Robert E. Hauard Kraljica Crne obale

Robert Hauard nikada nije važio za preterano dobrog pisca, niti je sebe tako doživljavao, pa opet nakon što sam pogledao sjajan bigrafski film o ocu Konana Varvarina The Whole Wild World, poželeo sam da pročitam i jednu od njegovih saga.

Ni sam ne znam šta me je tačno u ovoj priči kupilo i kako ona uopšte uspeva da se održi na nogama kad se čini da ni u stripu ne bi najbolje funkcionisala, ali svejedno sam u Kraljici uživao mnogo više nego u većini romana iz žanra epske fantastike koje sam probao da čitam. Tu su polugole piratkinje, drevni gradovi i degenerisani predstavnici nekada napredne civilizacije. Tu je Konan. Verovatno više i ne treba.

Stvar je, valjda, u tome što je Hauardova proza puki eskapizam u punom značenju te reč i on nijednog trena ne pokušava da nas uveri da je išta od ovoga stvarno, niti nam pruža uvid u misli svojih junaka ne bi li ih produbio. A i samom autoru je pisanje ovakvih priča predstavljalo beg iz sumorne teksaške svakodnevice: kako u filmu kaže, radije bi pisao o bilo čemu samo ne o ljudima koji ga okružuju.

Priča je maštovita, ekonomično ispripovedana i sasvim pristojno napisana (kad jedan palp pisac uporedi zvezde s komadima užarenog ćilibara, voleo bih da vidim koji će mu savremeni pisac stati na crtu). I da, pored sjajne avanture, Kraljica Crne obale nam nudi i jednu od najlepših ljubavnih priča ikad. Nenametljivo. Baš kako treba.