Spider-Woman: Agent of S.W.O.R.D.

Motion comic je čudna zverka. Negde na pola puta od stripa do animiranog filma. A u stvari nije nijedno. Motion comic najčešće nastane tako što se kadrovi stripa izrežiraju u blagu animaciju – zapravo više pokret kamere nego stvarni pokret likova – i to se koristi kao promocija stripa. Nekada se nasnime glasovi, nekad ne. Nekada ima oblačića, nekad ne.

Spider-Woman je prvi motion comic koji je rađen da bude motion comic, a nije naknadno napravljen od stripa.

Autori su Brajan Majkl Bendis i Aleks Malejev.

Bendis je jedan od mojih omiljenih strip scenarista i o njegovom talentu i učinku mogu se napisati čitave knjige, a ne prikazi. A Malejev je čovek koji je zajedno sa Bendisom radio kultni run na Daredevilu i stvorio jedan od najboljih stripova ikad. U vreme kad je superherojski strip doživljavao najveće dekonstrukcije i kad je sve to još nešto značilo.

Danas kao da se čitava priča istrošila. Pa i sam Bendis kao da se umorio od dekostrukcije i mračnih obrada heroja u kostimima. I njegovi stripovi u posledenje vreme kao da su samo to... stripovi.

Spider-Woman nije plod scenarističkog genija koji nam je podario Daredevila ili Alias, ali je ipak plod zanatskog umeća koje mora da se poštuje i iz kog može dosta da se nuči.

Bendis – kao veliki fan krimi i noar zapleta – koristi noar matricu, po kojoj protagonista kreće u poduhvat za koji ne zna tačno šta podrazumeva i ne zna tačno ko ga je angažovao. A i da zna, pitanje je da li su ti koji ga angažuju baš ti za koje se predstavljaju.

Ovo je svet paranoje.

A na sve strane su vanzemaljci shapeshiftersi.

Bendisovo najjače oružje su hiper realistični dijalozi. I oni ga nikad ne iznevere. Ali, Spider-Woman je začudo preplavljena i unutrašnjim monolozima, koji dporinose mračnoj noar atmosferi.

Bendisova najveća mana su krajevi i česta deus ex machina razrešenja. Koja ni ovde nisu izostala.

Konjica u poslednji čas je ovde zamenjena timom superheroja, ali efekat je isti.

Ne mislim da će motion comic kao medij uspeti da otme više pažnje za sebe nego što je već ima, jer je sam po sebi veštačka tvorevina. Ali, zanimljivo je napokon čuti kako Bendisovi dijalozi zvuče kad se izgovore i lepo je gledati fenomenalne Malejeve crteže.

Malejev koristi kombinaciju fotke i crteža. Montira fotke, crta po njima, sklanja fotke i boji bez njih, a onda ih ponovo vraća i mi dobijemo table za koje više nie znamo da li su crtež ili fotka. Ali koga briga kad izgledaju sjajno.

Ako ništa drugo, možda vas Spider-Woman privuče da potražite Daredevila. Ili Alias. Ili Torzo.

Isplati se.

Tilva Roš, Nikola Ležaić

Ovom čoveku bih bez razmišljanja dao da režira moj tekst.

Zato što pripada generaciji koja čak ne oseća ni potrebu da se obračunava sa domaćim filmom i njegovom tradicijom. Pripada generaciji koju domaći film toliko ne interesuje da ga ni ne poznaje. Pripada generaciji kojoj su svetski filmovi bili lako dostupni, tako da nije ni morala da gleda domaće filmove.

Tilva Roš je domaći film.

Iako deluje više svetski od svih tih naših pokušaja blokbastera.

Tilva Roš je dobro kadriran, režiran i snimljen film. Jedan pogled na fotku uveriće vas u to.

Ovo nije film o običnim ljudim, normalnim ljudima, belim lavovima, belim lađama, belim odelima i ostalom. Ovo je film o gradu koji je umro, a da je pri tom zaboravio da obavesti stanovnike. Ovo je film o generaciji koja je sjebana, uništena, autodestruktivna. Ovo nije film o splavovima, narodnjacima, devedesetim. Ovo je film o Srbiji bez Srbije.

Roditelji su sjebani i u nekom svom fazonu: šljaka ili iluzije o bogaćenju preko sektaških lanaca prodaje. Jesi li ti član?

