BLACK ORCHID

Ovako je Gaiman počeo. Radeći spin-off za ČUDOVIŠTE IZ MOČVARE Alana Mura. Bio je to dobar početak. Čak i sad kad ga uporedim, recimo, sa SANDMAN-om, ovde nalazim nešto više. Dok čitam ovako nešto teško mi je da razdvojim crtež od teksta, a i ne treba ih razdvajati. Toliko su sliveni jedno u drugo da je to čak i nemoguće. U SANDMAN-u to nije slučaj.

Prvo bih rekao nešto o crtežu Dave McKean-a, koji me je od prvog trenutka kad sam video njegove radove privukao svojim neobičnim, uvek drugačijim, maksimalno inventivnim.... radom. Tako je i ovde. On je jednom rekao baš za ovu grafičku novelu da mu se, sad kad pogleda, čini da su ti crteži preterano dovršeni. Možda jesu, al' su divni. U ovom slučaju nije koristio kombinaciju fotografije i crteža, već samo dobro kolorisan crtež. Kadrovi su filmski, sa dosta paralelne montaže, muzike, nota...

A Gaiman, k'o Gaiman, što rekoše za njega: u tome što radi niko nije bolji od njega. On tera tu svoju priču sa bajkovitom atmosferom koju smešta na među između urbanog i čiste prirode, i to kod njega, kao i uvek, funkcioniše. Priča na momente ima padove, i čini se kao da ni sam nije znao šta tačno hoće dalje da uradi, ali tu je McKean-ov crtež da skrene pažnju sa toga. Jezik je žargonski. Veoma. I to mi se dopada. Gaiman je zaista u tome što radi najbolji.

Željko Obrenović

PROMOCIJA ZBORNIKA

Napokon, posle dužeg odlaganja, pojavio se ZBORNIK RADIONICE ZA PISANJE POEZIJE I PROZE koju vode Aleksandar Belčević i Dragana Mladenović.

“Knjižica koju ste upravo otvorili nastala je kao rezultat rada književne radionice čiji je prvi ciklus realizovan tokom jeseni 2005. godine, u okviru rada književnog kluba Doma omladine Beograda...” (odlomak iz uvoda)

U ZBORNIKU je po prvi put objavljena moja priča KRVAVOCRVENE BANANA RIBE, koja je nastala kao omaž Selindžerovoj priči PERFEKTAN DAN ZA BANANA RIBE i PRIČA O DVA DEČAKA, koja je ranije objavljena i u časopisu TREĆI TRG, a uskoro u istom treba da bude objavljena i na engleskom jeziku.

Celokupan izgled ZBORNIKA je za pohvalu, prvenstveno što svojim modernim dizajnom i formatom odskače od sterilnih književnih časopisa i približava se nekoj vrsti savremenog fanzina. Jedina zamerka je pomalo neinventivna naslovna strana.

Mini promocija je 31. 05. 2006. u 19 h u Domu omladine na prvom spratu. Autori će čitati svoje radove, pa pozivam sve zainteresovane da svrate.

Peter Straub "Lost Boy Lost Girl"

Ovu knjigu sam kupio naslepo. Znači, nisam znao ništa o njoj, čak sam slutio da uopšte ne valja. Međutim, pokazalo se upravo suprotno, Straub je napisao remek delo. I to na kakav način. Kad bih počeo da nabrajam motive, ambijent, atmosferu itd., delovalo bi kao da je matori, Straub, pribegao preradi starih ideja kako bi uzeo još neku kintu. E baš ne. Čovek, za razliku od Kinga, u svojim knjigama, obično, ima nešto arhetipsko, iskonsko – savršeno zlo. Ono ga jednostavno progoni iz romana u roman. Ne može da pobegne od njega, i ne treba. Neka proživljava katarzu koliko god hoće u pisanju, samo da nama da još koji ovakav roman.

Znači, stara priča – napuštena kuća, serijski ubica – vlasnik. Imitator ubistava. Klinac neodoljivo privučen kućom itd. Sve je dobro poznato, ali način na koji to Straub izlaže je prosto neverovatan. Njegovi pripovedački postupci su, naravno, već viđeni. Nije on ništa izmislio, ali ih koristi tako, da ja po prvi put, vidim kakvu svrhu oni imaju. Dok sam čitao roman, samo mi je jedno bilo na pameti: nadam se da neće sad sve da pokvari. Razlog ovom strahu je opravdan, ako si čitao “Priču o duhovima”. E pa, nije. Održao je neverovatan saspens do samog kraja, završio roman na najbolji način... šta više. Još jednom moram da ponovim, nikad nisam čitao slično delo gde autor toliko dugo uspeva da odlaže nagovešteno, a da knjiga još bude sve zanimljivija (nije smarao nepotrebnim, preobimnim, digresijama kako bi odložio razrešenje). Može Stephen da bude King koliko god hoće, Peter Straub je Kralj.

Željko Obrenović

George Pelecanos "Hell To Pay"

George Pelecanos “Hell to Pay”

Prva stvar koja mi je bitna kod nekog romana, bez obzira na žanr, je da ne steknem utisak kako me pisac obmanjuje. Znači, padne njemu na pamet da piše knjigu o tamo nečemu, pa pročita dve knjige koje se time bave, i onda to strpa u svoj roman i sad ti to kao čitaš i diviš se. Ne, toga kod Pelecanosa nema. Čovek piše o getu, koje odlično poznaje, toliko dobro, kao da je i sam jedan od dilera sa ćoška. On uspeva da napiše priču o dva privatna detektiva u kojoj je njihovo zanimanje najmanje bitno. Ulice na kojima nevini stradaju bez ikakvog razloga, nepismeni dileri voze preskupa kola, deojčice beže od kuće i postaju kurve. Niko od njih nije savršen. Neki pokušavaju da nađu smisao u svom tom haosu i da žive po moralnim načelima, koja često moraju iznova da preispituju u sukobu sa svakodnevnim hororom ulice. Soundtrack je dat samo u vidu onoga šta ko od likova sluša. Znači, Pelecanos ne nameće svoj muzički ukus (kao što kod Strauba svi slušaju jazz), već je on usklađen sa njihovim uzrastom, statusom, zanimanjem.

Željko Obrenović