Kažu da se priroda odmara na deci genija, ali ponekad to očito nije tačno. U ovom slučaju svakako nije tačno. Za Atinu sam najpre čuo kao za film koji vredi pogledati. Tek potom, nakon kratke internet pretrage, saznao sam da režiju potpisuje Romen Gavras, sin legendarnog režisera Koste Gavrasa.
Već od prvog kadra je očito da Romen od oca nije nasledio samo prezime. Reč je o filmu koji se može podjednako posmatrati i kao akcija tipa Crank, ali i kao pravoverna drama. Takođe, Atina je gotovo cela snimljena u jednom kadru, iz ruke, drmusavom kamerom. To svakako za nekoga može predstavljati i problem i otežati mu gledanje, ali meni nije. Naprotiv, uvuklo me je u samu priču kao da sam jedan od aktera, što je, nesumnjivo, režiseru i bila namera. Rezova, naravno, ima, čak i promene fokalizatora, ali se to ne oseća jer su režija i montaža maestralne.
Film počinje in medias res, scenom koja je sama po sebi mirna, ali koja odiše tenzijom i na koncu i eskalira u vidu molotevljevog koktela i upada u policijsku stanicu (doslovno). Nakon toga demonstranti beže sa oružjem u svoj kraj gde prave barikade i čekaju policiju. Kraj u koje žive je poznatiji kao Atina. Reč je o takozvanom banlieue, što je termin za predgrađe sa zgradama za socijalno ugrožene i one s niskim prihodima. Film je od početka do kraja lišen bilo kakvih ekspozicija i objašnjavanja, ali se ipak do trenutka kad su barikade postavljene može shvatiti da su najmađeg od četiri brata alžirskog poreka (Idira) ubili policajci, da njegov drugi brat (odlikovani vojnik u francuskoj vojsci) želi da se nekako izmiri s tim, da je treći brat upravo onaj koji je bacio molotovljev koktel i sad rukovodi protestima, dok je četvrti brat diler koji već ima svoje druge nevolje.
Film nastavlja da se kreće bez pauze za disanje, a Romen virtuozno i, naravno, u hodu upoznaje gledaoce sa galerijom novih likova, koji ulaze u kadar, ili samo prolaze kroz njega. Međutim, svi, pa čak i oni najmanji i najnebitniji, ovde su tako brzo, lako i precizno postavljeni, kako to u nekim filmovima nije slučaj, nažalost, ni sa glavnim likovima. Upravo to daje priliku i mogućnost Romenu da tečno prebacuje fokus s jednog lika na drugi. I ne samo to, već čak i da ubije „glavnog lika" znatno pre odjavne špice, jer ima ko da ga zameni.
Atina s jedne strane pokazuje ogromnu moć, okrutnost i nepravednost države. Sa druge strane pokazuje i moć (makar i kratkotrajnu ili čak prividnu) naroda koji je revoltiran i pobunjen. Pokazuje nam i kako jedna smrt povrh mnogih drugih, takođe nepravičnih, može biti baš kap koja će preliti čašu. U Atini ćete pored iskrenih demonstranata zateći i prevrtljive likove (brat-diler, recimo), koji će nerede korisiti za svoje potrebe, koje se nikad ne menjaju, ali i one kojima se neredima raduju samo nereda radi. Biće ovde svakako više iznenađenja kako film bude odmicao i kako se planovi demonstranata budu usložnjavali. Ukoliko zarobe jednog policajca i prete da će ga ubiti, policija će, misle demonstranti, morati da otkrije imena uniformi koje su usmrtile Idira. Međutim, naravno da neće sve poći po planu. Za to su delimično zaduženi sami demonstranti, zapravo Idirova braća, njihove unutrašnje dileme i sukobi i jednog sa sobom i sa samim sobom. Kolebanja se najviše mogu primetiti na bratu-vojniku koji će od nekoga ko se izričito protivi neredima postati neko ko ih predvodi. Naravno, da bi do toga došlo, najpre je potrebna još jedna tragedija, a onda je već jasno da film neminovno teče ka finalu antičke tragedije, što zapravo u celosti i jeste.
Na samom kraju se nameće još jedno ingeniozno scenarističko rešenje koje ovaj već slojevit film čini još dubljim i prvenstveno nejednostranim. Mislim i na odgovor policije na ucenu (ubice zapravo nisu bili pravi policajci), kao i na poslednju scenu u kojoj počinioci bez vidljivih lica spaljuju uniforme. Ovaj preokret, tojest činjenica da je sve ovo bilo besmisleno i, makar ovoga puta, upereno na pogrešnu stranu, film čini još tragičnijim.
Romen Gavras je pre Atine režirao još krimi komediju Svet je tvoj, nekolicinu kratkih filmova i dokumentaraca, a stao je iza kamere i pri snimanju zapaženih spotova zvezda kakve su Kanje Vest, Džej-Z i Džejmi XX. Neke od njegovih spotova bije kontroverzan glas zbog prikazivanja grafičkog nasilja. Ipak, teško da je kod režisera ovog kalibra bilo šta slučajno. A teško je ne zapitati se šta je sledeće posle Atine i da li će uspeti da je nadmaši. Ako je, ponovo, suditi po plodnoj filmografiji njegovog oca, čini se da je sva prilika da će tako i biti.
No comments:
Post a Comment