preko akcenta i samog govora. Ova autorka, takođe, vešto bira šta će izreći a šta će pokazati i čitalac je zbog tog mudrog izbora višestruko nagrađen. Vanredno dobra knjiga o opasnosti dobrih namera.

Kameno jezero -- Željko Obrenović -- prikaz -- Bookvalna -- Instagram

Metafikcija je naziv za postupak u književnosti čija je glavna karakteristika da aludira sama na sebe.

Prethodno navedena definicija već zvuči dovoljno  komplikovano i zbunjujuće, zar ne? Sada zamislite kako izgleda primeniti je i u praksi.

Pred nama je roman o romanu, proza u prozi. Željko Obrenović, pisac, piše o fiktivnom piscu koji dobija zadatak da napiše scenario za jedan film B produkcije namenjen stranom tržištu u jednoj vikendici u blizini Kamenog jezera, poznatom po tome što misteriozno utopljava ljude. Društvo mu pravi devojka mastiloplave kose, Una, sa zadatkom da prevodi na engleski jezik sve što on napiše. Međutim, na ovome se ne završava Obrenovićevo umeće. Ne, ono tu tek počinje.

Obrenović piše o piscu koji iza sebe ima već nekoliko objavljenih romana, dok, taj isti fiktivni pisac nama čitaocima govori o cakama kojima se služi prilikom stvaranja pisanog dela. Tako, govoreći o važnosti dobrog uvoda i dobre prve rečenice romana negde na sredini priče, Željko nas automatski vraća na sam početak ovog romana, čime nas mami da proverimo da li je on zaista i primenio to pravilo o kom govori njegov fiktivni pisac. I da, primenio ga je!

Dalje, u jednom momentu priče, Una sedi na terasi i čita piščev poslednji roman uz komentare da je radnja toliko zapetljana i generalno nepovezana, da joj nije jasno na koji način je uopšte uspeo da uobliči čitavu priču i da joj da određeni kraj. Tu na videlo ponovo dolazi Obrenovićeva genijalnost, budući da je to upravo ono što on radi nama čitaocima u ovom romanu, jer smo svi mi, faktički, Una. Naime, "Kameno jezero" obuhvata u sebi sled slojevitih i razgranatih događaja koji su naizgled međusobno nespojivi, čime tera nas čitaoce, kao i Unu unutar samog romana, da se zapitamo na koji način će uopšte i uspeti da završi priču koju je toliko razgranao sa svakom novom stranicom. Na taj način, Obrenović nas lukavo mami da što pre stignemo do kraja romana.

Pored svega navedenog, atmosfera koja dominira romanom obavijena je velom misterije, kako zbog lokacije na kojoj se radnja odvija, tako i zbog samih ljudi koji na toj lokaciji obitavaju.

Svi su osumnjičeni, i niko nije osumnjičen. Genijalno.

Vuci svoje ralo po kostima mrtvih Olga Tokarčuk

Radnja romana Vuci svoje ralo po kostima mrtvih smeštena je u planinsko mesto na granici između Poljske i Češke. Počinje ubistvom, odnosno pronalaskom leša jednog od suseda naratorke koja nam o tome pripoveda u prvom licu. Ona je starica, koja živi sama i pomaže bivšem učeniku s prevođenjem poezije Vilijama Blejka, čuva i obilazi vikendice komšijama, zanima se za horoskop i izrađuje ga za sve s kojima dođe u susret, ukoliko joj saopšte datum rođenja. Takođe, ona prezire svoje ime -- Janina -- smatra da je glupo davati imena na rođenju i zbog toga sve poznanike prekrštava imenima koja smatra da su odgovarajuća za njih. To preimenovanje se ne završava samo na ljudima, obližnje seoce je nazvala Transilvanija.

Čovek koji je pronađen mrtav -- po svoj prilici zadavio se jelenskom kosti do koje je došao krivolovom -- imenovan je Bigfut, a naratorka ga nikada nije volela, upravo zbog pomenutog krivolova i uopšte odnosa prema životinjama (psa drži zatvorenog u kućici bez obzira na hladnoću i ostavlja ga tu i kad nekamo ode na duže).

Kako roman odmiče, umesto klasične krimi priče, čitalac će mnogo češće biti izložen monolozima i dijalozima koji se bave odnosom ljudi, životinja, insekata i prirode, i njihovim međusobnim vrednovanjem. Ko ljudima daje za pravo da se tako bahato odnose prema "nižim" vrstama i zašto za to ne postoje kazne? Ili, ako postoje, zašto se ne primenjuju? Ovi "eseji" nisu nametljivi i ne ometaju narativ romana, koji je maestralno vođen. Roman ni u jednom trenutku ne sklizne u pridikovanje premda se bavi angažovanim temama. A od jednog do drugog meditativnog pasaža dešavaju se nova ubistva i slagalica polako počinje da se sklapa (ako je to nekome u ovoj knjizi uopšte bitno).

Lepota ovog romana je ponajviše u samom pisanju, u živopisnim likovima (zubar kojem je oduzeta licenca popravlja zube pod vedrim nebom, a kao anesteziju koristi votku; entomolog koji spava u šumi; pa i sama naratorka koja piše pisma policiji u kojima primećuje da su ubistva zapravo osveta životinja) i sjajnim opservacijama.

