Čim sam počeo da sviram gitaru, čuo sam za Borka Mitića. Tad je imao samo jedan album Fantasy. Poskidao je sve najbolje fore od Stiva Vaja, Satrianija i ekipe, ubacio još i klasike, a i klasične gitare. Sve je to produkcijski bilo jako skromno, ali svirački na svetskom nivou.
Nije ni čudo što je sledeći album izdao za stranog izdavača koji je specijalizovan za neoklasičnu muziku.
Taj album je produkcijski bio jako jako bolji, a i svirački. Činilo se da mu fali malo one početničke energije i žara, ali to je nadomešteno virtuoznošću i novim temama. Može se osetiti uticaj vlaške muzike, a i... južnog vetra.
Pre neki dan se slučajno setih Borka. Ne budem lenj, te odem na gugl. Vidim da je Borko pre dve godine izbacio album The Absolute.
Nisam znao šta da očekujem.
Ali, i bez očekivanja, nekako se nudilo još više uticaja domaćih melodija i etno zaleđa. Jer to je strancima zanimljivo, a treba se probiti među svim tim sjajnim muzičarima.
Međutim, Borko ovde cepa metalčinu da otpadnu uši. Sjajni rifovi, galopirajući ritmovi. Vremeplov ka nekom srećnijem vremenu Metalike i drugih velikana. Naravno, osetićete i Symphony X i slične bendove, ali i fusion.
Jedino što ovom albumu nedostaje da se probije je pevanje.
I stvarno, ne možete da se ne zapitate zašto nema pevanja, kad su već pesme sa čvrstim ritmovima i dobrim rifovima.
Borko, mogao si do vrha.
Ali, mislim da je njemu najbitnije da istera ono što voli i želi. Inače bi se odavno prodao na neki od brojnih načina.
Samo nastavi.
Slušamo se i u buduće.
No comments:
Post a Comment