Koloseum -- Željko Obrenović -- prikaz -- Đurđina Načić

Pre  nego što sam pročitala samu knjigu, imala sam prilike da u raznoraznim  grupama naletim na prikaze, analize, kako se sad moderno kaže -- osvrte  na istu:

"Borba dobra i zla", "Psihološka analiza društva"...

Ako mene pitate, potpuno promašeno viđenje štiva. Ali da krenem od početka i od onog što mi se dopalo.

Osnova priče je na četvercu:

Tari -- mladoj dami koja pati da bude novinar poput svog strica a umesto toga studira književnost;

Andreju -- samovoljno propalom bokseru koga izjeda griža savest (po meni potpuno bezrazložno);

Kajici  - čoveku sa margine zakona (ja ga zamišljam kao nekog propalog oficira iz crvenih beretki) koji se pored već pomenute boljke -- griža savest, bori i sa srozanim statusom u mafijaškoj hijerarhiji za koji se krvlju izborio.
I na kraju četvorka, koja sve koje sam nabrojala a i mnoge druge, povezuje:

Koloseum  -- prostor u kome se održava ono za šta je i prvobitni rimski služio, s tom razlikom da u ovaj domaći može da uđe samo "elita", što u našem sistemu znači mafijaški crème de la crème u društvu zurle i talambas pevaljki, raznorazni bogataši, čije je bogatstvo vrlo upitnog porekla, političari naravno (jer kud bez njih?) opet u pratnji skupih eskort devojana.
Nekako sam ubeđena da sam "videla" i dve - tri mlade,  ucveljene udovice... Summa summarum, šljam koji ima para.

Videla sam dosta slika ove knjige sa plaža i bazena i po meni je to sasvim OK. Priča, koliko god delovala sumorno, glatko teče, lako se čita, nije nešto zbog čega bi preskočili rashlađenje u moru.

Nema ovde borbe dobra i zla, svaki lik ima manje ili veće zrno putera na glavi kao i želju da isti na ovaj ili onaj način spere počevši tako neku novu životnu priču. Metodologija je različita ali cilj je isti -- zaboraviti sve i pisati na lepom, čistom papiru. Ali život nije puj pike ne važi, niti sveska čije se stranice loše ispisanih reči mogu iscepati.

Nema ovde ni psihološke analize društva, jer je društvo takvo kakvo jeste odvajkada i nije nešto što nam je nepoznato. Neki smo uz takvo i mnogo gore odrastali, neki su čitali iz starih novina i crnih hronika. Svi zajedno smo učili iz istorije.

Željko, što bi rekli, lako piše. Ne zamara čitaoca opširnim opisima, razvlačenjem priče (za tako nešto imamo žvake, kačkavalj na pici), suvišnim rečenicama. Dinamika je prisutna što je pohvalno. Pohvalno  je i što je jedan od retkih naših mladih pisaca koji se sjajno snalazi u  peripetijama, do te mere da sam i ja ostala zatečena, a to je izuzetno  teško postići.

Ono što zameram autoru je nedovoljna  informisanost, let između fikcije i realnosti, što čitaoca može da navede na pomisao da pisac nema pojma o čemu piše ili se izgubio u beogradskim  ulicama. Iz pojedinih pasusa vrišti žal što je taj naizgled zanimljiv, bogat život prolazio mimo njega dok je on grejao stolicu i  završavao faks (nema ljutiš).

Koloseum je po mom mišljenju još uvek, i dugo će biti, urbana legenda, kao što su i likovi koji su opisani još uvek, i dugo će biti, svakodnevni slučajni ili namerni prolaznici.

