Kameno jezero -- Željko Obrenović -- citati i komentari

Dok sam na internet postavljao citate iz Kamenog jezera, nastojao sam da svaki od njih makar malo prokomentarišem. Rezultat je neka vrsta eseja. Pročitajte:


Otkad su nastali prvi softveri za pisanje pa do danas, taj nestrpljivi kursor koji čeka nastavak pisanja i frustrira i podstiče. Ne jednom sam napisao sledeću reč te zatim i rečenicu kako bih otklonio njegovo dosadno prisustvo. A kad dođem do kraja a on i dalje treperi, slatko se nasmejem svojoj maloj pobedi nad nerazumnim programom.

Ovo je verovatno boljka svakog pisca početnika, pa ću poveden ovim citatom iz svog romana, reći nešto o tome. Početnik će se obavezno zapitati, Kako to da niko nije zainteresovan za ono što je u njemu nastajalo od rođenja a sad kad je porođeno svakako bi moralo da privuče pažnju svakoga ko uopšte ume da čita.


Realnost poručuje nešto sasvim drugo jer će čak i ljudi koji čitaju mnogo radije čitati bilo kojeg dokazanog i proverenog autora nego nedomišljene i nesigurne početničke korake. Što pre pisac raščisti sa tim, pre može sebi da kaže da je pisac. Jer se ne piše zbog publike, makar i te probne-rođačke, već zato što se oseća potreba da se nešto nezadrživo izbaci iz sebe.

Čini se da mnogi autori greše u pretpostavkama šta je to čitaocima strašno. Inače bismo svake godine imali masu zastrašujućih naslova, a njih opet ima jako malo.

U Kamenom jezeru se nisam bavio horor žanrom iako su u njemu prisutne određene trope koje bi se na prvu mogle prepoznati kao takve. Težeći da ih dekonstruišem, promišljao sam i o tome.

I horor romane koje jako volim volim najpre jer su to dobre knjige, dok one koje su mi izazvale jezu jedva mogu da nabrojim na prste jedne ruke.


Kako reče jedan drugi pisac, za početak je najbolje gledati ka detinjstvu i onome što nas je kao male plašilo a danas nam deluje krajnje nebitno. Tamo leži užas.

Koliko ste puta gnevno ugasili film, ili zatvorili knjigu, kad neko upravo ovo učini? I zašto bi to neko, zaboga, radio? Čak i da je superheroj? A tek ako nije? Logičnije je, valjda, da iskoristi bilo kakvu prednost koju ima i dobije tu borbu ako za tim iole ima izgleda.

Ovo je još jedan način na koji sam se u Kamenom jezeru borio i poigravao sa stereotipima, i komentarišući ih, i postupajući, kroz likove, suprotno od toga.


Što nužno ne znači da je takvo delanje likovima pomoglo. Naprotiv, realnost situacije i pronalaženje njene fiktivne paralele u stvarnosti ne znači ništa. Osim pokušaja traganja za ključem dobre literature.

Ponekad se i ovo desi, da vam neko radi o glavi a da nemate nikakvu predstavu o njegovim motivima i njegovoj vezi s vama.


Jedan od ciljeva u Kamenom jezeru bio mi je da preispitam ovakvo polazište. Kako to sve čovek može biti upleten u tuđe planove i predstavljati prepreku čak i kad ona nije ni namerna ni svesna.

Da li ste se nekad zapitali da li potpisujući neki ugovor -- čak i najjednostavniji u banci -- niste usput prodali i svoju dušu? Bukvalno.

Sećam se kako je jedan haker u listu stavki koje mi ne razmišljajući otpišemo klikćući na "I agree" uvrstio baš to i da je za kratko vreme sakupio pozamašnu kolekciju duša.

Ili možda neko od vas zaista čita ugovore pre nego što ih potpiše?


Moj junak u Kamenom jezeru to svakako nije učinio. Nije baš izgubio dušu zbog te greške. Ali na neki način i jeste.

Da li mržnja može da bude korisna? Protagonisti mog Kamenog jezera se tako činilo. Naprosto je toliko puta izrađen, a premda se svaki put zakleo da neće ponoviti istu grešku i da je iz pređašnjih nešto naučio, isto se ponavljalo.

U psihologiji postoji termin žrtve naučene bespomoćnosti, koji se odnosi na one što su toliko puta besmisleno ubijeni u pojam da više ne samo što ne veruju u izbavljenje već i ne nastoje da do njega dođe.


Da li su u Srbiji svi koji se bave nekim kreativnim poslom, koji se ne ceni i gde svako gleda da ih iskoristi, ovakve žrtve? I da li se mržnjom koja je jača i od patnje nešto može promeniti?

Verovatno se svaki pisac susreo sa ovim fenomenom, te je tako je i s protagonistom Kamenog jezera. Ljudi uglavnom ili traže da ih ubacite u knjige, ili da to ne činite, ili imaju spremnu priču koju biste mogli -- morali -- da zabeležite pošto to oni nikako ne stižu.


Sa druge strane, svakako da, premda ne pišem tu vrstu štiva, ranije ili kasnije nešto iz života završi i u prozi, bilo da se dogodilo meni, bilo da sam za to čuo od nekoga ili pak tome posvedočio. Ali najređe se desi da među takve delove zaluta nešto od onoga što su mi nudili ili me opet zaricali da ne upotrebim.

Da li je kod ljudi strah od toga da će biti zaboravljeni veći od svakog drugog? Zašto danas svako ima potrebu da napiše knjigu? I to knjigu koja je izrazito biografska? Zašto svako smatra da je ono što je on proživeo toliko bitno i drugačije da to jednostavno ne sme da se zaboravi?

I koliko su te male priče zapravo bitne?

Protagonista mog romana Kameno jezero se susreo i sa ovim pitanjem.


Da se razumemo, ovde ne govorimo o Aleksandru Makedonskom već o ljudima čiji se život svodi na hranu, ili uzdržavanje od nje, piće i mobilni telefon.

Da li i vi, kao junak Kamenog jezera, ponekad osećate da ne postoji dovoljno mirno mesto i da bi vas, gde god da odete, neko uznemirio? Ili biste makar sa sobom poneli neki problem od kuće koji vam ne bi dao mira?

Da li je svrha umetnosti eskapizam? Da li prava umetnost može da bude i eskapistička? Da li se eskapizam može postići i kroz stvaranje umetničkog dela?