Kameno jezero – Željko Obrenović -- recenzija – Zorana Milovanović

Svako ko se kupao u Kamenom jezeru, nije preživeo. Glasine kruže, razvijaju maštu, ali niko nije siguran da li je to istina ili ne. Tela nisu nikad pronađena. Šta se ovde dešava?

U takvom jezivom i mračnom okruženju uz pomoć Une, koja i sama deluje čudno, pisac piše scenario za američko tržište i traži mir za pisanje. Ali, nema mira na Kamenom jezeru. A kada uđe u jezero, ne može pobeći od misli: šta ako ga zauvek zarobi?

Kao i u svakom malom mestu, i ovde se prošlost krije od stranaca i ljudi koji tu ne pripadaju. Kako je moguće da možemo ćutati i pustiti svog komšiju ili školskog druga da nastavi normalno da živi iako znamo da čini užasne stvari?

I jedna za drugom, otkrivaju se izdaje.

Priča kreće sa jedne tačke, udaljava se i nastavlja u drugom pravcu. Misterija ili surovost, tako česta ljudska osobina. Da li je strašnije sresti mitsko čudivište ili shvatiti da se neko šeta vašom kućom kada biste trebali biti sami u njoj?

Pisac vam daje mogućnost da sami završite ovaj neobičan roman.

Da li mi se svidela knjiga. Jeste, preporučujem je i očekujem od našeg mladog i talentovanog pisca još mnogo dobrih knjiga budući da se tek zaleće.

Džo Hil, sin Stivena Kinga, stvaralaštvo

Verovatno bismo svi mi voleli da imamo ključ koji bismo udenuli u bravu na vratu Kingovog juniora, zatim mu otključali glavu, podigli poklopac, pa zavirili u taj ponor fantazma i pokrali sve te sjajne ideje kojih očigledno ima i više nego što mu treba.

Odmah da kažem: ideja nije moja, Hilova je.  

          I to je samo jedna od mnogih ideja koje se u Locke & Key nižu kako jedan pisac, a i čitalac, samo poželeti može.

          No, put do uspeha nije lak čak ni za sina čuvenog bestselerovca kakav je Stiven King. Džo je u startu odlučio da zaobiđe breme nepotizma: i u pozitivnom smislu (smatrao je da bi mu očevo prezime kao reklama bilo od koristi samo na kratke staze) i u negativnom smislu (još jedno dete zvezde) i počeo je da piše pod pseudonimom. Čak prva tri romana nije želeo da mu objavi niko u Americi, Engleskoj i Kanadi.

          U početku se bavio glavnotokovskom književnošću, pa se okrenuo žanru, u kojem se, kaže, sigurno ne bi oprobao da nije bilo pseudonima (ponovo zbog oca), dok je ovako bio zaštićen. Počeo je pričom Pop Art, koja se nalazi u njegovoj zbirci 20th Century Ghosts, zatim se pojavio sjajni prvenac Heart-Shaped Box koji se bavi rok zvezdom koja preko interneta kupi – duha.  

Kada jednom krene, čini se da sve ide po planu, dokaz je i sjajni roman Horns koji je za razliku od prvenca prepun začudnih elemenata i dosta bliži logici Locke & Key, a po kom je snimljen i film u režiji Aleksandra Aže dok je u glavoj ulozi mlađani Hari Poter odnosno Danijel Redklif.

          Više nikoga nije briga što je Džo Kingov sin, a čini se ni samoga Hila koji sad sarađuje sa ocem, što u pričama (In The Tall Grass), što u stripu (Throttle i Duel).

          Hil inače često ističe kako sebe više doživljava kao strip scenaristu nego kao pisca, delom što je doživotni fan stripa, a delom što je najpre uspeo da objavi strip (epizoda Spajdermena), pa tek ubrzo prvu prozu.

          A Locke & Key je... strip o kome je izuzetno teško pričati ako ga već niste pročitali a čak i u tom slučaju verovatno bi svakoga od nas fascinirale potpuno različite ideje i bili bismo oduševljeni potpuno različitim nivoima priče, a nivoa i slojeva je tako puno.  

Priča je o porodici Lok koja nakon tragične smrti oca odlazi u Kuću ključeva i u kojoj najmlađi član Bod pronalazi, jedan za drugim, ključeve od kojih svaki ima neku moć, otključava razna vrata, od kojih neka vode... bilo gde; kad prođete kroz druga, postanete duh, a neki ključ vam otvara glavu pa tako u nju možete da staviti šta poželite ili pak izvadite nešto što vam više ne treba (što Kinzi i učini sa ona dva anđela koji neprestano kljucaju). Locke & Key se između ostalog bavi i posledicama takvih odluka, od kojih su neke stare desetinama i stotinama godina (a sve se tiču ključeva), a neke su potpuno aktuelne, kakav je i Kinzin postupak.

         

Naravno, koliko god ti ključevi bili zanimljivi i ma kakva vrata otvarali, ipak to ne bi bilo dovoljno da se od toga napravi strip, odnosno, verujte, mnogima bi bilo i više nego dovoljno, ali Hil puca mnogo dalje od većine, te je tako priča dosta složenija, prožeta tinejdžerskim problemima podmlatka porodice Lok (Tajlerovi pokušaji da nađe devojku ili traumama nakon očeve smrti) i sukobima sa drevnim zlom koje želi da se dokopa ključeva.