Grant Morison -- Luda -- prikaz knjige

Postoji puno, ili makar nekolicina, izuzetnih strip scenarista. Ali kad razmišljamo o genijalnim strip scenaristima, nameću se samo dva imena. Prvo je Alan Mur, drugo je Grent Morison. Njihovi stripovi i pristup pisanju se pak bitno razlikuju. Iako su obojica pisali i superherojske stripove koji pripadaju dvema velikim korporacijama, DC i Marvel, kao i sopstvene duže ili kraće serijale, Mur je najpoznatiji po detaljno istraženim, realističnim i pesimističnim stripovima kao što su Nadzirači, V kao Vendeta i Iz Pakla, dok je Morison često lutao u psihodeliju koja, čini se, samo zahvaljujući njegovom geniju nije potpuno hermetična. Njegov serijal Nevidljivi bio je toliko uticajan da se poveo spor i da li je film Matriks plagijat tog stripa. A verovatno je on jedini scenarista koji me je mogao naterati da čitam Supermena (sad mi je to jedan od omiljenih stripova, a ne samo što nisam zaljubljenik u Supermena već generalno ne volim superheroje). The Filth je pak strip iz toliko slojeva da se ni posle desetak čitanja ne može potpuno raspakovati, ali to nijedno prethodno čitanje nimalo ne obesmišljava niti mu umanjuje draž.

Vest da je Morison napisao roman prvenac – nakon što se nedavno uspešno dokazao kao TV scenarista pri adaptaciji sopstvenog stripa Happy!, koji je delovao kao nešto što je nemoguće adaptirati – svakako nije mogla proći neprimećeno. Nije Morison svakako prvi strip scenarista koji se oprobao i u prozi. Gejmen je poslednjih decenija gotovo potpuno zamenio jedan medij za drugi, pomenuti Mur je objavio čak dva romana (jedan na preko hiljadu strana), kao i zbirku priča, Voren Elis je takođe potpisao dva romana, a Majk Keri svako malo izbaci ili samostalni roman ili kolaboraciju. Međutim, čini se da, osim Gejmena, niko s prozom nije imao toliko uspeha koliko sa stripovima.

Prvo što se može reći za Ludu je da je Morison njenom pisanju pristupio hrabro. Ovaj roman nikako nije prošireni scenario, niti je u bilo kom smislu stripičan, pa čak ni filmičan. Sa druge strane, kao i kod Tarantinove novelizacije filma Bilo jednom u Holivudu, stiče se utisak da je to odstupanje previše svesno.

Luda je roman o Lusi LaBang, drag performans umetnici (ili umetniku?), koja trenutno radi, kao glumica, na postavci avangardnog pozorišnog komada Fantom pantomime. Reč je o tekstu koji na ekstravagantan i interaktivan način spaja Aladinovu lampu sa Fantomom iz opere. Kako pripreme na komadu napreduju, a audicija za ulogu Aladina biva neuspešna, zabrinutost počinje da raste. A onda se niotkuda pojavljuje Luda, mlađa, lepša i još neoblikovana verzija Lusi. Njihovo prijateljstvo i kompleksna veza istog trenutka kreće da se razvija i odvodi do niza neočekivanih otkrića (a kod Morisona se ako ništa drugo, neosporno može reći da su ta otkrića doista neočekivana i netipična).

Najpre će se saznati za postojanje nečega što Lusi zove Glamur, a što je, po njenim rečima, magija koja pojedincu omogućava da postane ono što želi i da izgleda onako kako želi. Dok lutaju noćnim klubovima i Lusi uči Ludu Glamuru, neobični događaji počinju da se odigravaju. A svi se  tiču ili članova trupe ili Lusinih starih poznanika-saradnika. 

Zatim se saznaje i Ludin oridžin stori, bizarna priča o odrastanju sa dvoje uvrnutih psihijatara, koji su joj u potpunosti izbrisali identitet (i pol) i onda je iznova „stvorili" po uzoru na svoju preminulu kćerku. A razmotava se i sve ono što je prethodilo da bi Lusi postala to što jeste, kao i žrtve koje je zbog toga podnela (od kojih za neke do susreta sa Ludom nije bila ni svesna). 

Luda je napisana u prvom licu, s mnoštvom introspekcija i šetanja kroz vreme. Jezik je u potpunosti prilagođen drag svetu, tako da je sve, ponekad i previše, prenaglašeno i na nivou nekog drag slenga ili igranja rečima, najčešće sa seksualnim panč-lajnom. A dijaloga, kao i kod Tarantina, ima neočekivano malo.