Retki su romani kojima je teško naći makar jednu zamerku, a ovaj je takav. Svako treba da ga pročita.

Dometi žanrovskog romana -- Ostoja Prodanović -- Željko Obrenović

DOMETI ŽANROVSKOG ROMANA 

ILI ŽELjKO OBRENOVIĆ

(1982)

Odlomak iz književne studije Mimezis romana Ostoje Prodanovića

Željko Obrenović (1982) rođen je u Valjevu, gde je zavšio osnovnu i srednju školu. Diplomirao je na Katedri za srpsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio je romane „Srpski psiho“ (2007, zajedno sa Aleksandrom Ilićem), „Talog“ (2012) i „Kameno jezero“  (2016), a takođe i strip „Karton siti“ (2017). Veliki broj njegovih kratkih priča, stripova, filmskih i književnih prikaza publikovan je u raznim magazinima, antologijama i periodici, a priča „Ko je ubio ljubav“ i roman  „Srpski psiho“ su prevedeni na poljski jezik. 

Svoju romanesknu karijeru Željko Obrenović započeo je kao apsolvent književnosti u Beogradu, romanom „Srpski psiho“ koji je napisao zajedno sa Aleksandrom Ilićem, tada apsolventom filozofije, takođe u Beogradu. Nezadovoljni glavnim tokom savremene srpske književnosti, koja je, po njima, bila isuviše konzervativna, sterilna  i stereotipna, oni su se opredelili za provokativnu žanrovsku prozu koja je, između ostalog, imala ambiciju da skrenu pažnju publike na razmišljanja i osećanja modernog mladog, visoko obrazovanog i sofisticiranog  urbanog čoveka  današnjice, koji ne vidi svoje mesto u ponudi savremenog društva i nalazi se  izvan svakog njegovog vidokruga i ponude. Ovakav jedan devijantan odgovor, svakako, nije samo u delokrugu neke društvene ponude, već u delokrugu patologije savremenog čoveka uopšte koji smisao svoje egzistencije ne može da nađe u tradicionalnoj matrici, pa poseže za nečim sasvim destruktivnim, devijantnim i zločinačkim. 

Bezimeni glavni junak „Srpskog psiha“ na početku ovog romana je prikazan kao inteligentan dvadeset petogodišnji beogradski mladić koji je, kao i većina njegovih vršnjaka, zainteresovan za muziku i zabavu ali, postavši iznenada objekat misterioznog progonitelja, i žrtva opskurnih magijskih i satanističkih rituala, u njemu se događa neobjašnjiva promena i on se pretvara u monstruoznog serijskog ubicu, čija patologija stavlja na spisak „za odstrel“  i one koji su mu najdraži, uključujući tu i njegovu devojku Rebeku i najbolje prijatelje. Razvoj satanizma u njemu motivisan je više iracionalnim i mističnim, nego racionalnim i logčnim motivima, kao duboko imanentni i potisnuti mračni ljudski poriv, koji se iznenada budi i rasplamsava. Prikazana istovremeno i kao deo njegove natprosečne inteligencije i specifičnog filozofskog obrazovanja i poimanja sveta i stvari, njegova patologija i ubistva koja čini dobijaju  obrise savršenog čina i svojevrsnog „umetničkog“ dela, a njegova strast narasta do abnormalnih granica zločina i monstruma nepojmljivih ljudima konvencionalnog shvatanja i sveta i morala. 

Svoju superiornost ovaj junak pokazuje, između ostalog i kroz filozofska promišljanja života Ludviga Vitgenštajna, doduše, takođe propuštena kroz prizmu posebne devijacije i pomešane sa njegovim „dodacima“ koji se tiču nasilničke fantazije, katarzičnog seksa i sistematično izvedenih ubistava pri čemu za njega svaki zadati detalj   u tom činu ima unapred propisanu i precizno definisanu  važnost.

Kod ovakve literature uvek se postavlja pitanje svrhe i motivacije, odnosno zašto je ona vredna naše pažnje, iako nam se čini da je po mnogo čemu krajnje besmislena i neprihvatljiva. Da li je respekt prema perfektnoj umetničkoj izvedbi bezrazložnog ubistva apsolutno nevine žrtve dovoljan da prihvatimo i krajnje mučan i odbojan sadržaj, ili umetnost, u svom krajnjem ishodištu mora imati bar trunku humanosti, konstruktivnosti i lepote? Drugim rečima, zašto bi trebalo da u umetničkom smislu prihvatimo ovako krvavu i devijantnu filozofiju koja nalazi nasladu u svirepim i besmislenim ubistvima potpuno nedužnih ljudi? Možda zbog nove destruktivne filozofije koja okreće novu stranicu čovečanstva, u kojoj će se mapa vrednosti dijametralno promeniti? Možda zato što on ukazuje na još nedovoljno formulisano  nezadovoljstvo i skučenost modernog čoveka i to onog visokih intelektualnih vrednosti,  obrazovanja i znanja? Da li je to upozorenje na ono što može da usledi, kao masovna pojava i na šta  autor dobronamerno upozorava, ukazujući na karakter sveta čiji će junaci biti slični negativnom junaku „Psiha“ bez ikakvog konstruktivnog poriva, koji će svoj ekstravagantni i bolesni ego hraniti destruktivnim, patološkim i zločinačkim sadržajima i uživanjem u tuđem strahu i patnjama? Ili sve treba shvatiti kao bezazlenu umetničku igru i provokaciju naivnog, konvencionalnog poimanja sveta i stvari?      