Klinci su još sjebaniji jer vide šta ih čeka i nemaju nikakve iluzije.

Vozi se skejt, snima se sve. Buši se sve na telu što može da se probuši. Modrice iskaču gde god mogu da iskoče. Autodestrukcija kao potvrda života. Snimak kao još jedna potvrda.

Dijalozi su prepušteni improvizaciji i po prvi put u domaćem filmu, autentični, iskreni, jaki. Realistični. Realni.

Tako je Tilva Roš i snimljena. Kadrovima iz čudnih uglova u kojima se često samo vide noge glumaca ili tela bez glava. Jer i to je negacija ljudskosti. Kao U POV porno filmovima iz vizure kamere gde se ne vide lica, samo meso koje susreće meso i preti da ga uništi.

Čak i vlaški naziv filma Tilva Roš je na mestu. I zvuči kao neki strani film. Možda je tako i bolje. Možda ćete čuti za ovaj film, čuti o skejterima sklonim autodestrukciji, čuti o skejt parkovima, muzici i snimcima. Možda ćete pomisliti da je Tilva Roš  strani film.

I možda ćete se prijatno iznenaditi.

Borislav Mitić: The Absolute

Čim sam počeo da sviram gitaru, čuo sam za Borka Mitića. Tad je imao samo jedan album Fantasy. Poskidao je sve najbolje fore od Stiva Vaja, Satrianija i ekipe, ubacio još i klasike, a i klasične gitare. Sve je to produkcijski bilo jako skromno, ali svirački na svetskom nivou.

Nije ni čudo što je sledeći album izdao za stranog izdavača koji je specijalizovan za neoklasičnu muziku.

Taj album je produkcijski bio jako jako bolji, a i svirački. Činilo se da mu fali malo one početničke energije i žara, ali to je nadomešteno virtuoznošću i novim temama. Može se osetiti uticaj vlaške muzike, a i... južnog vetra.

Pre neki dan se slučajno setih Borka. Ne budem lenj, te odem na gugl. Vidim da je Borko pre dve godine izbacio album The Absolute.

Nisam znao šta da očekujem.

Ali, i bez očekivanja, nekako se nudilo još više uticaja domaćih melodija i etno zaleđa. Jer to je strancima zanimljivo, a treba se probiti među svim tim sjajnim muzičarima.

Međutim, Borko ovde cepa metalčinu da otpadnu uši. Sjajni rifovi, galopirajući ritmovi. Vremeplov ka nekom srećnijem vremenu Metalike i drugih velikana. Naravno, osetićete i Symphony X i slične bendove, ali i fusion.

Jedino što ovom albumu nedostaje da se probije je pevanje.

I stvarno, ne možete da se ne zapitate zašto nema pevanja, kad su već pesme sa čvrstim ritmovima i dobrim rifovima.

Borko, mogao si do vrha.

Ali, mislim da je njemu najbitnije da istera ono što voli i želi. Inače bi se odavno prodao na neki od brojnih načina.

Samo nastavi.

Slušamo se i u buduće.

Dag Dorst - intervju

Dag Dorst je neverovatno talentovani novi autor koji potpisuje sjajni roman Alive in Necropolis i zbirku priča The Surf Guru. Trenutno kao koautor radi na novom romanu sa Dž. Dž. Abramsom. I pored brojnih obaveza, kao svaki pravi profesionalac, bio je ljubazan da mi odgovori na nekoliko pitanja.

Željko Obrenović: Zašto treće lice i prezent?

Dag Dorst: Od početka sam znao da ću koristiti treće lice; iako sam znao da je Nekropolis primarno Merserova priča, hteo sam da se narativ proteže van njega, da bude u stanju da se približi i drugim likovima. Treće lice sa rotirajućim tačkama gledišta učinilo mi se kao pravi izbor. (Pretpostavljam da je i rotirajuće prvo lice moglo da funkcioniše, ali obično me to kao čitaoca nervira – čini mi se da je promena glasova neskladna i nametljiva.) Roman je bio u perfektu dok nisam stigao do tristote strane prve ruke. Uhvatio sam sebe kako skliznem u prezent dok skiciram nove scene, tako da mislim da je podsvest pokušavala da mi da znak. Takođe se potrefilo da sam u to vreme čitao The Night Country Stjuarta O’Nana i jako mi se dopala atmosfera koju mu je prezent omogućio. Tako sam se vratio na početak i napisao prokletinju u prezentu. (Ne možeš samo da promeniš glagole. Mislim, možeš, ali će rezultat gotovo sigurno biti užasan.)

