Stiven King: Mr. Mercedes

Iako mi je Stiven King među omiljenim autorima, njegove novije romane sam odavno prestao da čitam očekujući remek delo. Čitam ih da bih video kako se uklapa u savremenu produkciju, čitam ih da bih video kako koristi moderne reference, čitam ih da bih video gde greši. A usput naletim i na poneki dragulj, kao što je prošlogodišnji Joyland.

Mr. Mercedes nije Joyland, odmah da kažem.

Da me je neko pitao šta bi to King trebalo da radi kako bi ponovo zablistao, rekao bih mu da menja žanr. Da nam ponudi ratni roman, vestern, istorijski roman, ljubavnu priču. Nešto drugačije. Samo da se više okane horora i natprirodnih pojava, o kojima je već toliko puta savršeno pisao.

Mr. Mercedes je trebalo da predstavlja korak u tom smeru. Prvi Kingov čistokrvni krimić. Kao i za većinu svojih romana, King je i za ovu knjigu do u tančine objasnio kako je dobio ideju i kako se ona razvila od sinopsisa za kratku priču do romana od četristo strana.

I mada je naslov krajnje neinspirativan, premisa romana je intrigantna, mora se priznati. Detektiv u penziji, koji više ne vidi svrhu života i koji sve češće razmišlja o samoubistvu dobija pismo od zločinca kojeg nije uspeo da uhvati. Zločinac je kolima uleteo u red ljudi koji čekaju za posao, ubio desetinu njih, povredio još više... i kaže da ne namerava da ponovi ništa slično. Kaže da mu je taj jedan put bio dovoljan.

Naravno, ovo pismo detektiva trgne iz misli o suicidu i da mu razlog da živi. A ostatak romana je prilično staromodna igra mačke i miša, koja me je u mnogo čemu podsetila na promašaj Vorena Elisa po imenu Gun Machine. Sva sreća pa se King nije odlučio da napiše cigletinu od osamsto ili više strana, pa je ovih upola manje listova bilo podnošljivo. I nemojte pogrešno da me razumete, roman nije loš, kao verovatno svaki Kingov, ali nedostaje mu oštrica. Nedostaju mu sveža rešenja. Nedostaje mu rizik. Mr. Mercedes većim svojim delom ide na sigurno, bez većih iznenađenja. Naizmenično pratimo detektiva i ubicu i krećemo se ka finalnom obračunu. I mada mi je lik matorog detektiva, u kojeg je King očigledno ugradio dosta ličnog, donekle bio simpatičan, kao i način na koji su likovi u prvoj polovini romana dekonstruisali krimi žanr, razmišljajući naglas o tome šta bi čuveni fiktivni detektivi uradili na njihovom mestu ili šta bi žanr očekivao od njih, vremenom sve to preraste u kingovsku papazjaniju kojoj samo želimo da dočekamo kraj.

Meni je i dalje fascinantno da neko ko je napisao toliko romana i toliko priča uopšte, i dalje ima šta da kaže, pa čak i ako to nije na nivou njegovih najboljih dela. Za Mr. Mercedes se mora priznati da ima i glavu i rep, da nema zanatskih grešaka... i pretpostavljam da bi ovo za nekoga ko se prvi put susreće sa Kingom mogao da bude sjajan roman. Ali mi koji smo na njega navikli u mnogo boljem svetlu, čitaćemo ga sa uzdahom. I željno očekivati sledeći. Sa istom strepnjom. Ili sigurnošću.

Kameno jezero -- Željko Obrenović -- prikaz - Dragana Martinović

"Ljudi su zli. A ne jezera"

Pisac, posle neuspešnog pojekta, dobija priliku da napiše scenario za film koji mu može biti odlična prilika za proboj na američko tržište. Da bi to uradio, mora da ode do Kamenog jezera koje okružuju zloslutne glasine. Tamo će ga ugostiti devojka Una koja treba da mu pomogne oko scenarija. Ubrzo shvataju da glasine nisu samo puka opomena. Davno počinjeni greh odjekuje u sadašnjosti, a kamen se nalazi svuda i preti da ih zdrobi.

Roman se sastoji od 5 celina i u svakoj otkrivamo malo od misterije. Poglavlja su veoma kratka i to mi se jako dopalo. Rekla bih sebi... samo još jedno i ostaviću knjigu, ali je to bilo nemoguće. Kao što vidite, brzo sam je pročitala i nema potrebe da kažem da sam oduševljena. Od prve rečenice ste uvučeni u priču i nema šanse da je ispustite dok ne završite.

Ovo nije folklorna priča i nećete dobiti mitsko čudovište. Ovo je priča o ljudima, o kamenju koje se nalazi u njima, o strahu, i izdaji koja vreba tamo gde je najmanje očekujete. 

Roman je bogat referencama iz popularne kulture i one savršeno prate radnju. Meni se posebno dopalo spominjanje Gejmena. Savetujem pažljivo čitanje, jer svaka rečenica i svaki stih imaju glasnu poruku.

Naš pisac nema ime i to mi je bilo vrlo zanimljivo. Nisam neko ko se razume u te stvari, ali po mom skromnom mišljenju ono nije ni bitno. On je Pisac... neko ko ćuti i piše dalje. Nastavlja sa autobiografijom, koja je fikcija. Ako pročitate knjigu biće vam jasno. Očekivala sam drugačiji kraj, ali on je baš onakav kakav treba bude. Otvoren za svakog od nas. 

Ne bih više ništa otkrivala, samo bih vam dala savet da je pročitate. Možda bi neko veštiji umeo bolje da prenese kompleksnost ovog romana, ali ja vam ne mogu reći ništa više osim... iznenadićete se koliko će vam se dopasti.

Dragana Martinović

Kameno jezero -- Bookvar -- recenzija

„Kameno jezero“: Bajka o jezovitoj zbilji

Šta da radi neko ko želi da živi od pisanja u Srbiji, a nije na listi najprodavanijih domaćih autora? Da li pisac o novcu može samo da sanja, osim ako nije Bulić Vanja? Da li je redovan obrok samo opsena, ako nisi Bačić Alimpić Jelena? Kako doći do bombone žele, ako nisi Karaljić doktor Nele? Ovakvim i sličnim sitno buržuarskim pitanjima bavi se glavni junak romana Kameno jezero Željka Obrenovića objavljenog u izdanju Kontrast izdavaštva. Protagonista priče, delimično zasnovan na liku i delu samog autora, ne može da (pre)živi od stare slave koju je stekao svojim čuvenim književnim prvencem. Zato je prinuđen da se prihvata raznih poslova koji ga drže na bezbednoj (i udobnoj) udaljenosti od stalnog posla u kancelariji, kravate i uloge ostvarenog tate.