Posle romana „Srpski psiho“, koga je ostvario zajedno sa Aleksandrom Ilićem, Željko Obrenović je, 2012. godine, ovoga puta samostalno i kod beogradskog Bukinga, objavio roman „Talog“. U „valjevskom književnom slučaju“ ovaj autor će verovatno biti upamćen ne samo kao stvaralac sklon inovacijama, eksperimentu i igri, već i kao izvorno žanrovki pisac kriminalističko-fantastičke provenijencije i tragalac za novim, potcenjenim  mogućnostima književnosti i umetnosti kao takvih. I dok je poetika „Srpskog psiha“ išla za totalnom tematskom  i kriminalističkom radikalizacijom i destrukcijom, dotle se „Talog“ vraća  u tematski i psihološki umerenije i manje bizarne okvire. Nivo radikalizacije, ali sa njim i nivo filozofičnosti u testiranju ljudskih destruktivističkih koncepcija ovde značajno opada, što govori da Obrenović još traga za svojim optimalnim estetskim modelom i književnim izrazom, koji su i bez toga  dostigli značajnu meru zanimljivosti i estetske veštine. Nama ostaje da iz privilegovane pozicije njegovih sugrađana pratimo te mene, promene i eksperimente, i uživamo u njihovim živopisnim i uspešnim modalitetima i formama. 

Moderni žanrovski roman ove vrste nije opredeljen za  lirsku, niti filozofsku datost života ili sveta, niti za zone moralnih opredeljenja, odnosno dilema, čak bi se pre moglo reći da ih prezire kao pretenciozne i svodi se na pojedinačnost priče i značenja. Gorivo te nove, nekad marginalne i efemerne literature, promenjene i redukovane senzibilnosti, nisu društvena ili moralna filozofija, već konkretna, pojedinačna, neuniverzalna  priča: horor, kriminalistička, detektivska, ili slična. I „Talog“ je upravo to: jedna detektivsko-kriminalistička i fantastična storija u kojoj junakinja Jovana, tragajući za ubicama svoga dečka Andreja, nailazi na fantastiku natprirodnih fenomena i moći, kombinovanih sa hororom patološkog, rodoskrvnog i kriminalističkog. 

Težeći da svojoj sestri Mariji, sa kojom je u incestuoznoj vezi, produži život, Gabrijel, centralni negativni princip ovog literarnog zdanja,  poseže za serijom ubistava dvadeset trogodišnjih devojaka, čiju životnu energiju, posebnim fantastičkim postupkom pomoću čudotvornog staklenog srpa, prenosi u nju.  Tako se u bizarnoj verziji obnovljenog mita o monstrumu-humanisti i patološkoj ljubavi, stavljenoj u središte zločina, odnosno zlodela, formira ambijent romana koji će se iskoristiti se da se u njega uvedu dileri, ratovi u Bosni i Hrvatskoj, telepatija, vidovnjaštvo, fantomi sa staklenim srpom Apokalipse, ambijent beogradskih kafana i podzemlja, gatare, seanse, seksi arsenali i šopovi, alkohol, droga, nikotin, sleng, muzika i zabava, ali isto tako i  snovi, vizije, halucinacije, ubistva, fantastika, kompjuteri, internet, virtelni svetovi, naučna fantastika i slično. 

Intrigantna priča, kao srdište, ovde za svoj fokus ima famu o čudotvornom apokaliptičnom staklenom srpu u formi famozne drobilice kostiju žrtava, odnosno patološko-incestuazni fokus oko brata i s njim zatrudnele sestre kao udaljenu i destruisanu asocijaciju na hrišćansku mitologiju, odnosno arsenale natprirodnosti, čudotvornog, demijurškog i bogorodičnog u jednom obrnutom poretku i nakaznom izdanju.  Ne prezajući ni od čega i težeći samo da proizvede čitalački magnetizam, odnosno uspeh, ova poetika mami svojom slobodom i nesputanošću i na momente osvaja i stvara nove životne i senzibilne prostore i mogućnosti, kao i svaka autentična umetnost. 

Polazeći od postulata da svako umetničko delo svoj estetski legitimitet ostvaruje na planu poetike, odnosno estetskih sredstava ili načina na koji se u estetskom smislu konstituiše i ostvaruje, jasno je da „Talog“ te uslove ispunjava, uprkos nedvosmislenih predrasuda o žanru, njegovim posebnostima i nedvosmislenim ograničenjima. Pokazalo se da u  estetskom smislu izbor bizarnog i efemernog, umesto dubinskog i uzvišenog diskursa, ne mora biti hendikep. Uostalom, setimo se samo fenomena estetike ružnog, pa će nam i estetika bizarnog postati dovoljno legitimna. U tom smislu moguće je posmatrati i sistem motivacije u „Talogu“  koji je, izuzimajući fantatstičke partije, po pravilu realistički i konvencionalan. 