ŽO: Ako bi uporedio svoj roman sa pesmom (ili albumom), koja bi to bila?

DD: Napravio sam plejlistu romana za largeheartedboy.com (a to je sajt koji bi definitivno trebalo da overiš, ako ti već nije poznat). Sastoji se od pesama koje sam dosta slušao dok sam pisao jer sam osećao bliskost (emotivnu, lirsku, tonsku) između njih i knjige. Evo linka. 

ŽO: Da li planiraš svoje romane (i priče) i u kojoj meri?

DD: Spadam u pisce koji zavise od otkrića tokom procesa pisanja. Često ću poći od okvirne ideje sekvenca događaja, ali nikad zaista ne znam kako (i da li) će se oni uklopiti. Čuo sam da je Džon Irving rekao da sve planira u napred, tako da je process pisanja za njega u suštini process transkripcije. U neku ruku mu zavidim – mislim, voleo bih da sam u stanju da stvaram na taj način, kada bih želeo – ali nisam naročito organizovan mislilac i jako brzo budem ophrvan ako probam da planiram previše detaljno.

ŽO: Kada pišu u trećem licu, mnogi pisci ne znaju kad da stanu. Ti si našao savršen balans. Kako?

DD: Nisam znao kad da stanem. Ono što vidiš je rezultat ogromnog broja revizija i brojnih instrukcija mojih prijatelja pisaca, moje žene i mog neverovatnog urednika Šona Mekdonalda.

ŽO: Zašto ti je trebalo tako dugo da napišeš Alive in Necropolis kad si nacrt romana prodao još pre sedam godina?

DD: Vidi prethodni odgovor.

Nevolje sa fontom

Kada naručujete knjige sa neta, morate pažljivo da gledate dimenzije romana, jer može da vam se dogodi ono što se meni desilo. Naime, nedavno sam naručio kultni roman Nila Stivensona Kriptonomikon, a kad je knjiga stigla video sam da ću je teško pročitati. Font je negde dvojka, eventualno trojka. S obzirom da ovaj roman ima preko hiljadu strana, za očekivati je da font ne bude pretereno krupan. Ali, nije normalno da upakuju knjigu u džepno izdanje. Ili možda nije normalno da ja ne pogledam dimenzije romana. Sad mi se vlasnici kindla smeju i kažu: Ko ti je kriv, kad kupuješ papirne knjige. Možda su u pravu. Opasno me nervira kad mi se roman toliko dopada a ne mogu da ga progutam u cugu.

Srpski psiho na poljskom jeziku - Serbski psycho

Istina je. Izašli smo na poljskom, izašli smo iz jezičkih ograničenja koja postavlja jedan jezik. A gde će tome biti kraj... ko zna?

Kad smo Aleksandar i ja počeli da pišemo roman, nadali smo se da će ga pročitati barem  ortaci i porodica. Pa kad smo videli da tiraž i prodaja prelazi nekoliko hiljada, shvatili smo da roman više nije naš. Pripada publici.

A sada više nije ni srpski. Pripada svetu.

Kada me je pre više od godinu dana devojka po imenu Agnieszka Żuchowska-Arent kontaktirala (mejl na čistom srpskom, bez ijedne greške), srpski-nepoverljivo pomislio sam da me neko zeza.

Objasnila je da je Poljakinja, da je na internetu čitala neke moje priče i da želi da prevede neku od njih. Što se i desilo.

Onda je počela priča o romanu Srpski psiho. A sada je i roman izašao na poljskom. Serbski psycho je naziv i upakovan je u tvrd povez sa zanimljivom (drugačijom) koricom.

Nadam se da će Srpski psiho i u Poljskoj doživeti slavu koju je imao u Srbiji (možda i veću, što da ne). I, naravno, nadam se da će ovaj prevod otvoriti put za još prevoda.

Pozdravljam sve Poljake i želim im prijatno čitanje.

Agnieszka, još jednom hvala.