Jedan od poslova jeste i pisanje scenarija za reklame i filmove. I upravo jednim ovakvim poslom počinje zaplet priče. Naš junak dobija ponudu koja se ne odbija. Slavni glumac treš filmova B produkcije Karl Lagan želi da mu baš on napiše scenario za naredni filmski poduhvat. Pisac zna napamet sve njegove filmove i oduševljeno prihvata ovu dužnost. Da ne bude sve kao u bajci pisanje scenarija mora da se obavi u vikendici na obali misterioznog Kamenog jezera.

„Život u Srbiji naučio me je da se lepe stvari ne dešavaju gotovo nikada i da sve ovo ima više šansi da padne u vodu nego da se desi.“

Ovo jezero napravljeno je sedamdesetih godina minulog veka sa ciljem da spreči eroziju, da služi za pecanje i snabdevanje obližnjeg sela Kamenova vodom. Za jezero vezana je i jedna urbana (ili kako sve već kaže za priče ovog tipa koje nisu vezane za gradske toponime) legenda. Naime, Kameno jezero je dobilo ime po tome što se njegova površina povremeno pretvori u kamen tako da eventualni plivači ostanu zarobljeni u tom čvrstom smrtnom zagrljaju. O sudbini skakača na ovakvu podlogu ne bi trebalo trošiti prostora. Ronioci, nastavlja mit, nikada ne pronađu tela nastradalih. Naravno, sve ovo nije baš tako blisko istini. Istina je da se nekoliko ljudi zaista i udavilo, uglavnom više pod dejstvom alkoholnih, a manje mističnih sila. Samo jedno telo nikada nije pronađeno. Stvarnost u Srbiji je mnogo jezivija od fikcije i upravo u tome leži pravi horor ove priče. Umesto da napiše scenario za žanrovski film junak sam postaje protagonista upravo takve priče. Da sve bude u duhu žanra tu je i izvesna, prelepa i misteriozna Una Rozenberg kao vlasnica luksuzne kolibe i misteriozne priče iza (i ispred) sebe.

„Filmovi su prepuni sličnih scena. Bez obzira na žanr, bez obzira na to da li junake napadaju ajkule ili su u ledenoj vodi, neko uvek preživi. Neko uvek preživi.“

Hoće li glavni junak uspeti da napiše scenario? Hoće li početna netrpeljivost između njega i Une rezultirati krvoprolićem ili brakom? Hoće li Kameno jezero uzeti nove žrtve? Hoće li misteriozni vozač automobila uspeti da ostvari svoje ubilačke namere? Kakav užas krije dobroćudni šumar? Koje tajne leže u napuštenom vojnom postrojenju? Zašto Srbi ne piju vino? Gde je granica između užasa iz fikcije i onog iz stvarnosti? Može li umetnost spasiti svet ili makar uticati na njega? Ovo su neka od pitanja kojima se bavi autor romana Kameno jezero.

Željko Obrenović se u romanu Kameno jezero na majstorski način poigrava sa žanrovskim matricama polako nas uvlačeći u mračnu i jezivu atmosferu kojom odiše Srbi… ovaj… ova sasvim izmišljena priča. Duhovite opaske, raspoređene na strateškim mestima i u idealnoj meri, deluju relaksiraju celu priču samo da bi kasnije bili uvučeni u još mračnije predele pripovesti. U svakoj rečenici je očito da je u pitanju delo nekoga ko savršeno poznaje književni zanat. Kameno jezero je treća knjiga mladog pisca i posle čijeg čitanja samo želimo da znamo kada će da napiše i objavi narednu.

Piše: Milan Aranđelović

Tekst je izvorno objavljen ovde.

Čuvari zlatnog runa II: zbirka priča o Zviždu i Homolju

Moja priča Tamo gde živi Sunce objavljena je u antologiji Čuvari zlatnog runa II. U pitanju je sjajan odabir krema domaće i žanrovske i glavnotokovske proze, na koju bi svakako trebalo obratiti pažnju.

Pozivu da napišu priče inspirisane mitovima, legendama, običajima i verovanjima kučevačkog podneblja odazvali su se: Marko Vidojković, Ivana Dimić, Darko Tuševljaković, Vladislava Vojnović, Miloš Mihailović, Branka Selaković, Oto Oltvanji, Vesna Dedić, Vule Žurić, Jovana Dišić, Drina Štajnberg, Željko Obrenović, Jasmina Vrbavac, Boris Mišić, Nataša Milić, Uroš Timić, Mirjana Uzelac, Nemanja Jovanov, Mira Satarić, Ivan Pavić, Matilda Veljković, Radmilo Anđelković, Angelina Meringer, Dalibor Ćulibrk i Dragan Milanović. 

Urednici ovog nastavka su Miloš Petković i Dragan Despot Đorđević, a ilustrator naslovne strane Aleksa Gajić.

Kameno jezero -- nagradna igra -- rezultati

Ovako izgleda sinopsis Kamenog jezera:

Pisac u kreativnoj krizi dobija savršenu ponudu – da napiše scenario za američko tržište. Tražeći osamu za rad, on odlazi u vikendicu pored Kamenog jezera, koje prate glasine o misterioznim davljenjima. Društvo mu pravi neobična devojka Una, koja mu pomaže u radu na scenariju. Međutim, splet neočekivanih, zloslutnih i tajnovitih događaja, kao i susreta sa čudnim ličnostima, govori glavnom junaku da ne samo što je ostao bez neophodnog mira već mu je i život ugrožen. Kako priča odmiče, veo nasilne tajnovitosti spada sa prošlosti obližnjeg, naizgled pitomog mestašceta, a prošlost njegovih stanovnika vraća se da progoni i one koji u njoj nisu učestvovali.

Ovako je izgledala nagradna igra:

Dvoje koji ostave najkreativniji komentar na pitanje „Zašto se ljudi dave u Kamenom jezeru?“ dobiće po potpisan primerak istoimene knjige. Sve što nakon toga treba da urade je da slikaju pristiglu knjigu i ovde podele svoje utiske s nama (bili oni pozitivni ili negativni).

Ovako izgleda 440 komentara (pa neka neko kaže da ljude ne zanimaju knjige):

Ovako su izgledali komentari (ne računajući duhovito ćaskanje):

Marija Bukvić Pa logicno, zato sto je jezero puno kamenja

Ivana Pavlovic ExSikimic Dave se zbog zlobe, gluposti i zavisti

Ivana Mihajlov Guljas ...danasnjica...sivilo oko nas...i nista se ne preduzima da se unese koja boja..

Јелена Полић Не зато што је језеро пуно камења, већ зато што су људи постали камени, пуни зависти, љубоморе и много негативних осећања, зато их језеро сакупља, просто треба мало прочистити то

Zorana Milovanovic Kameno jezero je magicno jezero. Njegova magija se ogleda u davanju obecanja. Obecava svakom bas ono sto mu treba i sto zeli. A to sto zeli dobice ako zaroni i dohvati sareni kamen koji se nalazi u trecoj skoljki pored potopljenog broda

Govedarica Irena Malo mesto, osama, mir, tajne. Ljudi imaju tajne. Ljudi nestaju jer znaju previše. Pisac dobija nesvakidašnju priču.