Svet, emocije i sistem vrednosti Jovana doživljava uglavnom konvencionalno i upravno, a njeno ljubavno vezivanje za Borka, svega nekoliko dana posle smrti prethodne „velike“ ljubavi,  može se uzeti kao posledica posebne promene emotivnog registra žanra, odnosno novih generacija izmenjene senzibilnosti i svetonazora. Fantastika kod Željka Obrenovića nema ulogu suštinskog i integralnog modifikatora svekolike tekstualne građe, već je ona pre samo parcijalni i funkcionalistički  momenat, onaj koji će zadiviti, iznenaditi i pridobiti čitaoca. Glavni tok i osnovna poetička supstanca njegovog motivacijskog sistema je realistička, odnosno konvencionalna konstanta, kako po shvatanjima, tako i po izvedbi, odnosno umetničkim sredstvima. Područje u kom se osećaju razlike, jeste bizarnost i efemernost teme, specifičan jezički sklop, odnosno sleng,  izmenjena generacijska senzibilnost i doživljajnost te, najzad,  ambijenti koji podrazumevaju virtuelnost, halucinantnost, drogu, vizije, internet, oružje, nasilje, seks, kriminal, izmenjene ideale i etiku.  

Kod Željka Obrenovića moguće je, dakle, govoriti o novom književnom idealu, novoj estetici i novom žanrovskom usmerenju, odnosno preobražaju dojučerašnjih marginalnih i efemernih formi u vodeći književni tok. On, svakako, može postati doajen u ovom i ovako odabranom usmerenju i profilu i postati njegov rodonačelnik, s obzirom na njegove ambicije, kapacitete, obrazovanje, uvide, usredsređenost  i talenat. Slučaj Zorana Ćirića, NIN-ove nagrade i romana „Hobo“ uveravaju da su se u književnom svetu stvari  menjaju, kao i čitav svet oko nas, bez obzira da li se to nekome sviđalo, ili ne.   

U tom smislu estetika detektivsko-fantastično-kriminalističke  priče, o kakvoj je i ovde reč, donosi pred čitaoca sve kvalitete ovog žanra o kojima govori i Stanko Lasić u svojoj „Poetici kriminalističkog romana“:  napetost, neizvesnost, intelektualnu igru, logičke zagonetke, zavaravanje, preokrete, izlete u nemoguće i fantastiku, uzbuđenje, imaginaciju, iskušenja, izazove, moralnu i emotivnu revolucionarnost ili bezosećajnost, demonizam, granične zone i situacije... Sledstveno tome stiču se uzbudljive mogućnosti stalne promene osumnjičenih, gde se izbor može ticati svih, uključujući i glavne junake, pa i same žrtve Andreja, itd. Komplikovana i isprepletena intriga kao poetičko središte žanra u tom smislu je neiscrpni rezervor i estetskog užitka, kao posledica evidentne autorove umetničke veštine. Tako posmatrano, Valjevo je nesumnjivo dobilo jednog novog, zanimljivog i žanrovski samosvesnog pisca  čije će dalje praćenje biti veoma zanimljivo. 

Nešto slično se događa i u najnovijem romanu Željka Obrenovića „Kameno jezero“, objavljenom kod beogradskog izdavača „Kontrast“ 2016. godine koji, kao i „Talog“, ima tendenciju  daljeg razvoja njegovog romana kada je u pitanju kvalitet njegove intrige i njegov hod prema klasičnim modelima, karakterističnim po snažnijoj afirmaciji humanističkih, psiholoških i moralnih vrednosti, mada se po osnovnim žanrovskim odlikama, on još uvek  nalazi u predelima između kriminalističkog, horor, enigmatskog i ljubavnog  romana i trilera. 

Ekspozicija ovog romana deluje konvencionalno i idilično: glavni junak, koji je ujedno i narator ove priče, inače pisac scenarija za filmove, povlači se u kuću pored nekog jezera da bi, za velike pare, napisao scenario za film za svetski poznatog reditelja. Sa njim odlazi i devojka Una, koja njegov scenario treba da prevede na engleski, i između njih se dogodi nežna ljubavna romansa. U međuvremenu naratora napadne nepoznati čovek iz crnog mercedesa i on jedva izbegne smrt. Ispostavi se da je napadač, zapravo, čuvar jezera koji se bavi seksualnim trafikingom, tako što na prevaru dovodi devojke iz Bosne, o čemu je Una, kao novinarka, pisala i dovela ga u opasnost. Roman se završava ucenom čuvara jezera upućenom naratoru da će, ako ovaj obnaroduje njegova zlodela, obnarodovati da je on brutalno pretukao njegovu bivšu devojku, zbog prevare. Vrhunac romana je prevara koju je naručilac scenarija, naratorov drug Damir, izveo nad njim, a koja se ogleda u gubitku autortva nad scenarijem, odnosno da će kao autor njegovog scenarija biti potpisan čuveni američki reditelj, a ne on. Iako je ta stavka, dobro prikrivena i maskirana,  postojala u ugovoru koji je narator potpisao, on je, impresioniran poslom i velikom zaradom, nije ni primetio, pa ga tako, na kraju romana, zatičemo teško poraženog i razočaranog. 

Kao što smo već primetili, iako se on još uvek nalazi duboko u već opisanim predelima žanrovskog romana, sve ovo svedoči o kretanju Obrenovićevih romanesknih struktura prema predelima klasične literature, karakteristične po sve snažnijoj afirmaciji humanističkih, psiholoških, moralnih i drugih poznatih vrednosti  i kvaliteta.   

Tako smo, na primer, svedoci da se između naratora i Une razvijaju nežni i duboki emotivni procesi i umetnički ubedljivo prikazana bliskost, što, svakako, nije odlika žanrovske literature, gde se procesi  podrazumevaju, a umetnički ne motivišu.