A doneti sud o Ludi je izuzetno teško. Nije to knjiga koja će promeniti svet, ali nije ni knjiga koja će biti posve nebitna i zaboravljiva u Morisonovoj karijeri (kao što je slučaj s romanima Vorena Elisa). Međutim, koliko god da cenim Morisonovu odvažnost pri pisanju Lude, ipak ne mogu da ne pomislim kako bi ovaj roman, makar u mojim očima, izgleda osetno bolje, ili makar prohodnije, da je kraći i upravo s više dijaloga. Morison svakako nikad nije bio neko ko će ići utabanim stazama, niti podilaziti čitaocima, čak i kad je pisao tako ikonične likove poput Supermena ili Betmena, tako da je verovatno i pitanje da li će vam se Luda dopasti ili ne verovatno više do senzibiliteta i trenutka nego do same materije-obrade.

U svakom slučaju, mislim da bi bila šteta da se njegova veza s prozom okonča na ovom flertu (da se poslužim žargonom iz Lude).

Koloseum -- Željko Obrenović -- prikaz -- Maja Ćirić

Najprvin hoću da se zahvalim autoru što mi je ovozmožio da pročitam njegov roman i divnom admin timu.

Koloseum je naziv romana koji budi slike na gladijatore koje su se borili do smrti u arenu u vreme Starih Rimjana za zabavu svojih gospodara... gde je naš autor napravio istorijsku paralelu rimske arene u savremeno doba u kom gladijatora ima u prenosnom značenju.

Roman drži pažnju od prvu do zadnju stranicu.
Kriminal, korupcija, osveta, izdaja, potraga za istinom i iskupljenjem, nelegalne borbe u Srbiji su teme gde naš pisac Obrenović na maestralen način je opisao u krimi akcionom trileru "Koloseum". Mesto u kome se održavaju ilegalne borbe bivših boksera.

Svako od likova ovog romana nosi svoje tajne i bori se na svoj način... pesnicama, pisanjem i crtanjem grafita, agresijom ili novcem da opstane... u ovom surovom svetu.
Šta će se dogoditi sa glavnim likovima Andreja, Taru, Kajicu, Mariju... ostavljam da sami otkrijete i dobijete odgovore na pitanja...

Kakvi su te ljudi koji za novac, slavu, moći su spremni da nanesu boli, krvi i smrti?
Koja je cena života?
Koja je cena istine?
Greške iz prošlosti dolaze na naplatu...
Koliko košta izdaja... pogrešne izbore...
Od srca preporučujem ovaj roman posvećen porodici, ljubavi, prijateljstvu i izdajama.
Svaka čast autoru.

Atina -- Athena -- Romen Gavras -- filmska recenzija

Kažu da se priroda odmara na deci genija, ali ponekad to očito nije tačno. U ovom slučaju svakako nije tačno. Za Atinu sam najpre čuo kao za film koji vredi pogledati. Tek potom, nakon kratke internet pretrage, saznao sam da režiju potpisuje Romen Gavras, sin legendarnog režisera Koste Gavrasa.

              Već od prvog kadra je očito da Romen od oca nije nasledio samo prezime. Reč je o filmu koji se može podjednako posmatrati i kao akcija tipa Crank, ali i kao pravoverna drama. Takođe, Atina je gotovo cela snimljena u jednom kadru, iz ruke, drmusavom kamerom. To svakako za nekoga može predstavljati i problem i otežati mu gledanje, ali meni nije. Naprotiv, uvuklo me je u samu priču kao da sam jedan od aktera, što je, nesumnjivo, režiseru i bila namera. Rezova, naravno, ima, čak i promene fokalizatora, ali se to ne oseća jer su režija i montaža maestralne.