Biljana Marković Sami su izabrali da se dave u kamenu a mogli su jednostavno da uživaju u vodi

Dragana Pavlovic Ex Vlajic Ne znaju da plivaju?! A kamenje dodatno otezava posao i – eto belaja

Ruža Šimšić Ex Sekulić Možda tražeći kamen mudrosti koji je u velikoj količini ostalog kamenja sakriven ko zna gde.Pa treba lupiti glavu o svaki kamen

Жељка Калајџић Zaboravili su da ponesu džak soli, pa da ga osole i naprave Kameno more i onda razviju biznis kupanja u kamenom moru jer se u slanoj vodi lako pluta. S tim što so mora da bude kamena so sa Himalaja jer kamena so = kameno more

Mirela Sinanovic Nekada je tu bilo selo... opasano brdima i šumama! Stara škola, crkveno dvorište bilo je omiljeno mesto za igru mališanima na raspustu.

Iseljeni su svi, osveštana mesta gde su bile bogomolje, na ostrvu na sredini jezera podignut krst.

A starosedeocima je ostalo samo da sa kolena na koleno prenose priče, a nama da se svake godine zapitamo zašto jezero sebi uzme jedan mladi život?!?!

Zašto se ljudi dave u kamenom jezeru

Ivana Milosevic Dave se zbog pisceve inspiracije koji za razliku od pisca iz knjige nema stvaralacku krizu, 100% smrtnost.

Aleksandra Damljanović Biće da kao ja, ne znaju da plivaju.

Виолета Костадиновић Николић Svet današnjice je prepun pisaca u pokušaju, ali, na sreću, i onih koji su u tome uspešni. U tom teškom kamenju koje može predstavljati sve prepreke na koje jedan pisac nailazi dave se mnogi - oni koii pišu bez i malo talenta, oni koji misle da čitaju dela od značaja, ali i oni koji propagiraju samo pisanje zarad materijalne stabilnosti.

Ирена Марић Камење је тешко као лаж.

Људи који лажу,константно стежу обруч од камења око свог врата.

На крају се удаве у језеру тог камења.Својих лажи.

Olivera Ivkov Dave se, jer ih vuče njihov sopstveni teret. Griža savesti ili želja za moći. I jedno i drugo vuče na dno.

Barbara Zvoncica Bjelajac Hmmmm dave se da bi isprobali "slamku spasa" ... Uskoce u jezero obaveza, briga i nedaca a potom shvate da i "pod vodom mogu disati " punim plucima ako pronadju svoju slamku, slamku spasa 🙂 ona je uvek tu, kao kec iz rukava viri i ceka da bude iskoriscena. Neko je nadje u porodicu, neko u ljubavi ali neretko i u samom sebi ... Bitno je da je tu

Maja Lazic Dave se neljudi. Ljudi se bore i dobro uvek pobedjuje zlo.

Dragana Martinović Dave se jer ih vuku tajne, brige i zloba. Misle da je nemoguce drugacije ziveti, da u odredjenoj sredini moraju igrati svoju ulogu do kraja A sve sto treba da urade je, da puste sve to i izronice na povrsinu.

Marko Jovanović Hmmmm... pada mi na pamet ovakva situacija.. krene neko da se kupa u jezeru i spotakne se o kamen.. počne da se davi... to vidi njegov drug sa obale i priskoči mu u pomoć, ali ni on ne promaši kamen, spotakne se i pridruži mu se u nezgodi... skoči i treći drug za njima, stigne ga ista sudbina. I tako celo jedno društvo paniči na površini vode, platarajući rukama i pozivajući pomoć. Ali ima tu jedna začkoljica? Oni se DAVE, a nikad se ne UDAVE.. 😏i to traje već dugo, te mene stvarno zanima kakva je misterija Kamenog jezera u kome se ljudi dave, a nikad ne udave 🤔 kad pročitam knjigu, nadam se da ću otkriti

Ivana Stojanov Zato što nisu platili plivarinu Gospi od Jezera.

Biljana Dinic Zato što sebi oko vrata vezu kamen oholosti, zlobe... Umesto ruku voljene osobe

Jelena Tasić Kameno jezero ne postoji. Ljudi se dave u sopstvenim idejama o stvarima koje neretko nisu realne. Dave se u iracionalnim strahovima... Dave se u iracionalnoj brizi... Dave se u iracionalnom poimanju stvarnosti...

Milica Savkovic Zato što još nisu izašli iz kamenog doba.

Petra Rapaić Nekada davno, pored Kamenog jezera bilo je selo i tu je živeo jedan mladi ratnik ludo zaljubljen u zabranjenu ženu. Na sve se načine dovijao ne bi li došao do nje, ali uzalud. Uglavnom, nije više mogao da živi sa tim osećanjem. Popeo se na najvišu stenu i ubio se skokom u jezero. Njegova tuga, ljibav i maldost su se rasule po površini jezera kao prah stucanih tableta. Od tada, koja god devojka se kupala u jezeru, udavila bi se jer je njegov duh stezao. On je hteo samo malo ljibavi, čak i u zagrobnom životu. Ostao je tu da luta i uzima duše svake devojke koja se kupala. On je hteo samo nju, ali nijedna nije bila ona pa je on logično malo popizdio i uzeo stotine nevinih djeva radi jedne udate rospije. Ona naravno nikad nije došla na jezero da se okupa.

Sanja Radivojevic Zato sto se ne mogu vratiti u proslost.

Jelena Milenkovic Kameno jezero je kao Srbija puno zlobe, sebičnosti, samoživnosti, nepravde... Pošteni, plemeniti i dobri ljudi nisu u stanju da se izbore sa okruženjem i onda se dave. Ne umeju da plivaju u mutnim vodama.

Olja Zeradjanin Dave se jer ih odvlači neka zla sila i razbija im dusu o kamenje, hraneci se njome.

Postoji prica da je na vrhu planine Zeljin postojalo jezero i u njemu zivela ala, pa su mestani uništili i nju i jezero, ali to je vec neka druga Prica

Danijela Djordjevic Toliko moralne i duhovne prljavštine ne može ništa da spere, pa i čista voda želi da kazni zlo tako što ga kameni, kada ga prepozna i na taj način eliminiše. Jezero je rešilo da se samo izbori sa zlom koje ima hiljadu lica i naličja. Naravno i samo donekle strada, jer svaki put nestaje deo vode neophodan za okamenjivanje.:) E baš sam ga zapetljala, a ti se snađi

Ivana Jovanovic Dave se oni koji umesto srca imaju kamen pa ne mogu da plivaju kroz vodu zivota nego dodju do dna

Jelena Milošević Kameno jezero je stvoreno za ljude sa kamenim srcem i oni žive u njemu jer im je to prirodno stanište od samog rođenja. Ko god krene stranputicom i putem bezosećajnosti i mržnje upada u njega jer bolje i ne zaslužuje .