Una se, zatim, prikazuje kao osoba snažne empatije prema ugroženima i stradalnicima, što se ogleda u pomoći koju pruža nesrećnim, zloupotrebljenim, drogiranim i silovanim  devojkama  iz Bosne da pobegnu i izvuku se iz kandži organizatora seksualnog trafikinga u koji su na prevaru uvučene. I sam čuvar jezera, iako izrazito negativan lik, oblikovan je uz pomoć složenijih motivacionih mehanizama nego što je to uobičajeno u ostvarenjima ovog žanra. Prvo, on je prikazan kao osoba koja se veoma vešto koristi prevarama, obmanama i manipulacijama, jer celo selo oko jezera drži u strahu, zavisnosti i pokornosti. Drugo, on i samog naratora na kraju romana ucenjuje i primorava na pakt o nenapadanju i ćutanju, čime se čitateljstvu šalje jedna zanimljiva poruka o odnosima među junacima ovog romana, ali i o odnosima među ljudima uopšte, a koji su složeniji i suptilniji nego što to biva u literaturi žanrovskog karaktera. 

Ovaj sukob sa čuvarom jezera, takođe, osvetliće i mračnu stranu samog naratora kao glavnog junaka ove povesti, dotle predstavljenim samo u pozitivnim tonovima. Naime, ispostaviće se da on krije podatak da je i on nasilnik, jer je veoma brutalno pretukao svoju bivšu devojku, kad je saznao da ga je prevarila. 

Ono što, takođe govori o približavanju Obrenovićevih romana formama  klasičnih literarnih ostvarenja, jesu partije koje govore o načinu na koji glavni junak doživljava umetnost, odnosno proces pisanja svog scenarija. Čitav niz pozitivnih i suptilnih emocija opisan u tom postupku, svakako je prilično daleko od destruktivnih i nehumanih poriva i afekata karakterističnih, na primer,  za „Srpski psiho“. 

Konačno, razočaranje i frustracija u kojima zatičemo glavnog junaka na kraju romana nešto je karakteristično  pre za literaturu klasičnog, humanističkog manira, nego za tvrdi kriminalistički ili horor žanr sa početaka Obrenovićevog stvaralaštva. Naime, stanje dubokog razočaranja i frustracije, u kome se glavni junak ove povesti nalazi na kraju romana, karakteristično je za romane klasičnog, a ne žanrovskog tipa. Setimo se, naprimer Balzakovog Ežena de Rastinjaka na kraju „Čiča Goria“ koji se nalazi u sličnom stanju i raspoloženju kao Obrenovićev junak iz „Kamenog jezera“, pa će odmah biti jasno o čemu je ovde reč. Sve to govori u prilog činjenici da se u Obrenovićevim romanima uspostavila jedna dobra ravnoteža između žanrovskog i klasičnog manira, odnosno između dinamične i uzbudljive fabule, provokativnog zapleta i enigmatične intrige, na jednoj strani, i složenijih psihičkih, emotivnih, humanih i moralnih procesa i vrednosti, na drugoj.  

Gogoljeva supruga (Gogol's Wife) Tommaso Landolfi

Nakon susreta sa Bucatijem i beskrajnog oduševljenja ovim autorom, poželeo sam da se još malo upoznam s italijanskim piscima kratkih priča. I tako sam dobio preporuku ua Landolfija. Ovaj autor, za razliku od Bucatija, nije tako lako prohodan, ali je količina uvrnutosti i bizarnosti u njegovim pričama još i veća. Moram da priznam da u nekim pričama do kraja nisam bio najsigurniji o čemu su, ali mi to svejedno nije pokvarilo utisak.

Gogoljeva žena

Gogoljeva žena je u stvari bila lutka na naduvavanje, koja s vremenom postaje sve življa i sve više utiče na ponašanje i razum ovog slavnog pisca.

Pastorala

Kroz epistolarnu formu ova pripovetka govori o krajevima u kojima ljudi zimu provode u hibernaciji. Došljak oseti da će se to i njemu desiti i počinje da se pribojava da l' će se ikada probuditi.

Dialogue on the Greater Harmonies

Čovek na brodu od kapetana nauči persijski jezik. Savladavši materiju dovoljno, on napiše i tri pesme. Po okončanom putu shvati da ga kapetan nije učio persijski i da nijedan lingvista ne zna koji je jezik u pitanju i da li zaista postoji. Ali kako onda proceniti vrednost pesama? Ova priča čitaoca odvede do ozbiljnih dijaloga o samom pisanju, smislu pisanja i procenjivanja književnog dela.

The Two Old Maids

Ovde je reč o podužoj noveleti, veoma raspričanoj i pomalo konfuznoj, koja govori o dve starice i njihovom majmunu koji noću beži iz kaveza i u obližnjem manastiru krade i pije vino za pričest. Ova duhovita postavka, kao i gorepomenutoj priči, takođe odvede do ozbiljnih teoloških rasprava o Bogu i tumačenju njegove reči.

The Death of the King of France

U ovoj noveleti već sam naziv upućuje na muzički komad koji je naročito dug i monoton, i mada priča nije monotona, teška je za praćenje. Ali, recimo, da se bavi strahom od pauka, sa poprilično širokim shvatanjem tog pojma.