              Film počinje in medias res, scenom koja je sama po sebi mirna, ali koja odiše tenzijom i na koncu i eskalira u vidu molotevljevog koktela i upada u policijsku stanicu (doslovno). Nakon toga demonstranti beže sa oružjem u svoj kraj gde prave barikade i čekaju policiju. Kraj u koje žive je poznatiji kao Atina. Reč je o takozvanom banlieue, što je termin za predgrađe sa zgradama za socijalno ugrožene i one s niskim prihodima. Film je od početka do kraja lišen bilo kakvih ekspozicija i objašnjavanja, ali se ipak do trenutka kad su barikade postavljene može shvatiti da su najmađeg od četiri brata alžirskog poreka (Idira) ubili policajci, da njegov drugi brat (odlikovani vojnik u francuskoj vojsci) želi da se nekako izmiri s tim, da je treći brat upravo onaj koji je bacio molotovljev koktel i sad rukovodi protestima, dok je četvrti brat diler koji već ima svoje druge nevolje.

              Film nastavlja da se kreće bez pauze za disanje, a Romen virtuozno i, naravno, u hodu upoznaje gledaoce sa galerijom novih likova, koji ulaze u kadar, ili samo prolaze kroz njega. Međutim, svi, pa čak i oni najmanji i najnebitniji, ovde su tako brzo, lako i precizno postavljeni, kako to u nekim filmovima nije slučaj, nažalost, ni sa glavnim likovima. Upravo to daje priliku i mogućnost Romenu da tečno prebacuje fokus s jednog lika na drugi. I ne samo to, već čak i da ubije „glavnog lika" znatno pre odjavne špice, jer ima ko da ga zameni.

              Atina s jedne strane pokazuje ogromnu moć, okrutnost i nepravednost države. Sa druge strane pokazuje i moć (makar i kratkotrajnu ili čak prividnu) naroda koji je revoltiran i pobunjen. Pokazuje nam i kako jedna smrt povrh mnogih drugih, takođe nepravičnih, može biti baš kap koja će preliti čašu. U Atini ćete pored iskrenih demonstranata zateći i prevrtljive likove (brat-diler, recimo), koji će nerede korisiti za svoje potrebe, koje se nikad ne menjaju, ali i one kojima se neredima raduju samo nereda radi. Biće ovde svakako više iznenađenja kako film bude odmicao i kako se planovi demonstranata budu usložnjavali. Ukoliko zarobe jednog policajca i prete da će ga ubiti, policija će, misle demonstranti, morati da otkrije imena uniformi koje su usmrtile Idira. Međutim, naravno da neće sve poći po planu. Za to su delimično zaduženi sami demonstranti, zapravo Idirova braća, njihove unutrašnje dileme i sukobi i jednog sa sobom i sa samim sobom. Kolebanja se najviše mogu primetiti na bratu-vojniku koji će od nekoga ko se izričito protivi neredima postati neko ko ih predvodi. Naravno, da bi do toga došlo, najpre je potrebna još jedna tragedija, a onda je već jasno da film neminovno teče ka finalu antičke tragedije, što zapravo u celosti i jeste.

              Na samom kraju se nameće još jedno ingeniozno scenarističko rešenje koje ovaj već slojevit film čini još dubljim i prvenstveno nejednostranim. Mislim i na odgovor policije na ucenu (ubice zapravo nisu bili pravi policajci), kao i na poslednju scenu u kojoj počinioci bez vidljivih lica spaljuju uniforme. Ovaj preokret, tojest činjenica da je sve ovo bilo besmisleno i, makar ovoga puta, upereno na pogrešnu stranu, film čini još tragičnijim.

              Romen Gavras je pre Atine režirao još krimi komediju Svet je tvoj, nekolicinu kratkih filmova i dokumentaraca, a stao je iza kamere i pri snimanju zapaženih spotova zvezda kakve su Kanje Vest, Džej-Z i Džejmi XX. Neke od njegovih spotova bije kontroverzan glas zbog prikazivanja grafičkog nasilja. Ipak, teško da je kod režisera ovog kalibra bilo šta slučajno. A teško je ne zapitati se šta je sledeće posle Atine i da li će uspeti da je nadmaši. Ako je, ponovo, suditi po plodnoj filmografiji njegovog oca, čini se da je sva prilika da će tako i biti.