Pre nego što sam pročitala samu knjigu, imala sam prilike da u raznoraznim grupama naletim na prikaze, analize, kako se sad moderno kaže -- osvrte na istu:
"Borba dobra i zla", "Psihološka analiza društva"...
Ako mene pitate, potpuno promašeno viđenje štiva. Ali da krenem od početka i od onog što mi se dopalo.
Osnova priče je na četvercu:
Tari -- mladoj dami koja pati da bude novinar poput svog strica a umesto toga studira književnost;
Andreju -- samovoljno propalom bokseru koga izjeda griža savest (po meni potpuno bezrazložno);
Kajici - čoveku sa margine zakona (ja ga zamišljam kao nekog propalog oficira iz crvenih beretki) koji se pored već pomenute boljke -- griža savest, bori i sa srozanim statusom u mafijaškoj hijerarhiji za koji se krvlju izborio.
I na kraju četvorka, koja sve koje sam nabrojala a i mnoge druge, povezuje:
Koloseum -- prostor u kome se održava ono za šta je i prvobitni rimski služio, s tom razlikom da u ovaj domaći može da uđe samo "elita", što u našem sistemu znači mafijaški crème de la crème u društvu zurle i talambas pevaljki, raznorazni bogataši, čije je bogatstvo vrlo upitnog porekla, političari naravno (jer kud bez njih?) opet u pratnji skupih eskort devojana.
Nekako sam ubeđena da sam "videla" i dve - tri mlade, ucveljene udovice... Summa summarum, šljam koji ima para.
Videla sam dosta slika ove knjige sa plaža i bazena i po meni je to sasvim OK. Priča, koliko god delovala sumorno, glatko teče, lako se čita, nije nešto zbog čega bi preskočili rashlađenje u moru.
Nema ovde borbe dobra i zla, svaki lik ima manje ili veće zrno putera na glavi kao i želju da isti na ovaj ili onaj način spere počevši tako neku novu životnu priču. Metodologija je različita ali cilj je isti -- zaboraviti sve i pisati na lepom, čistom papiru. Ali život nije puj pike ne važi, niti sveska čije se stranice loše ispisanih reči mogu iscepati.
Nema ovde ni psihološke analize društva, jer je društvo takvo kakvo jeste odvajkada i nije nešto što nam je nepoznato. Neki smo uz takvo i mnogo gore odrastali, neki su čitali iz starih novina i crnih hronika. Svi zajedno smo učili iz istorije.
Željko, što bi rekli, lako piše. Ne zamara čitaoca opširnim opisima, razvlačenjem priče (za tako nešto imamo žvake, kačkavalj na pici), suvišnim rečenicama. Dinamika je prisutna što je pohvalno. Pohvalno je i što je jedan od retkih naših mladih pisaca koji se sjajno snalazi u peripetijama, do te mere da sam i ja ostala zatečena, a to je izuzetno teško postići.
Ono što zameram autoru je nedovoljna informisanost, let između fikcije i realnosti, što čitaoca može da navede na pomisao da pisac nema pojma o čemu piše ili se izgubio u beogradskim ulicama. Iz pojedinih pasusa vrišti žal što je taj naizgled zanimljiv, bogat život prolazio mimo njega dok je on grejao stolicu i završavao faks (nema ljutiš).
Koloseum je po mom mišljenju još uvek, i dugo će biti, urbana legenda, kao što su i likovi koji su opisani još uvek, i dugo će biti, svakodnevni slučajni ili namerni prolaznici.
"Borba dobra i zla", "Psihološka analiza društva"...
Ako mene pitate, potpuno promašeno viđenje štiva. Ali da krenem od početka i od onog što mi se dopalo.
Osnova priče je na četvercu:
Tari -- mladoj dami koja pati da bude novinar poput svog strica a umesto toga studira književnost;
Andreju -- samovoljno propalom bokseru koga izjeda griža savest (po meni potpuno bezrazložno);
Kajici - čoveku sa margine zakona (ja ga zamišljam kao nekog propalog oficira iz crvenih beretki) koji se pored već pomenute boljke -- griža savest, bori i sa srozanim statusom u mafijaškoj hijerarhiji za koji se krvlju izborio.
I na kraju četvorka, koja sve koje sam nabrojala a i mnoge druge, povezuje:
Koloseum -- prostor u kome se održava ono za šta je i prvobitni rimski služio, s tom razlikom da u ovaj domaći može da uđe samo "elita", što u našem sistemu znači mafijaški crème de la crème u društvu zurle i talambas pevaljki, raznorazni bogataši, čije je bogatstvo vrlo upitnog porekla, političari naravno (jer kud bez njih?) opet u pratnji skupih eskort devojana.
Nekako sam ubeđena da sam "videla" i dve - tri mlade, ucveljene udovice... Summa summarum, šljam koji ima para.
Videla sam dosta slika ove knjige sa plaža i bazena i po meni je to sasvim OK. Priča, koliko god delovala sumorno, glatko teče, lako se čita, nije nešto zbog čega bi preskočili rashlađenje u moru.
Nema ovde borbe dobra i zla, svaki lik ima manje ili veće zrno putera na glavi kao i želju da isti na ovaj ili onaj način spere počevši tako neku novu životnu priču. Metodologija je različita ali cilj je isti -- zaboraviti sve i pisati na lepom, čistom papiru. Ali život nije puj pike ne važi, niti sveska čije se stranice loše ispisanih reči mogu iscepati.
Nema ovde ni psihološke analize društva, jer je društvo takvo kakvo jeste odvajkada i nije nešto što nam je nepoznato. Neki smo uz takvo i mnogo gore odrastali, neki su čitali iz starih novina i crnih hronika. Svi zajedno smo učili iz istorije.
Željko, što bi rekli, lako piše. Ne zamara čitaoca opširnim opisima, razvlačenjem priče (za tako nešto imamo žvake, kačkavalj na pici), suvišnim rečenicama. Dinamika je prisutna što je pohvalno. Pohvalno je i što je jedan od retkih naših mladih pisaca koji se sjajno snalazi u peripetijama, do te mere da sam i ja ostala zatečena, a to je izuzetno teško postići.
Ono što zameram autoru je nedovoljna informisanost, let između fikcije i realnosti, što čitaoca može da navede na pomisao da pisac nema pojma o čemu piše ili se izgubio u beogradskim ulicama. Iz pojedinih pasusa vrišti žal što je taj naizgled zanimljiv, bogat život prolazio mimo njega dok je on grejao stolicu i završavao faks (nema ljutiš).
Koloseum je po mom mišljenju još uvek, i dugo će biti, urbana legenda, kao što su i likovi koji su opisani još uvek, i dugo će biti, svakodnevni slučajni ili namerni prolaznici.
No comments:
Post a Comment