Ђорђевић Бранислава Toliko grehova koje ima odrastao čovek, od trenutka kada prestane biti nevino malo dete, ne može sprati voda u običnom jezeru. Da bi sprao svoje grehe, mora proći svoje ponovno "krštenje” kroz kamen. Tek onda kada oseti čar ispovesti i okajanja i duhovnim pročišćenjem može ponovo čovek postati ali dete nikada ponovo neće biti.

Jelena Nikola Jovanovic Mnogima su stavljali kamene blokove za noge i tako ih gurali u jezero.

Milosevic Snezana Nena Verovatno im se svidja,pa ga tesko napustaju!

Dragana Lokica Joksić Kameno jezero poseduje moc, pa ko god se usudi da zapliva u njemu, a nije cistog srca biva pretvoren u kamen. Svi misle da se ljudi dave u jezeru, medjutim oni samo u obliku kamenja cuce na dnu. Vremenom kamenja je sve vise i vise. Zbog toliko kamenja jezero i dobi ime Kameno jezero.

Marina Bozanovic Magija ili mitologija...nema treće! Dave se samo negativni likovi? 😉 Oni koji su pozitivni, obično- polete, ne završe na dnu, nego na nebu! Hm....ima tu i malo religijskog....

Anna Čapelova Najdublje kameno jezero je u srcu čoveka koji ne zna da voli.

Jelena Lela Jankovic Jer je ljudska duša duboka kao najdublje jezero, a jezik oštar kao najoštriji kamen

Dušanka Reznić Ljudi se dave u spletu okolnosti - od svoje sudbine se niko ne može spasiti, iz nje se ne može "isplivati"...

Petar Petrovic Po pravilu, svi bi trebalo da se rodimo bez tereta oko vrata. Međutim, ovakvi kakvi jesmo, uspeli smo da svojim postupcima, još nerođenim naraštajima nabacimo teret svojih grehova. Da skratim, davljenici su oni srećnici koji svoj teret okaju u ovom životu (u bukvalnom ili prenesenom smislu) i oni rođeni sa njim, ali previše slabi da ga se reše.

Evo kako je izgledao uži izbor:

Ivana Stojanov Zato što nisu platili plivarinu Gospi od Jezera.

Govedarica Irena Malo mesto, osama, mir, tajne. Ljudi imaju tajne. Ljudi nestaju jer znaju previše. Pisac dobija nesvakidašnju priču.

Ivana Milosevic Dave se zbog pisceve inspiracije koji za razliku od pisca iz knjige nema stvaralacku krizu, 100% smrtnost.

Dragana Martinović Dave se jer ih vuku tajne, brige i zloba. Misle da je nemoguce drugacije ziveti, da u odredjenoj sredini moraju igrati svoju ulogu do kraja. A sve sto treba da urade je, da puste sve to i izronice na povrsinu.

A EVO KO SU POBEDNICI:

Dragana Martinović Dave se jer ih vuku tajne, brige i zloba. Misle da je nemoguce drugacije ziveti, da u odredjenoj sredini moraju igrati svoju ulogu do kraja. A sve sto treba da urade je, da puste sve to i izronice na povrsinu.

Ivana Milosevic Dave se zbog pisceve inspiracije koji za razliku od pisca iz knjige nema stvaralacku krizu, 100% smrtnost.

Pošaljite adrese u inboks. Uživao sam u svim komentarima, nebrojeno puta sam se nasmejao, ima tu još nekoliko moralnih pobednika… ali čitamo se, komentarišemo, viđamo na Sajmu. Svako dobro!

Vladimir Nabokov: Lolita

Nabokov kaže da su u Americi tri teme veliki tabu: 1) Mešoviti brak crnca i crnkinje iz kojeg se izrodi puno dece, 2) Priča o ateisti koji doživi stotu, 3) Tema koju je obradio u Loliti. Iako sam ovu knjigu, kao i Nabokovog uopšte, odavno imao na spisku obavezne literature, desilo se da je pročitam tek sad. U pitanju je roman koji je izazvao polemike, kontroverze, različita tumačenja, a čini se da se ni danas, posle toliko decenija, (objavljen je 1955) ništa nije promenilo.

Koji je to „problem“ Lolite?

Nabokov je u svom romanu obradio najveći tabu modernog društva: Lolita je priča o pedofiliji, iz ugla nepouzdanog pripovedača koji će sve vreme pokušavati da nam svoju opsesiju (i zločin) predstavi isključivo kao iskrenu ljubav. Hambert Hambert (već taj dualizam u imenu upućuje na nešto onostrano) želi nešto što ne može, i ne sme, da ima (dvanaestogodišnju Dolores Hejz – Lolitu), a kada je pridobije, beži glavom bez obzira od svih koji bi mogli da ga razdvoje od nje i spreman je na bilo šta da do toga ne dođe. Zbog toga je Lolita ultimativni krimi roman. Dodatna kontroverza je što se Nabokov odlučio za pripovedanje u prvom licu (koje kod običnog čitaoca, a bogami i kod velikog dela kritike uvek bude protumačeno kao dnevnički zapis), te su se mnogi zapitali da li je Lolita samo Nabokovljeva provokacija ili izraz čežnje matorog perverznjaka. Ovoj sumnji u prilog ide i činjenica da je Nabokov pred kraj života napisao još jedan roman slične tematike.

Sećam se kad sam u srednjoj školi prvi put pogledao novu adaptaciju romana (Adrijan Lin, 1997), u kojoj je Džeremi Ajrons tako briljirao da ću ga doveka videti kao Hamberta Hamberta. I kao manijaka, da. Bilo je to vreme dok se još nije živelo na internetu, tako da sam tek kasnije saznao da postoji još jedna ekranizacija, i to Kjubrikova (1962), koju sam tek nedavno pogledao. Kjubrik je tokom karijere nebrojeno puta dokazao da ume da odabere provokativne i senzacionalističke teme, tako da me ne iznenađuje što se i Lolita našla među njima. Iako se Linovo i Kjubrikovo viđenje Lolite razlikuje, zanimljivo je što je Kjubrik roman doživeo slično meni – kao noar.

Nabokov kaže da je bio prinuđen da se odrekne svog lepog maternjeg jezika zarad drugorazrednog engleskog, ali kada čitamo njegovu prozu deluje nam kao da je u njemu mnogo dublje nego mnogi pisci koji su na njemu progovorili. Igre rečima, aluzije, reference – na sve strane. Verzija koju sam ja čitao ima duplo više strana sa objašnjenjima nego što je sam roman dugačak. Naravno, nisam ih sve pročitao, ali ono što sam video, nateralo me je da se zapitam koliko zapravo kao čitalac možeš da propustiš u ovakvom romanu ako ne obraćaš paćnju... pa, na sve. Ako neko čita magazin, to nije slučajno, ako se pojavi citat na francuskom, to nije slučajno. Bitno je sve, i odakle su te reference, i šta znače.