A Romantic's Letter on Gambling

Ovo je tek kratka crtica o kockanju kao smislu života i novootkrivenom svetu kad se sve izgubi.

Giovanni and His Wife

Takođe izrazito kratka priča, s neopisivo sjajnom idejom o bračnom paru koji unisono peva u falšu, što je gotovo ili apsolutno nemoguće. Osim, izgleda, u slučaju prave ljubavi.

Suzan Hil I'm the King of the Castle

Ovoga puta nije u pitanju priča o duhovima kao u Ženi u crnom, već knjiga o deci koja nije za decu. Malo je takvih romana. Što me je i privuklo. Postavka je, kao i u Ženi u crnom, viktorijanska gotika. Iako je sad priča savremenija, teško je utvrditi o kojem se dobu tačno radi. Da se povremeno ne pomenu telefoni ili automobili, stekao bi se utisak da je reč o mnogo daljoj prošlosti.

Na početku romana dečak Hooper je od dede nasledio veliku kuću, gotovo zamak, u koju se potom preseli sa svojim ocem (majka mu je preminula). Kako dečak tamo ne bi bio usamljen, otac dovodi ženu kao ispomoć i njenog sina kao društvo za svog (otac je preminuo). Takođe se nagoveštava i moguća buduća ili već postojeća afera između ovo dvoje odraslih.

Sa druge strane, Hooper umesto da u Kingshawu vidi potencijalnog druga, on vidi samo pretnju, prepreku i žrtvu. Nijedan od dečaka nije odmah jasno postavljen kao siledžija ili žrtva, ali obojica manje-više znaju šta su ili šta bi želeli ili ne bi želeli da budu.

Sitna ali istrajna Hooperova bockanja, uz potpunu nezainteresovanost Kingshawove majke za to, teraju ovog dečaka da pobegne od kuće, ali Hooper mu čak ni to ne dozvoljava, već ga sledi i pokušava da se nametne kao vođa, nastavljajući da kuša svoje mogućnosti i moći. Kako vreme prolazi, njih dvojica bivaju sve dublje izgubljeni u šumi, a odnosi siledžije i žrtve se iz časa u čas smenjuju, od prilike do prilike.

Naravno, ni tu nije kraj. Ma koliko da je Hooper fizički slabiji, i ma koliko da ga često Kingshaw izvadi iz nevolja u koje svojom nemarnošću i nespretnošću upadne, to niukoliko neće umanjiti njegovu mržnju i on će iznova iznalaziti načine i spletke kojima će napakostiti drugom dečaku. Dok će roditelji sve vreme ostati slepi za sve to što se dešava.

Roman je napisan u trećem licu, fokalizatori se smenjuju po potrebi, ali je veći deo događaja sagledan iz Kingshawovog ugla. Knjiga predstavlja deo školske lektire u Engleskoj, što se dâ videti iz brojnih gnevnih prikaza na Goodreadsu. Jedina zamerka u mojim očima odnosi se ne to što se u priči ne oseća prava gradacija događaja, pa se, uprkos kratkoći, stiče osećaj repetativnosti.

Kameno jezero -- prikaz -- Ivana Balnožan

"Fikcija je bila na mojoj strani. Pozitivci pobedjuju u lošim pričama. Negativci u besnim dekonstrukcijama. U pravoj literaturi pobedjuju sivi likovi. Likovi s milion mana, ali koji ti iz nekog razloga prirastu za srce. Takvi kao što sam ja. A ovo je moj život. Moj roman. Moja pravila."

Željko Obrenović, Kameno jezero

Pisac u stvaralačkoj krizi. Jezero za lošom reputacijom i tajnovita devojka. Misteriozni niz dogadjaja koji unose nemir. Vrisak u noći.

Svi ovi motivi su tipična okosnica jednog dobrog trilera. Roman je razradjen sa puno podzapleta, likovi su veoma interesantni i uglavnom "sivi", kako sam pisac kaže - ni crni ni beli. Ali, ono što me je oduševilo jeste autorovo poigravanje sa metafikcijom - on piše roman o piscu koji piše scenario za film (pritom, u prvom licu) i diskretno nam ukazuje na postupke koje koristi. Iza glavne radnje romana vodi se tiha polemika šta to zapravo publika želi da čita, šta pisac želi od svojih priča, kako teče proces stvaranja dela, kako treba da izgleda efektna korica knjige. Granica izmedju pisca knjige i pisca u knjizi tako, na momente, postaje nejasna. Ko nam zapravo govori o značaju prve rečenice u romanu i kako ga efektno treba završiti?

"Kameno jezero" nije razočaralo u smislu zapleta, tenzične atmosfere i (moje) želje da se do raspleta dodje što pre. Ipak, ono što me je osvojilo je taj svet ispod površine radnje, fikcija koja me je terala da se zapitam da li je zapravo fikcija, da razmišljam o pozadinskom značenju i da zaista uživam u ovoj knjizi.

