Postoji puno, ili makar nekolicina, izuzetnih strip scenarista. Ali kad razmišljamo o genijalnim strip scenaristima, nameću se samo dva imena. Prvo je Alan Mur, drugo je Grent Morison. Njihovi stripovi i pristup pisanju se pak bitno razlikuju. Iako su obojica pisali i superherojske stripove koji pripadaju dvema velikim korporacijama, DC i Marvel, kao i sopstvene duže ili kraće serijale, Mur je najpoznatiji po detaljno istraženim, realističnim i pesimističnim stripovima kao što su Nadzirači, V kao Vendeta i Iz Pakla, dok je Morison često lutao u psihodeliju koja, čini se, samo zahvaljujući njegovom geniju nije potpuno hermetična. Njegov serijal Nevidljivi bio je toliko uticajan da se poveo spor i da li je film Matriks plagijat tog stripa. A verovatno je on jedini scenarista koji me je mogao naterati da čitam Supermena (sad mi je to jedan od omiljenih stripova, a ne samo što nisam zaljubljenik u Supermena već generalno ne volim superheroje). The Filth je pak strip iz toliko slojeva da se ni posle desetak čitanja ne može potpuno raspakovati, ali to nijedno prethodno čitanje nimalo ne obesmišljava niti mu umanjuje draž.
Vest da je Morison napisao roman prvenac – nakon što se nedavno uspešno dokazao kao TV scenarista pri adaptaciji sopstvenog stripa Happy!, koji je delovao kao nešto što je nemoguće adaptirati – svakako nije mogla proći neprimećeno. Nije Morison svakako prvi strip scenarista koji se oprobao i u prozi. Gejmen je poslednjih decenija gotovo potpuno zamenio jedan medij za drugi, pomenuti Mur je objavio čak dva romana (jedan na preko hiljadu strana), kao i zbirku priča, Voren Elis je takođe potpisao dva romana, a Majk Keri svako malo izbaci ili samostalni roman ili kolaboraciju. Međutim, čini se da, osim Gejmena, niko s prozom nije imao toliko uspeha koliko sa stripovima.
Prvo što se može reći za Ludu je da je Morison njenom pisanju pristupio hrabro. Ovaj roman nikako nije prošireni scenario, niti je u bilo kom smislu stripičan, pa čak ni filmičan. Sa druge strane, kao i kod Tarantinove novelizacije filma Bilo jednom u Holivudu, stiče se utisak da je to odstupanje previše svesno.
Luda je roman o Lusi LaBang, drag performans umetnici (ili umetniku?), koja trenutno radi, kao glumica, na postavci avangardnog pozorišnog komada Fantom pantomime. Reč je o tekstu koji na ekstravagantan i interaktivan način spaja Aladinovu lampu sa Fantomom iz opere. Kako pripreme na komadu napreduju, a audicija za ulogu Aladina biva neuspešna, zabrinutost počinje da raste. A onda se niotkuda pojavljuje Luda, mlađa, lepša i još neoblikovana verzija Lusi. Njihovo prijateljstvo i kompleksna veza istog trenutka kreće da se razvija i odvodi do niza neočekivanih otkrića (a kod Morisona se ako ništa drugo, neosporno može reći da su ta otkrića doista neočekivana i netipična).
Najpre će se saznati za postojanje nečega što Lusi zove Glamur, a što je, po njenim rečima, magija koja pojedincu omogućava da postane ono što želi i da izgleda onako kako želi. Dok lutaju noćnim klubovima i Lusi uči Ludu Glamuru, neobični događaji počinju da se odigravaju. A svi se tiču ili članova trupe ili Lusinih starih poznanika-saradnika.
Zatim se saznaje i Ludin oridžin stori, bizarna priča o odrastanju sa dvoje uvrnutih psihijatara, koji su joj u potpunosti izbrisali identitet (i pol) i onda je iznova „stvorili" po uzoru na svoju preminulu kćerku. A razmotava se i sve ono što je prethodilo da bi Lusi postala to što jeste, kao i žrtve koje je zbog toga podnela (od kojih za neke do susreta sa Ludom nije bila ni svesna).
Luda je napisana u prvom licu, s mnoštvom introspekcija i šetanja kroz vreme. Jezik je u potpunosti prilagođen drag svetu, tako da je sve, ponekad i previše, prenaglašeno i na nivou nekog drag slenga ili igranja rečima, najčešće sa seksualnim panč-lajnom. A dijaloga, kao i kod Tarantina, ima neočekivano malo.
A doneti sud o Ludi je izuzetno teško. Nije to knjiga koja će promeniti svet, ali nije ni knjiga koja će biti posve nebitna i zaboravljiva u Morisonovoj karijeri (kao što je slučaj s romanima Vorena Elisa). Međutim, koliko god da cenim Morisonovu odvažnost pri pisanju Lude, ipak ne mogu da ne pomislim kako bi ovaj roman, makar u mojim očima, izgleda osetno bolje, ili makar prohodnije, da je kraći i upravo s više dijaloga. Morison svakako nikad nije bio neko ko će ići utabanim stazama, niti podilaziti čitaocima, čak i kad je pisao tako ikonične likove poput Supermena ili Betmena, tako da je verovatno i pitanje da li će vam se Luda dopasti ili ne verovatno više do senzibiliteta i trenutka nego do same materije-obrade.
U svakom slučaju, mislim da bi bila šteta da se njegova veza s prozom okonča na ovom flertu (da se poslužim žargonom iz Lude).
No comments:
Post a Comment