Magija sa kojom Nabokov pripoveda je neverovatna, a roman i dan danas, ne samo po temi, već i po egzekuciji, deluje neverovatno moderno. Kratka poglavlja, snažan narativ, dijalozi, introspekcija. Lolita je zapravo velika tragedija. Tragedija u kojoj saosećamo sa Lolitom kojoj je Hambert ukrao mladost, ali, ako ćemo da budemo objektivni, tragedija i za Hamberta, koji je iskren u osećanjima, koji ne shvata grešku, pa i ako je shvata, ne može da kontroliše ono što je jače od njega. Sam kraj romana je već za suzu, ponovni susret Dolores i Hamberta. Trenutak kada Hambert sedi u kolima i kako kaže, iako su brisači uključeni na najbrže, to nije dovoljno da izbrišu njegove suze. I mi ne možemo da ne saosećamo sa njim, sa monstrumom, egocentričnim čovekom kojem je stalo samo do sebe i svoje požude. I koji tek na kraju shvata šta je učinio.

Polemike povodom Lolite verovatno nikada neće prestati, kao što bi ta tema i danas bila kontroverzna ako bi neko drugi rešio da je obradi. Nedavno sam na tviteru pročitao zanimljiv komentar koji je postovao Džastin Kronin (Prolaz, Laguna) i u kojem ima istine. Kronin kaže da je oduvek bio fan ovog romana, da mu se nedavno ponovo vratio i da je i dalje genijalan, ali (u međuvremenu je dobio decu) da vas natera da naoštrite noževe, očistite pištolj i ne skidate oči sa dece.

Intervju za Autostoperski vodič kroz fantastiku, Željko Obrenović

Intervju je izvorno objavljen ovde.

Vrelinu leta rešili smo da ublažimo šoljom hladnog čaja, zato smo na  čajanku sa Vodičem pozvali  fantastičnog gosta kog ljubiteljima stripa i pisane reči nije potrebno posebno predstavljati. U pitanju je Željko Obrenović, scenarista stripa Karton siti (Modesty stripovi, 2016), koautor romana Srpski psiho (Laguna, 2007) , autor romana Talog (Booking, 2012)  i Kameno jezero (Kontrast, 2016) .  Ovom prilikom zahvaljujemo mu se što je pristao da „očajava“ sa nama i odgovori na neka naša pitanja.

Dobitnik ste McCann Ericsonove nagrade za lice meseca, nagrade Akademije umetnosti na konkursu U potrazi za novom pričom, Talog se našao u najužem izboru za nagradu Proza na putu, a kratka priča Nevidljivi čovek našla se među pričama odabranim na konkursu Najbolja kratka priča Pirota 2018. Kakav je vaš stav prema nagradama, koliko su one bitne na domaćoj sceni i koliko vama znače?

Željko Obrenović: I Kameno jezero se našlo u širem izboru za NIN-ovu nagradu, ako je to nekakva referenca (smeh). Nagrade svakako mogu da pomognu, naročito prodaji knjige, ali umeju da budu i obavezujuće. Nemali je broj autora koji nakon nekih bitnih nagrada više nikada nisu napisali ništa vredno čitanja. Koliko god to neiskreno zvučalo, i pored toga što su se neka moja dela primakla pomenutim nagradama ili što su neka imala solidne tiraže, drago mi je što nisam dobio nijednu bitniju nagradu niti postigao neke megalomanske tiraže pošto nisam siguran da pisac može da ostane imun na njihove uticaje, i kreativno i kao čovek.

Roman Srpski psiho, priča Ko je ubio ljubav i strip Najbolji čovekov prijatelj je pas prevedeni su na poljski jezik.  Zašto baš na poljski?  Imate li informaciju kakve su reakcije?

Željko Obrenović: Odgovor je jednostavan, Agnješka Žuhovska-Arent je pročitala moju kratku prozu objavljenu u Trećem trgu i to joj se dopalo pa je odlučila da prevede nešto što sam napisao. Najpre je prevela priču Ko je ubio ljubav, a potom i roman Srpski psiho. Interesantno je što je nakon toga prevela i strip Najbolji čovekov prijatelj je pas, a taj strip je adaptacija moje priče koju je ona prvu pročitala. Nemam neke svežije informacije o reakcijama u Poljskoj, ali pošto je strip album Karton siti objavljen na engleskom, i skorije, tu već mogu da govorim o nekim utiscima jer je za njega najpre čuveni engleski scenarista Dejvid Hajn pisao predgovor, zatim je Alin Rautoiu pisao recenziju za sajt The Invaded, a Pol Gravet, jedan od najvažnijih britanskih strip teoretičara, uvrstio ga je u najbolje svetske stripove objavljene 2016.

Kad smo kod prevođenja, strip Karton siti /Cardboard City izdavačka kuća Modesty stripovi (Modesty Comics) objavila je na srpskom i na engleskom jeziku. Koliko je značajan ovaj potez izdavača koji je strip učinio dostupnim u vidu elektronskog primerka inostranim e-prodavnicama? Da li se razmišlja i o prodaji štampanih primeraka na engleskom jeziku?

Željko Obrenović: Već neko vreme postoje i štampani primerci Karton sitija na engleskom, koji se mogu nabaviti preko Amazona. Svaki je prevod značajan za autora i njegovo delo. Često važniji i od originalnog teksta jer je on ipak vezan za određeno područje i kulturu, i tek prevodi i reakcije na njih zapravo govore o univerzalnosti, prevazilaženju granica i nekakvom eventualnom uspehu van zemlje u kojoj, ma koliko prodavan bio, pre ili kasnije upoznaš većinu svojih bitnijih čitalaca.

Predgovor za Cardboard City potpisuju Pavle Zelić i čuveni engleski strip scenarista Dejvid Hajn (David Hine). Možete li nam reći kako je došlo do te saradnje?

Željko Obrenović: Dejvid Hajn je još pre nekoliko godina pročitao moj kratki strip Ko je ubio ljubav u engleskom prevodu, koji sam postovao na svom blogu. Strip mu se dopao pa nam je napisao blurb za album koji je tada trebalo da se zove Muzej đubreta i koji je sadržao različite priče od Karton sitija ali su se neke i preklapale. Nakon što je album završen u svom definitivnom obliku, izdavač Žika Tamburić, koji već godinama živi u Londonu, pitao me je ko bih želeo da nam piše predgovor za album i meni je Hajn odmah pao na pamet. On je to rado prihvatio i ne samo što je napisao predgovor već je uradio i korekturu prevoda na engleski što je takođe nešto na čemu sam mu beskrajno zahvalan. Što se Pavla Zelića tiče, već dugo se znamo i još otkako su nas okolnosti omele da on govori na promociji tog nesuđenog strip albuma, obećao mi je da to moramo ispraviti. Pavle je izuzev predgovora napisao još jedan tekst za Urban Bug i pored Zorana Stefanovića i Ilije Bakića govorio na promociji Karton sitija na Salonu stripa u Beogradu.