Toni Morison Sula

Pošto mi se onomad poprilično dopala Beloved, uzeh da čitam Sulu i već posle nekoliko desetina stranica mogao sam da potvrdim da je Toni zbilja ozbiljan pisac. Najpre, ponovo sam ustanovio da ovo nije osvetnička literatura uperena protiv belaca. Ona piše o crncima i njihovim problemima, za šta su, naravno, mahom krivi belci, ali belaca ovde ima jako malo tako da to nije na prvom mestu, a što je još važnije, nema popovanja. Takođe, crnci su daleko od idealizovanih. Ljudi su kao i svi drugi. Često spremni da naude jedni drugima. Dve odrasle osobe su žive spaljene, a jedan dečak utopljen. Naročito je tragično što te smrti dolaze niotkuda i često je potrebno vratiti se nekoliko pasusa za slučaj da se nešto nije propustilo (nije), takođe se nakon toga tome ne pridaje veliki značaj jer smrt je nešto svakodnevno i uobičajeno, čak i tako ekstremno nasilna.

Porodična saga se zatim lagano pretvara u priču o dve drugarice, sledi desetogodišnji jaz tokom kojeg se Sula školuje, a Nel udaje i rađa decu. Nakon Sulinog povratka sve se promenilo. Ona nosi u sebi nešto drugačije, gotovo demonsko, zbog čega je se čitav grad plaši. Nije slučajno što od rođenja ima i beleg na licu. Ubrzo ona počinje da otima tuđe muževe zbog čega je žene dvostruko mrze jer muškarce odbacuje brzo kao da ništa nisu ni vredeli.

Ovakva priprema terena se iznenada urušava u nešto sto u prvi mah deluje kao melodramatičnost i gotovo prometejska kazna odvažne i drugačije žene. Međutim, na sreću, Toni nije ovde izgubila dah. Sledi gotovo trilerski obrt u kojem se sve izvrće naopačke. Čak i ključna pitanja: ko je zapravo dobar, a ko zao?

Toni piše u trećem licu, prelazeći s jednog na drugog fokalizatora u hodu, bez neke simetrije, ali budući da je u pitanju porodična saga, gde se dani i godine sumiraju i gde ima jako malo dijaloga, takav pristup deluje posve prirodno i odgovarajuće. Zanimljivo je i to što ova knjiga nije previše obimna, a opet se ne stiče taj utisak i to ne u smislu da je dosadna i spora već da na dikensovski način oživljava likove i prostor.

Blesak iz prošlosti

Knjiga snimanja za film po mojoj priči Najbolji čovekov prijatelj je pas, koja je na koncu završila kao osnova za istoimeni strip u Karton sitiju. Za režiju je bio zadužen Nedeljko Jevtic, a za kameru Nemanja Sofronic. I dalje mi nije jasno zašto to na kraju nismo snimili. Mada, nikad nije kasno. Možda je bio potreban samo pravi trenutak.

Najbolje knjige u 2019.

Goodreads kaže da sam u 2019. pročitao 35 knjiga, odnosno 10,157 strana. To je gotovo trostruko manje nego pre 3-4 godine, ali je opet, čini mi se, na ovom spisku mnogo manje loših knjiga nego ranije. Doduše, lista onih knjiga od kojih sam odustao posle manjeg ili većeg broja strana je takođe podugačka.

Što se mene tiče, u 2019. objavio sam dve priče na engleskom na Amazonu, Death is a Cliché

i The Invisible Man,

u prevodu Kristijana Vekonja i moje malenkosti, za koje je naslovnice uradio Nemanja Radovanović, zatim kolekcionarsko izdanje stripa Karton siti (koje možete nabaviti direktno od mene po bagatelnoj ceni od 250 dinara), a moje delo je postalo i deo jedne važne i ozbilje studije Mimezis romana Ostoje Prodanovića

(desetak strana sitnog teksta koji predstavlja možda najtemeljniji pregled mog dosadašnjeg rada). Takođe, Kameno jezero i Karton siti i dalje dobijaju odlične recenzije, zbog čega mi je neizmerno drago.

Ali da vidimo šta sam to čitao u prethodnoj godini.

BEZ GREŠKE:

The Woman in Black Hill, Susan 

Verovatno jedan od upečatljivijih romana o duhovima.

Starve Acre Hurley, Andrew Michael

Upravo je na ovog autora uticala gorepomenuta Suzan Hil, ali je on ipak znatno bolji od nje.

    

Leva ruka tame Le Guin, Ursula K.

Ovo je drugo čitanje, ovoga puta u prevodu. I dalje jedan od najboljih SF romana ikada.

             

Edge of Darkness Martin, Troy Kennedy  

Scenario za kultnu britansku TV-seriju koji se čita kao Šekspir.

Gole kosti King, Stephen

Čini mi se da sam od novih Kingovih knjiga zauvek odustao, ali je sjajno što i dalje postoje ovakvi biseri koje sam propustio. Čisto uživanje u jednom od najspontanijih i prirodnijih rođenih pisaca.

The Man from Everywhere Simenon, Georges

Ovaj Simenonov roman mi je bio potpuno nepoznat, ali je ispao jedan od najboljih dosad.

The Cider House Rules Irving, John

Pisao sam o ovom romanu ovde.

 

True Confessions Dunne, John Gregory   

Pisao sam o ovom romanu ovde.

 

Catastrophe: And Other Stories Buzzati, Dino

Pisao sam o ovoj knjizi ovde.

 

The Hand Simenon, Georges

Pisao sam o ovom romanu ovde.

 

The Grifters Thompson, Jim         

Pisao sam o ovom romanu ovde.

 

The Mars Room Kushner, Rachel

Pisao sam o ovom romanu ovde.

