Džilijen Flin -- Iščezla, Mračna mesta, Oštri predmeti

OK, moram da priznam, da me je neko pre nekoliko godina pitao da navedem ženu koja piše ozbiljne krimiće, ne bih znao šta da kažem. Nije to nikakav šovinizam, jednostavno, u ringu nije bilo takvog pisca. A onda se pojavila fenomenalna Džilijan Flin koja je već svojim prvencem Sharp Objects napravila čudo.

Sharp Objects je roman koji u krimi žanr unosi moderan način pisanja i moderan način razmišljanja. Reč je o novinarki koja se vraća u rodno mesto da bi pisala o ubistvima koja se dešavaju. Ali nemojte da očekujete nekakav whodunit, jer ga nećete dobiti. Kamila će u svom gradu otkriti mnoge tajne, mnoge koje nije ni tražila, a naći će i ubicu, ako vas to toliko zanima, mada to na kraju više nije ni bitno.

Sharp Objects je roman sa puno „praznog hoda“, gde se radnja lagano odmotava, a akcenat je pre svega na glavnoj junakinji i njenom povratku u disfunkcionalnu porodicu koja nam deluje mnogo strašnije od tamo nekakvih ubistava. Otkrićemo da se Kamila nikada ni pred kim ne svlači i nije to zato što misli da je debela, niti zato što ima male grudi, niti zato što... Kamila je ono što bismo nazvali cutter, dakle ima psihološki poremećaj koji je nagoni da se samopovređuje. I ne samo što sebi nanosi bol tako što se seče, već po koži ispisuje razne reči. Reči koje joj ne daju mira, koje počnu da joj rovare po mozgu i zbog kojih ne može da se smiri sve dok ih ne ureže na sebe. Taj njen ritual i odnos prema njemu, kao i to kako na njega reaguje njena majka, kao i poneki usputni ljubavnik, meni bi  bio dovoljan da me zauvek kupi, tačno da u romanu nema više nijednog vrednog trenutka. A ima ih dosta.

No, iako se već u Sharp Objects videlo da je Flinova ozbiljan pisac od kojeg se može puno očekivati, Dark Places je ipak bio iznenađenje. Baš zbog tog introspektivnog momenta i te moderne lirike u njenom glasu, bio sam šokiran kad sam shvatio da Dark Places predstavlja ludačku vožnju, da je u pitanju knjiga savršene konstrukcije u kojima se prepliću događaji iz sadašnjosti sa onima iz prošlosti na tako virtuozan način da to ostavlja bez daha.

Libi je protagonistkinja koja nam se obraća u prvom licu i koja je na neki način jedina veza sa Sharp Objects, jer je takođe na sličan način oštećena. Ona se ne seče, ali nema volje da ustane iz kreveta, kleptoman je i uopšte živi nesređenim životom. Razlog svega je maskr koji se odigrao u njenoj kući dok je još bila klinka, maskr u kojem je stradala njena čitava porodica, masakr za koji je optužen njen brat koji je i sada u zatvoru.

Da se razumemo, reč je o osamdesetim i o histeriji koja je vladala povodom satanističkih kultova i hevi metala.

Libi u sadašnjosti dolazi do naznaka da možda ipak njen brat nije bio kriv i, mada nevoljno a često i nespretno, kreće u istragu. Sa druge strane nam se paralelno daju različite fokalizacije ostalih umešanih likova iz prošlosti koji nam sve serviraju na kašičicu, prekidajući u najzanimljivijem trenutku, tako da nam samo povećavaju neizvesnost i želju da knjigu zgazimo za noć.

Ponovo je reč o disfunkcionalnoj porodici, ali na potpuno drugačiji način nego u Sharp Objects. Tamo smo imali buržuje i njihove izopačenosti, ovde imamo siromašnu seosku porodicu i samohranu majku brojne dece koja daje sve od sebe da uradi pravu stvar, da se pobrine za njih... iako se sve to ne završi kako valja.

Da Dark Places nije bio samo incident kada je forma u pitanju, pokazuje i do sada najuspešniji roman Flinove Gone Girl. U pitanju je priča koju nam govore muž i žena, naizmenično. On, kao narator, ona putem svog dnevnika. Ejmi je nestala, Nik je muž na koga svi sumnjaju.

Ponovo je reč o slagalici koju ne možemo da sastavimo do samog kraja, sve dok ne pronađemo i onaj poslednji detalj koji nam nedostaje da sagledamo čitavu sliku. Reč je tako maestralnom vođenju priče, da svako ko se ikada latio pera mora da pozavidi Flinovoj i da se zapita: Kako joj to uspeva?

Obraćaju nam se dva jako, jako nepouzdana naratora koji nas toliko lažu da više ne znamo kome da verujemo. A opet, oboje lažu tako lepo, i nas i druge likove, da je to prosto milina slušati-čitati.

I da, ponovo je tu disfunkcionalna porodica, puno drugačija od onih koje smo već videli. Ejmi je prvo dete uspešnih psihijatara nakon niza neuspelih trudnoća i roditelji neprestano porede nju, nesavršenu, sa tim idealizovanim kćerkama koje nikada nisu dobili. Da stvar bude još gora, njih dvoje su tvorci jako uspešnog serijala knjiga o devojčici Ejmi koja sve radi ispravno.

Jasno vam je šta možete da očekujete od Ejmi, a Nika ćete morati sami da upoznate.

Gone Girl je bio takav uspeh da su prava za film odmah prodata, a za režiju je zadužen niko drugi do Dejvid Finčer. Nama je ipak krivo što Hičkok nije živ, jer nam se čini da je ovo priča baš po njegovom ukusu.

A Flinova? Bivša novinarka časopisa Entertainmant Weakly, a sada jedna od najuspešnijih književnica ikad. Šta nam sledeće sprema? Pojma nemamo, ali jedva čekamo da nas ponovo iznenadi.