Odakle uopšte ideja za stvaranje stripa i koji su sve izazovi sa kojima se susreću oni koji pokrenu ovakav projekat na domaćoj sceni? Koliko je bilo teško uskladiti priče sa stilom ilustratora i koliko dugo se radilo na tom projektu?

Željko Obrenović: Ideja za stvaranje stripa nije nešto proračunato niti racionalno, kao valjda ni za bilo koju drugu vrstu umetnosti. Jednostavno je to još jedna moja ljubav, možda i najranija, i prirodno je bilo da u nekom trenutku pokušam i njome da se bavim. Svaki medij u kojem sarađuje više ljudi je dakako drugačiji od onoga gde ste prepušteni sami sebi. S jedne strane je tu niz nezadovoljstava ili nepoklapanja vizija, a sa druge je tu još neko da ispravi i oplemeni vaše manjkavosti. Možda stoga blagonaklonije gledam na svoje rane stripove nego na svoju ranu prozu jer tu imam još mnogo toga da primetim izuzev svog pisanja i onoga što bih u njemu sada menjao: često izuzetne kadrove i prelepe crteže, a prevashodno dve vizije koje su srasle u jednu.

Da li je u planu još neko novo izdanje stripa?

Željko Obrenović: Planovi su razni i neki scenariji već postoje, no problem je što entuzijazam nije bezgraničan čak ni kod mene, a kod crtača je još manji, a sa druge strane očekivanja i standardi rastu i ne bih želeo da se tek tako upuštam u nešto čime na koncu ne bih bio zadovoljan. To što je Karton siti nastajao gotovo deset godina valjda dovoljno govori o svemu. No, ono što je do mene, odnosno do scenarija, uvek je u nekoj vrsti niskog starta, tako da je tu nebrojeno spremnih ideja. Mogu samo da kažem da se neki stripovi rade, da se o drugima pregovara (i ovde i u inostranstvu) i neka ostane na tome.

Koliko se rad na pisanju stripa razlikuje a koliko ima sličnosti sa “običnim“ pisanjem  jednog proznog dela? Šta za vas predstavlja veći izazov?

Željko Obrenović: U pitanju su potpuno različite umetnosti i nije čudno što se pojedini autori ne snađu pri ovoj vrsti transfera. Premda je to danas sve prirodnije jer su mediji izmešani i mnogi su pisci, za početak, odrastali i na prozi i na stripu. Ono o čemu ja naročito vodim računa je da ne zatrpavam stripove tekstom pošto je to ipak prevashodno vizuelni medij. Naravno, ono što važi, ili bi makar trebalo da važi, za prozu „Pokaži, a ne kaži“, ovde je doslovce tačno, s tim što, opet, naracija i crtež ne moraju da govore isto. I upravo u tim nekim prednostima i razlikama između stripa i proze ja vidim izazov i lepotu, a i razlog da se bavim i jednim i drugim.

Jednom prilikom ste izjavili: „Oduvek sam se bavio crtanjem i dugo je delovalo da će mi se život kretati u tom smeru, no sticajem okolnosti danas gotovo da više uopšte ne crtam, a pisanje je preuzelo primat.“ U skladu sa tom izjavom postavila bih pitanje šta je to što vas je odvuklo na mračnu stranu i uticalo na vas da se okrenete pisanju?  

Željko Obrenović: Stvar je u tome što je izuzetno malo autora koji su podjednako dobri i kao scenaristi i kao crtači, a očito nisam smatrao da sam ja jedan od te male genijalne skupine. Takođe, mene je oduvek prvenstveno privlačila priča ili narativ (što ne znači da ću stripu oprostiti ako je katastrofalno nacrtan, ali ću mu ipak i to pre oprostiti nego ako je katastrofalno napisan), pa je moguće da je i to presudilo. Ili je to samo bio još jedan od izazova koje sam video pred sobom i koje sam želeo da prevaziđem, a nikada nisam išao lakšim putem.

Takođe, izjavili ste: „Ne bi trebalo da su novac, slava i uspeh ciljevi s kojima neko sedne da napiše roman. Barem meni nisu.“  Dakle, koji su vaši ciljevi? Čemu se vi nadate dok pišete?

Željko Obrenović: Najiskrenije, ničemu. Bitno mi je da nekolicina ljudi do čijeg mi je mišljenja stalo kaže da sam ponovo napravio makar mali iskorak u odnosu na prethodno delo, pa ako se s tim složi i neka veća grupa čitalaca, utoliko bolje. Sve je to meni neka vrsta beskonačne partije šaha sa samim sobom, svakodnevnog nadmudrivanja, postavljanja novih izazova i pokušaj njihovog savladavanja. Puno je tu i žuči i bola, ali i neizmernog zadovoljstva, te stoga valjda niko, ili barem retko ko, zbog toga prestane da piše.

Pažnju javnosti skrenuli ste na sebe romanom Srpski psiho koji je pisan „u četiri ruke“ sa Aleksandrom Ilićem. Koliko se takav način pisanja razlikuje od uobičajenog? Planirate li u budućnosti još neki zajedički projekat?

Željko Obrenović: Na takve projekte je mnogo lakše osmeliti se kad ste mlad i neoblikovan autor. Čak i da želim da ponovim nešto slično, nisam siguran da bih svoj glas mogao toliko da približim glasu drugog pisca, pa bi to bilo poprilično besmisleno i pokušavati. Jedino kako bih to u budućnosti mogao da zamislim je da dva autora, ili više njih, piše različito viđenje istog događaja, iz različitih perspekiva, jer to onda ne zahteva prilagođavanje glasova. Ali ipak ne vidim takav ekperiment u skorijoj budućnosti.

Talog je napisan u prvom licu ženskog roda, da li je bilo teško pisati iz ženskog ugla?  Da li ste zadovoljni načinom na koji ste savladali taj izazov i kakve su reakcije čitalaca?

Željko Obrenović: Uvek sam nastojao da novim delom zađem na neki novi teren i da pokušam nešto novo, kao i da, kako sam već rekao, sebi postavim neki izazov. Ovo je bio jedan od njih, mada ne vidim bitnu razliku između upotrebe ženskog fokalizatora u romanu pisanom u trećem licu i ovoga što sam ja uradio. Možda je to kod nas bio incident, ali na svetskoj književnoj sceni su brojni slični primeri. A tek je u istoriji književnosti puno ženskih autora koji su pisali kroz muške oči. Jovana (junakinja Taloga) mi je i dalje među omiljenim junacima koje sam stvorio i meni je Talog oduvek bio bitan isključivo zbog nje, dok je sve ono što joj se dešava imalo jedino svrhu da joj zakomplikuje život i još više podstakne tu autodestruktivnost koja je njome već odavno vladala.

