OK,
moram da priznam, da me je neko pre nekoliko godina pitao da navedem ženu koja
piše ozbiljne krimiće, ne bih znao šta da kažem. Nije to nikakav šovinizam,
jednostavno, u ringu nije bilo takvog pisca. A onda se pojavila fenomenalna
Džilijan Flin koja je već svojim prvencem Sharp Objects napravila čudo.
Sharp
Objects je roman koji u krimi žanr unosi moderan način pisanja i moderan način
razmišljanja. Reč je o novinarki koja se vraća u rodno mesto da bi pisala o ubistvima
koja se dešavaju. Ali nemojte da očekujete nekakav whodunit, jer ga nećete dobiti. Kamila će u svom gradu otkriti
mnoge tajne, mnoge koje nije ni tražila, a naći će i ubicu, ako vas to toliko
zanima, mada to na kraju više nije ni bitno.
Sharp
Objects je roman sa puno „praznog hoda“, gde se radnja lagano odmotava, a
akcenat je pre svega na glavnoj junakinji i njenom povratku u disfunkcionalnu
porodicu koja nam deluje mnogo strašnije od tamo nekakvih ubistava. Otkrićemo
da se Kamila nikada ni pred kim ne svlači i nije to zato što misli da je
debela, niti zato što ima male grudi, niti zato što... Kamila je ono što bismo
nazvali cutter, dakle ima psihološki
poremećaj koji je nagoni da se samopovređuje. I ne samo što sebi nanosi bol
tako što se seče, već po koži ispisuje razne reči. Reči koje joj ne daju mira,
koje počnu da joj rovare po mozgu i zbog kojih ne može da se smiri sve dok ih
ne ureže na sebe. Taj njen ritual i odnos prema njemu, kao i to kako na njega
reaguje njena majka, kao i poneki usputni ljubavnik, meni bi bio dovoljan da me zauvek kupi, tačno da u
romanu nema više nijednog vrednog trenutka. A ima ih dosta.
No,
iako se već u Sharp Objects videlo da je Flinova ozbiljan pisac od kojeg se
može puno očekivati, Dark Places je ipak bio iznenađenje. Baš zbog tog
introspektivnog momenta i te moderne lirike u njenom glasu, bio sam šokiran kad
sam shvatio da Dark Places predstavlja ludačku vožnju, da je u pitanju knjiga
savršene konstrukcije u kojima se prepliću događaji iz sadašnjosti sa onima iz
prošlosti na tako virtuozan način da to ostavlja bez daha.
Libi
je protagonistkinja koja nam se obraća u prvom licu i koja je na neki način
jedina veza sa Sharp Objects, jer je takođe na sličan način oštećena. Ona se ne
seče, ali nema volje da ustane iz kreveta, kleptoman je i uopšte živi
nesređenim životom. Razlog svega je maskr koji se odigrao u njenoj kući dok je
još bila klinka, maskr u kojem je stradala njena čitava porodica, masakr za
koji je optužen njen brat koji je i sada u zatvoru.
Da
se razumemo, reč je o osamdesetim i o histeriji koja je vladala povodom
satanističkih kultova i hevi metala.
Libi
u sadašnjosti dolazi do naznaka da možda ipak njen brat nije bio kriv i, mada
nevoljno a često i nespretno, kreće u istragu. Sa druge strane nam se paralelno
daju različite fokalizacije ostalih umešanih likova iz prošlosti koji nam sve
serviraju na kašičicu, prekidajući u najzanimljivijem trenutku, tako da nam
samo povećavaju neizvesnost i želju da knjigu zgazimo za noć.
Ponovo
je reč o disfunkcionalnoj porodici, ali na potpuno drugačiji način nego u Sharp
Objects. Tamo smo imali buržuje i njihove izopačenosti, ovde imamo siromašnu
seosku porodicu i samohranu majku brojne dece koja daje sve od sebe da uradi
pravu stvar, da se pobrine za njih... iako se sve to ne završi kako valja.
Da
Dark Places nije bio samo incident kada je forma u pitanju, pokazuje i do sada
najuspešniji roman Flinove Gone Girl. U pitanju je priča koju nam govore muž i
žena, naizmenično. On, kao narator, ona putem svog dnevnika. Ejmi je nestala,
Nik je muž na koga svi sumnjaju.
Ponovo
je reč o slagalici koju ne možemo da sastavimo do samog kraja, sve dok ne
pronađemo i onaj poslednji detalj koji nam nedostaje da sagledamo čitavu sliku.
Reč je tako maestralnom vođenju priče, da svako ko se ikada latio pera mora da
pozavidi Flinovoj i da se zapita: Kako joj to uspeva?
Obraćaju
nam se dva jako, jako nepouzdana naratora koji nas toliko lažu da više ne znamo
kome da verujemo. A opet, oboje lažu tako lepo, i nas i druge likove, da je to
prosto milina slušati-čitati.
I
da, ponovo je tu disfunkcionalna porodica, puno drugačija od onih koje smo već
videli. Ejmi je prvo dete uspešnih psihijatara nakon niza neuspelih trudnoća i
roditelji neprestano porede nju, nesavršenu, sa tim idealizovanim kćerkama koje
nikada nisu dobili. Da stvar bude još gora, njih dvoje su tvorci jako uspešnog
serijala knjiga o devojčici Ejmi koja sve radi ispravno.
Jasno
vam je šta možete da očekujete od Ejmi, a Nika ćete morati sami da upoznate.
Gone
Girl je bio takav uspeh da su prava za film odmah prodata, a za režiju je
zadužen niko drugi do Dejvid Finčer. Nama je ipak krivo što Hičkok nije živ,
jer nam se čini da je ovo priča baš po njegovom ukusu.
A
Flinova? Bivša novinarka časopisa Entertainmant Weakly, a sada jedna od
najuspešnijih književnica ikad. Šta nam sledeće sprema? Pojma nemamo, ali jedva
čekamo da nas ponovo iznenadi.
No comments:
Post a Comment