TV serije imaju prostor. Imaju vreme da razviju
likove, a svako zna da je to za dobru priču najvažnije. Samim tim ne bi trebalo
da čudi što pojedine serije uspevaju da privuku gledaoce koji inače nisu
poklonici određenih podžanrova: Okruženi mrtvima (zombiji) ili Igra prestola (epska fantastika). Kada su likovi dobro postavljeni
i razvijaju se logično, ne bi trebalo brinuti o kojem je žanru reč.
Čak i kad je u pitanju ljubić?
Priznajem, bio sam skeptičan. Posle svake preporuke
otišao bih na IMDB i pročitao sinopsis koji mi nije delovao nimalo privlačno:
psihološke posledice veze između udate konobarice i nastavnika koji sa
porodicom provodi leto u tazbini. Kako će i literarni agent u seriji reći: „Već
sam pročitao tu priču“. Šta tu još može da se desi?
Pa, desi se ubistvo, ali nije poenta u tome. Poenta je
u postavci priče. Koncept dvoje ljudi koji sede u sobi za ispitivanje i pričaju
o događaju iz prošlosti nije nov. Nedavno smo ga zavoleli u seriji True Detective. Sledeća sličnost sa pomenutom
serijom je što su fokalizatori nepouzdani, delimično jer im to odgovara, a
delimično jer je pamćenje varljivo. Međutim, u seriji True Detective karte su odmah otvorene, a u Aferi dugo ne znamo ni zašto su Noah i Alison u policiji, a kad
saznamo za zločin, potrebno je još dosta dok ne saznamo ko je ubijen. Čekajući
razjašnjenje misterije, gledamo rađanje veze i raspad dveju porodica.
Mada je mnogima delovalo da je za razradu ovog zapleta
dovoljna mini serija, ipak nas čeka više sezona. Da li je to opravdan potez ili
samo nalog producenata, vreme će pokazati. Za sada možemo da kažemo kako je prva
sezona okončana bez pripovedačkih grešaka. A jedino što je meni zasmetalo je
repeticija u krugu: izvlačenje, sastanak, seks. Ali šta očekivati od serije po
imenu Afera?
No comments:
Post a Comment