Pročitala sam da je Kameničko jezero, koje se nalazi u blizini Valjeva poslužilo kao inspiracija za roman Kameno jezero, a jednom ste izjavili da je dužnost svakog pisca, bez obzira da li on piše mejnstrim, krimiće, SF ili epsku fantastiku, da progovara o vremenu u kom živi, pa me zanima koliko zapravo u svom radu vi crpite inspiraciju iz okruženja i stvarnog života?

Željko Obrenović: To je, svakako, nešto iza čega i dalje stojim. Žanrovi su mi oduvek bili besmisleni ako su sami sebi svrha, jer svako ko pročita nekoliko desetina ili stotina takvih romana naučiće njihove matrice i ne vidim zašto bi ih dalje čitao ako u njima ne može da pronađe ništa više izuzev zapleta. A opet sve te društvene momente ne bi valjalo ni trljati čitaocu na nos pošto je to nešto još gore: umetnost nije politički pamflet i aktivizam te vrste i mere bi trebalo prognati iz nje.

Postoji li neki lik iz vašeg opusa koji vam je posebno drag ili možda mrzak, sa obzirom na to da se u svojim delima uglavnom bavite mračnim stranama društva i pojedinaca?

Željko Obrenović: Ovde je baš teško izbeći onaj stereotip da su mi svi likovi kao deca (ako to već nisu sva dela), ali ako bih baš morao da se odlučim, neka mi nabliži, ako ne najdraži, bude protagonista romana Kameno jezero. Ali baš kao što on na kraju knjige kaže, u dobroj literaturi ne postoje crni i beli likovi, već samo sivi. A ako sam uspeo da stvorim takve likove, onda sam srećan i miran.

Postoji li neki određen šablon kog se pridržavate prilikom pisanja i koliko je zaista važna ta prva rečenica o kojoj pišete na svom blogu?

Željko Obrenović: Jedini šablon kojeg se pridržavam je da nemam šablona i da tražim nove izazove. Svakako, u mom radu se može izvući neka linija koja povezuje sve što sam napisao, no nemam utisak da sve vreme pišem istu knjigu. Kada mi je Danilo Lučić, moj urednik na Kamenom jezeru rekao da ne zna koliko je on prava osoba da uređuje tu knjigu jer ona ipak ima neku žanrovsku osnovu  a on ne poznaje dovoljno žanrovska pravila i neće znati da li sam ih i koliko prekrišio, rekao sam mu da je to sjajno i što više sam ih prekršio, to bolje. Prva rečenica je apsolutno nebitna, kao i prva strana i prvo poglavlje, bitna je samo celina. Ali je lepo da je i prva rečenica dobra, kao i naslov, kao i prva stranica ili poglavlje. Lepo je da je sve dobro. Ali daleko od toga da je išta od toga presudno.

Koliko su po vašem mišljenju za život jedne knjige važne korice i markerting? Da li te segmente prepuštate profesionalnom timu ili i to držite u svojim rukama?

Željko Obrenović: U današnje vreme su takvi momenti često bitniji od same knjige. Koliko god je to u mojoj moći, a dosad sam nailazio na saradnike pune razumevanja, trudim se da i u taj proces budem što više uključen, pošto je to ipak moje delo i imam neku viziju kako bi sve to na kraju trebalo da izgleda. Ali danas takve stvari uglavno rade profesionalci i nije neophodno previše im se mešati u posao, samo dati sugestije.

Imali ste sreću da veoma mladi objavite svoj prvi roman za renomiranu izdavačku kuću. Koliko je to uticalo na vaš dalji rad? Na odnose sa urednicima i izdavačima, pa možda i na sam odnos sa publikom?  Da li je bilo teže napisati i objaviti taj prvi roman, ili one koji su usledili posle?

Željko Obrenović: Bilo je to verovatno od krucijalnog značaja za mene i to ne samo zbog uspeha koji je taj roman postigao ili poznanstava koja sam na osnovu njega stekao. Jako mlad sam naučio šta to znači sarađivati sa urednikom, „ubiti svoje dušice“ i  zaboraviti na ego, što nisam siguran da svi i znatno stariji autori ikada nauče. I što, da se ne lažemo, nije nimalo lako. Ali je neminovnost ukoliko želite da izvučete iz sebe ono najbolje. A svaki roman je na svoj način podjednako i lako i teško napisati i kad je on gotov i radite na sledećem, ne samo što uvek mislite da je ovaj novi bolji već i da je onaj prethodni bilo neuporedivo lakše napisati, što naravno nije istina.

Izjavili ste: „Bilo je više zainteresovanih za filmske adaptracije gotovo svega što sam napisao, neki pregovori su i dalje u toku“, možete li nam otkriti dokle se stiglo sa tim pregovorima?

Željko Obrenović: Naš poznati glumac Ivan Jevtović bio je zainteresovan za bilo koji vid adaptacije Srpskog psiha i nekoliko godina je nastojao da se to realizuje, ali uglavnom je nailazio na odgovor da još nije vreme za te teme kod nas. Dejan Zečević je bio zainteresovan za adaptaciju Taloga i nikad mi nije rekao da je od toga odustao, samo što treba imati na umu da je za snimanje filma potrebno mnogo više od dobre volje i da su oni birokratski faktori ključni, a na njih, nažalost, ne možemo da utičemo. Svako malo se javi neko novi ko ima ovu ili onu ideju za potencijalnu adaptaciju, ali odustao sam od toga da se preterano radujem takvim ponudama i idejama ili da se trošim u tom smeru dok nešto od toga ne bude mnogo više od samo dobre volje, jer bih radije za to vreme pisao neku novu knjigu.

Ko su vam književni uzori?  Da li češće čitate na engleskom ili na srpskom i da li prednost dajete klasičnoj ili elektronskoj knjizi?

Željko Obrenović: Uzora je previše i konstanto se menjaju. Nisam od onih koji će čitavog života navoditi dva ista imena i čak verovati u to. Poslednjih godinu dana su mi heroji Vladimir Nabokov, Henri Džejms, Džozef Konrad i Aleksandar Hemon. Pre toga su to bili Majkl Šejbon i Džonatan Litem, pre toga Stiven King i Džejms Elroj i tako u nedogled. Knjiga je knjiga, bez obzira na to da li je štampana, elektronska ili audio. Trenutno na kindlu čitam novi roman Marlona Džejmsa, dobitnika Bukerove nagrade, koji se sada oprobao u fenteziju, na papiru čitam Džona Irvinga Molitvu za Ovena Minija, a slušam Knjige krvi Klajva Barkera i meni je to sasvim logično i prirodno. U poslednje vreme više čitam na srpskom, dobre prevode, ali je to donedavno bilo potpuno obrnuto. Ali, kako rekoh, uvek je tu jedan prevod, jedna u originalu, a neretko i oba primerka.

