Stiven King: Mr. Mercedes

Iako mi je Stiven King među omiljenim autorima, njegove novije romane sam odavno prestao da čitam očekujući remek delo. Čitam ih da bih video kako se uklapa u savremenu produkciju, čitam ih da bih video kako koristi moderne reference, čitam ih da bih video gde greši. A usput naletim i na poneki dragulj, kao što je prošlogodišnji Joyland.

Mr. Mercedes nije Joyland, odmah da kažem.

Da me je neko pitao šta bi to King trebalo da radi kako bi ponovo zablistao, rekao bih mu da menja žanr. Da nam ponudi ratni roman, vestern, istorijski roman, ljubavnu priču. Nešto drugačije. Samo da se više okane horora i natprirodnih pojava, o kojima je već toliko puta savršeno pisao.

Mr. Mercedes je trebalo da predstavlja korak u tom smeru. Prvi Kingov čistokrvni krimić. Kao i za većinu svojih romana, King je i za ovu knjigu do u tančine objasnio kako je dobio ideju i kako se ona razvila od sinopsisa za kratku priču do romana od četristo strana.

I mada je naslov krajnje neinspirativan, premisa romana je intrigantna, mora se priznati. Detektiv u penziji, koji više ne vidi svrhu života i koji sve češće razmišlja o samoubistvu dobija pismo od zločinca kojeg nije uspeo da uhvati. Zločinac je kolima uleteo u red ljudi koji čekaju za posao, ubio desetinu njih, povredio još više... i kaže da ne namerava da ponovi ništa slično. Kaže da mu je taj jedan put bio dovoljan.

Naravno, ovo pismo detektiva trgne iz misli o suicidu i da mu razlog da živi. A ostatak romana je prilično staromodna igra mačke i miša, koja me je u mnogo čemu podsetila na promašaj Vorena Elisa po imenu Gun Machine. Sva sreća pa se King nije odlučio da napiše cigletinu od osamsto ili više strana, pa je ovih upola manje listova bilo podnošljivo. I nemojte pogrešno da me razumete, roman nije loš, kao verovatno svaki Kingov, ali nedostaje mu oštrica. Nedostaju mu sveža rešenja. Nedostaje mu rizik. Mr. Mercedes većim svojim delom ide na sigurno, bez većih iznenađenja. Naizmenično pratimo detektiva i ubicu i krećemo se ka finalnom obračunu. I mada mi je lik matorog detektiva, u kojeg je King očigledno ugradio dosta ličnog, donekle bio simpatičan, kao i način na koji su likovi u prvoj polovini romana dekonstruisali krimi žanr, razmišljajući naglas o tome šta bi čuveni fiktivni detektivi uradili na njihovom mestu ili šta bi žanr očekivao od njih, vremenom sve to preraste u kingovsku papazjaniju kojoj samo želimo da dočekamo kraj.

Meni je i dalje fascinantno da neko ko je napisao toliko romana i toliko priča uopšte, i dalje ima šta da kaže, pa čak i ako to nije na nivou njegovih najboljih dela. Za Mr. Mercedes se mora priznati da ima i glavu i rep, da nema zanatskih grešaka... i pretpostavljam da bi ovo za nekoga ko se prvi put susreće sa Kingom mogao da bude sjajan roman. Ali mi koji smo na njega navikli u mnogo boljem svetlu, čitaćemo ga sa uzdahom. I željno očekivati sledeći. Sa istom strepnjom. Ili sigurnošću.