 

Pop. 1280 Thompson, Jim            

Pisao sam o ovom romanu ovde.

 

Savage Night Thompson, Jim      

Pisao sam o ovom romanu ovde.

 

Pripovetke iz Indije Kipling, Rudyard        

Pisao sam o ovoj knjizi ovde.

 

The Speed Queen O'Nan, Stewart

Pisao sam o ovom romanu ovde.

            

Fat City Gardner, Leonard

Pisao sam o ovom romanu ovde.

(NON-FICTION)

Masters of Command: Alexander, Hannibal, Caesar, and the Genius of Leadership Strauss, Barry S.

Sjajna knjiga o trojici velikih vojskovođa.

The Anarchy: The East India Company, Corporate Violence, and the Pillage of an Empire Dalrymple, William

Priča o tome kako je jedna privatna londonska firma zavladala čitavom Indijom i izmislila kapitalizam.

The Medici: Godfathers of the Renaissance Strathern, Paul

Kumovi renesanse. Sve je rečeno.

Fudbalski rat Kapuściński, Ryszard

Malo je ljudi spremno da na ovakav način stavi glavu u torbu radi priče.

SKORO PA SAVRŠENE:

Mračni karneval Bradbury, Ray  

Najpre me je očaralo kako je Bredberi umeo da piše suptilnu fantastiku i horor, kao i da to radi stilski izuzetno, potom sam se malo zasitio. Verovatno je trebalo da pravim veće razmake između priča.

 

Outer Dark McCarthy, Cormac   

Nije ova knjiga na visini njegovih najboljih, naročito u pogledu same priče, ali po pisanju i izuzetnim opisima-slikama nimalo ne zaostaje za njima.

  

The Night Country O'Nan, Stewart

Pisao sam o ovom romanu ovde.

                          

Grob bez dna Bierce, Ambrose

Sjajna knjiga, ali mi se čini da je Birsa ipak bolje čitati u nekim kraćim pregledima gde repetitivnost ne dolazi toliko do izražaja, ili makar praviti veće pauze kad se čita ovo izdanje.

 

Snow Angels O'Nan, Stewart

Pisao sam o ovom romanu ovde.

              

MOGLO JE BOLJE:

Koko Straub, Peter          

Pisao sam o ovom romanu ovde.

 

Orange World and Other Stories Russell, Karen

Pisao sam o ovoj knjizi ovde.

 

Julia Straub, Peter

Pisao sam o ovom romanu ovde.

IZBEGAVATI:

Transcription Atkinson, Kate       

Life During Wartime Shepard, Lucius

The Last Good Kiss (C.W. Sughrue, #1) Crumley, James     

The Feral Detective Lethem, Jonathan

Mimezis romana Ostoja Prodanović

Moj dosadašnji književni rad našao je svoje mesto u jednoj temeljnoj i ozbiljnoj studiji po imenu Mimezis romana vrsnog teoretičara Ostoje Prodanovića. Bilo mi je izuzetno zadovoljstvo čitati ovako detaljno i posvećeno iščitavanje mog opusa na više od deset strana sitno kucanog teksta.

Karton siti -- Željko Obrenović -- prikaz -- Nataša Spasojević

Pre par meseci sam u jednoj simpatičnoj igrici u našoj grupi dobila na poklon strip Karton siti, koji potpisuju slikar Željko Vitorović i književnik mlađe generacije Željko Obrenović. Moram priznati da sam bila pomalo skeptična po pitanju toga kako može da izgleda strip domaćih autora, ali sam već  prvim čitanjem uvidela da su moje sumnje bile neosnovane i da je ovaj strip, kao i šest epizoda koje mu slede, iz pravih razloga preveden i na druge jezike, i da je zasluženo imao dobru prođu u inostranstvu.

Ova neobična priča smeštena je u budućnost u kojoj Indija i Kina dele svet na pola, pomerajući pritom i Ekvator da bi se usaglasile, a okidač za sve njihove probleme, i pokretač svih ratova, opet se nalazi na Balkanu i opet je toliko apsurdan, kao i uvek, da nam ne izgleda nimalo neverovatan. Kao omaž noar filmovima na scenu stupa detektiv, koji to nije, i bogartovski biva uvučen u radnju čiji akter ne želi da bude. Sve se naravno zakomplikuje, a kako se rešava, moraćete sami da otkrijete.

Moram reći da sam iskreno uživala u ovoj priči. Čitala sam je nekoliko puta, i svaki put se na drugim mestima smejala, svaki put mi je nešto drugo zapalo za oko. Ova priča, bez obzira na to što je smeštena u budućnost i  što je groteskna, pravi je odraz naše svakodnevice i apsurdnosti sveta u kome živimo.

Kao neko ko je, kao i autori, odrastao u gradu čiji je zaštitni znak bio slogan Valjevo siti, ili Valjevo si ti, ne mogu da ne primetim tu analogiju sa naslovom ovog stripa Karton siti, i da se ne zapitam da li smo mi stvarno postali ona tačka na planeti u koju se "sliva sva beda ovog sveta, bez dokumenata, u prolazu, van sistema" kako  pisac primećuje. Jesmo li?

I da zaključim, verujem da ovaj strip može biti prava poslastica za prave ljubitelje stripova, ali je isto tako i dobar uvod u žanr za sve nas koji volimo dobru i zanimljivu priču, pa otuda od mene i ova preporuka.