Kakav je vaš stav prema trilogijama i mnogologijama?

Željko Obrenović: Nisam od onih koji su podlegli čarima epske fantastike, a ona ima najviše tih mnogologija, tako da verujem da u životu nisam pročitao ništa što ima više od dva nastavka, a ni toga nije bilo previše. Nemam opet ništa konkretno ni protiv toga, samo bih voleo da autori najpre završe sve planirane knjige pa da ih onda odjednom izdaju, a ne da ih pišu naknadno pod pritiskom čitalaca ili njihovog uspeha. Jer da se ne lažemo, malo je serijala koji su svoju inicijalnu slavu opravdali i, ne znam, desetim nastavkom.

Izjavili ste: „Radije bih da me pročita sto ljudi koji će to razumeti, a ne da me kupuju po inerciji oni kojima je to preporučila estradna novinarka u svojoj emisiji ili, ne daj bože, modna blogerka.“  Nameće se pitanje: Za kakve čitaoce vi pišete? Koliko sebe dajete? Dakle, ko su vaši čitaoci? Kako reaguju na vaša dela i da li dozvoljavate da njihova očekivanja utiču na proces stvaranja, ili se isključivo oslanjate na svoj sud? 

Željko Obrenović: Apsolutno sam tu da saslušam svakog ko ima bilo kakav komentar na neko moje delo, kao što obavezno čitam sve recenzije, čak i ako su izrazito negativne (možda naročito pažljivo ako jesu). U svakoj toj kritici koliko god ona bila zlonamerna uvek ima i nešto istine i nastojim da je pronađem. Najmanje volim one politički korektne prikaze koji ne bi ni da se zamere ni da isuviše pohvale, odnosno ne nude nikakve konkretne agrumente. Od njih nemam koristi. Pišem prvenstveno za čitaoca u sebi, koji je često nezadovoljan onim što čita iz pera drugih ma kako poznatih, uspešnih i priznatih autora. Ne trudim se samo da prevaziđem njih nego i samoga sebe i svoje mogućnosti.

Šta mislite o domaćoj „žanrovskoj“ sceni?  Šta je dobro, a šta loše i kako popraviti ono loše? Kada se kod vas probudilo interesovanje za žanr... i kada je umrlo?

Željko Obrenović: Ne pratim previše domaću žanrovsku scenu, ali ne zbog nekakve nadmenosti već zato što njome dominira nekakav pseudoistorijski roman i fentezi zadojen nacionalizmom i pravoslavljem, koji me ne znamima, a ipak je isuviše stranih autora koje niko od nas nikada neće dosegnuti i najpre moram sve njih da pročitam da bih imao vremena za ostalo, a to ide jako sporo. Interesovanje za žanr se probudilo zbog ljubavi prema priči, koja u žanru ipak dominira, a umrlo je, ako jeste, kada je žanr prestao da mi nudi više od puke priče. Tako da sad najviše volim priče koje prevazilaze žanr ili koje, sa druge strane, koketiraju s njim, ali mu se ne dodvoravaju previše.

Oštra kritika društva ne provejava samo kroz vaše knjige i stripove nego i kroz intervjue koje sam bila u prilici da pročitam, jedan ste od retkih pisaca koji se osvrće na problem kvaliteta naše književne scene. Kako vaše kolege pisci reaguju na tu poprilično oštru kritiku, i da li vas uopšte zanima njihovo mišljenje?

Željko Obrenović: Ne verujem da sam ikada poimence prozivao autore, niti imam dovoljno znanja o domaćoj sceni da bih to mogao da činim i da mi je to namera, ali nikada to zapravo ni ne bih radio jer mislim da je pisanje samo po sebi teško i da je teško napisati čak i loš roman, a da pri tom i oni najprodavaniji ne zarađuju od toga novac koji će im priuštiti apartmane s pogledom na more i obezbediti budućnost, tako da mislim da je našoj sceni više potrebna podrška nego kritika.

Jednom prilikom ste izjavili: „Nisam siguran da je nakon Pekićeve smrti u zemlji ostao ijedan veliki pisac. ili da preformulišem: izgleda da su svi naši veliki pisci u zemlji, odnosno pod njom.“ Da li se u međuvremenu na našoj književnoj sceni pojavio neki pisac koji zavređuje vašu pažnju?

Željko Obrenović: Kada govorimo o autorima kakav je Pekić, ne bih rekao. I ne samo kod nas nego i u regionu. Jedini živi pisac koji mislim da je na nivou tih velikana a da nam je u blizini (odnosno da je poreklom iz okruženja, pošto već godinama živi u Francuskoj) je Ismail Kadare. Njegov roman Tvrđava trebalo bi da je u lektiri.

Šta biste savetovali mlađim autorima koji tek započinju svoj književni put? Postoji li nešto na šta je potrebno posebno obratiti pažnju pre slanja teksta izdavaču?

Željko Obrenović: Trebalo bi obratiti pažnju na to da li ste stvano dali sve od sebe, ali stvarno, jer mnogi to ne žele da priznaju, a opet je većina autora svesna svih krivina i propusta u svojim delima, samo što nije lako suočiti se s tim i početi ispočetka. Zato je dobro paralelno raditi na više toga pošto se pri povratku na prethodno delo napravi distanca koja nam dozvoljava da „ubijemo svoje dušice“. Svakako ne treba žuriti sa objavljivanjem, ali ne treba ni previše čekati. Ukoliko naiđete na dobrog urednika, posao će vam unekoliko biti olakšan, jer prijatelji najčešće ne mogu do kraja da budu iskreni.

Oni koji prate vaš blog upoznati su sa izjavom: „Svako jutro sednem i pišem. Sledeće jutro izbrišem ono što ne valja, sredim ono što je za popravke i idem dalje. Imam sinopsise za narednih nekoliko romana i jedino što mi treba je vreme.“ Hoćete li našim čitaocima otkriti barem deo tih planova za budućnost?

Željko Obrenović: Nisam sujeveran, ali ne volim da govorim o projektima na kojima radim pošto ni sam ne znam šta će od njih ugledati svetlost dana, a običavam da podugo sedim na napisanom i tek tad prelomim da li je nešto od toga vredno objavljivanja i kojim redom bi to trebalo da se desi.

I na kraju, ali ne najmanje bitno, mislite li da sceni pomažu portali poput našeg?  Pratite li rad AVKF-a?  Imate li neku poruku za naš tim- savet kako da unapredimo svoj rad ili možda neku zamerku?

Željko Obrenović: Svaki portal koji uspeva da okupi neku grupu ljudi dovoljno entuzijastičnih da u ovim našim nemilim uslovima radi ovakav posao i promoviše umetnost je za svaku pohvalu i nemam ništa da dodam osim, samo napred!