Projekat Hemon: o stvaralaštvu Aleksandra Hemona

           Kad se govori o piscima koji su na nematernjem jeziku ostvarili plodne karijere, neizostavno se pominju Vladimir Nabokov i Džozef Konrad. U vezi s njima dvojicom valjalo bi napomenuti da postoji određena distinkcija budući da je Nabokovu engleski bio poznat i blizak još od malih nogu, posredstvom guvernante, a da je kasnije i studirao u Engleskoj. Kad je Konrad u pitanju, situacija je posve drugačija pošto je on taj jezik naučio znatno kasnije, samouko, na brodu na kojem bio uposlen (mada mu otac jeste bio prevodilac s tog jezika). Obojica su, bilo kako bilo, neporecivi stilisti, znatno iznad mnogih uspešnih i priznatih pisaca svog vremena koji nisu morali da se odreknu svog jezika zarad, kako bi Nabokov kazao „drugorazrednog engleskog“.

               Ovom dvojcu se u poslednje vreme često pridodaje i ime Aleksandra Hemona, rođenog Sarajlije, poreklom Ukrajinca, koji se igrom slučaja obreo u Americi u predvečerje našeg građanskog rata gde je i ostao, i nastavio spisateljsku karijeru na usvojenom jeziku. Da je taj lingvalni prelaz bio uspešan potvrđuje i to što ga je Džejms Vud, jedan od vodećih svetskih kritičara, ubrojio među najveće žive stiliste i njegovim romanima se detaljno pozabavio u svojoj knjizi The Fun Stuff: And Other Essays.

              

Nažalost, čini se da je Hemon kod nas i dalje slabo poznat i prihvaćen i da izuzev malog broja, mahom pisaca, za njega ovde mnogi čak ni ne znaju, a tek je o tiražima njegovih knjiga neumesno govoriti.

               Prvo njegovo delo koje sam pročitao je Projekat Lazarus koji je u neku ruku od svega što je on napisao ponajviše odgovara opisu klasičnog romana. U pitanju je knjiga u dva pripovedačka toka gde u prvom narator Vladimir Brik, koji bi se mogao doživeti kao Hemonov alter ego, muči doseljeničke muke i nastoji da dođe do sredstava za putovanja povodom riserča za novi roman, a u drugom pripovedačkom toku dobijamo taj roman o Lazaru Averbuhu (stvarnom jevrejskom imigrantu koji je 1908. pod nerazjašnjenim okolnostima ubijen pri navodnom napadu na šefa policije Georgea Shippyja te posthumno optužen da je bio anarhista) koji pomenuti narator piše. Kod Hemona čak ni ovde u, kako rekoh, najklasičnijem od svih njegovih dela ne treba očekivati priče i zaplete sa dramaturškim udicama (premda nije da ih nema), nego uživati u svakom slovu, poigravanju jezikom i prelepim slikama. Čitaocu će možda najočigledniji biti primeri u kojima narator na polici s konzervama zapazi natpis tuga i pomisli, da li je moguće da je ima toliko da su počeli da je konzerviraju, a onda pogleda pažljivije i shvati da je ispravna reč zapravo tuna (u originalu su to sadness i sardines), no meni su mnogo draže njegove poetske slike poput one iz Pitanja Bruna gde se puž golać poredi sa odsečenim jezikom, a sneg s perjem iz jastuka koje na nebu cepa srditi bog.

              

Da se veza s Nabokovim ne okončava samo na tome što su obojica pisali na pozajmljenom jeziku, svedoči i to što se kod Hemona mogu pronaći kriptomnezični citati ovoga autora, te i njegovi naratori posmatraju nekoga kao kroz obrnuti durbin, a cigareta se pretvara u duh lista, što su poznata Nabokovljeva zapažanja. Ipak, čak je i Konrad čitave pasuse svesno ili nesvesno pozajmljivao od Mopasana, a Ford Madox Ford ne samo što mu to nije zamerao nego je smatrao da im je pronašao perfektno mesto.

               Najduža priča iz Pitanja Bruna Slepi Jozef Pronek i Mrtve duše uvodi Proneka, doseljenika u Ameriku koji po svopštem kulturnom šoku i nizu komičnih situacija priziva u svest Nabokovljevog Pnina, a on svoje mesto pronalazi i u knjizi Čovek niotkuda koja predstavlja roman iz priča kroz koje različiti fokalizatori pripovedaju o svojim susretima i zgodama sa ovim likom u nešto drugačijem i serioznijem tonu nego što je to bio slučaj u Pitanju Bruna.

              

Njegov aktuelni roman Kako su nastali Zombi ratovi se ponovo bavi jednim aspektom Amerike, ovoga puta njenom fascinacijom i opsesijom nasiljem,  na različite načine. Od metafiktivnog nasilja iz scenarija za trivijalni zombi film koji narator romana piše, do raznih oblika nasilja koji likovi ove knjige trpe ili ispoljavaju.

               Ako bi se Hemonovom književnom radu tražila manjkavost, ona bi se ponajviše ogledala u zaboravljivosti priča a ponekad i u njihovom odsustvu. Ovoga autora interesuje ono što se dešava između njih i to ponekad ima savršenog smisla, a katkad deluje kao falinka bez koje bi ovaj autor ne samo bio još bolji već i znatno poznatiji i komercijalno uspešniji. Da li je to još jedna odlika američke pop kulture koja se prenela i na autora ovog teksta a kojoj Hemon nije želeo da podlegne, ostaje na čitaocima da procene, no ipak se i Lolita i Srce tame, bez obzira na božanstveno raskošan jezik, podjednako pamte i po upečatljivim i nezaboravnim pričama.