          Hilovi scenariji su bez greške i ako pratite njegov tviter nalog često ćete naići na zapanjene kolege koje prosto ne mogu da poveruju da je za poneki od scenarija pisao i po pet-šest verzija. Ali taj rad se vidi. Odnos onoga što je nacrtano i izgovoreno je odličan, tako da se Hil i sjajni crtač Gabrijel Rodrigez (koji je inače po zanimanju arhitekta, što se  još kako očitava u svim tim sjajnim crtežima Kuće ključeva) ne preklapaju. Režija je fenomenalna i često vas iznenađuje tablama u kojima se iz kadra u kadar ponavlja isti ugao, dok se samo protagonisti pomeraju ili vreme prolazi, što bi bio neki ekvivalent filmskih dugih kadrova, koji su tako retki u stripu, izuzev možda u nekim stripovima Alana Mura (From Hell). Kad pominjemo Mura, tu je i njegov metod nadovezivanja scene na scenu u preklapanjima istih ili sličnih kadrova, kao i kod ulaska u flešbek.  

Locke & Key morate da čitate pažljivo, jer ako ne pratite sve kadrove i ono što se u njima nalazi, a pri tom se u narativu sve ne kaže eksplicitno (što je gotovo uvek), propustićete mnogo toga; gledajte odraz u naočarama mornara koji pripaljuje cigaretu, kao i u autobus koji je daleko u pozadini iza njega, pa čak i u ime čamca gde vidite ime Keli Link, koje vam sasvim sigurno neće privući pažnju ako ne znate da je to i ime spisateljice kojoj, kako se čini, Hil duguje koliko i ocu (Linkova iza sebe ima pregršt priča kojima je jedino zajedničko to koliko su drugačije jedna od druge, a toliko su drugačije da kritičari redovno imaju problem da je žanrovski odrede).

          Zlobnici su odavno prestali da porede Hila sa Kingom jer im je on svojim neverovatnim (iako još malim) opusom začepio usta, a kako se čini to će i nastaviti da radi jer već njegov novi roman, zanimljivog naslova Nos4a2 (pročitajte naglas za potpun doživljaj) koji po obimu nadmašuje prethodna dva romana skupa, preti da bude prava stvar, a ako je suditi po ranim recenzijama – i jeste. Dok se Locke & Key sigurnim stopama kotrlja ka svom finalu, iznova iščitavamo prethodne arkove, tražimo skrivena značenja ili recimo pokušavamo da odgonetnemo da li je Locke & Key uvrnuta književnost ili priča o odrastanju i gubljenju dečje nevinosti ili epska priča o borbi dobra i zla ili porodična saga ili horor ili triler ili sve to zajedno i mnogo mnogo više ili... ili se prosto prepustimo magiji sjajnog pripovedača koji nas podseća na ono najvažnije pravilo: nije važno o čemu je priča, važno je da je dobra. A Hil se pobrinuo da u to nema nikakve sumnje.

         

Željko Obrenović -- intervju -- Slučajna domaćica

Intervju je izvorno objavljen ovde.

Upoznajte Željka Obrenovića

Tragajući za zanimljivim sagovornicima koji imaju šta da poruče javnosti, u Fejsbuk grupi „Delfi kutak“ upoznala sam Željka Obrenovića koji je u izdavačkoj kući Kontrast nedavno objavio svoj treći po redu roman Kameno jezero.

Željko Obrenović je rođen 1982. godine u Valjevu u kome i danas živi. U Beogradu je završio Filološki fakultet, smer srpska književnost i jezik.

Do sada je napisao romane: Srpski psiho (u saradnji sa Aleksandrom Ilićem),  Talog i  Kameno jezero. Na poljski jezik prevedeni su roman Srpski psiho, priča Ko je ubio ljubav i strip Najbolji čovekov prijatelj je pas, a na engleski strip Karton siti.

Dobitnik je nagrade Akademije umetnosti na konkursu U potrazi za novom pričom, Talog se našao u najužem izboru za nagradu Proza na putu, a Kameno jezero u širem izboru za NIN-ovu nagradu.

Do sada je napisao veliki broj priča i književnih i filmskih prikaza, a njegovi stripovi nalaze se i u antologijama Balkan Twilight i Linije fronta 2.

Željkovi romani

SD:  Željko, pripadaš generaciji novih mladih pisaca na srpskoj književnoj sceni. Da li si se promenio od kako si postao popularan u javnosti?

Promenio sam se, svakako, jer je od tada prošlo desetak godina, ali se nisam promenio zbog toga što sam postao popularan, ako se uopšte bilo koji pisac može pohvaliti nekakvom bitnom popularnošću. Čini mi se da više sujeta promeni ljude nego popularnost. Baš iz razloga što su u Srbiji, a i u svetu, znatno poznatije osobe koje se bave drugim delatnostima a ne pisanjem.

SD: Roman Srpski psiho  napisao si u saradnji sa Aleksandrom Ilićem. Kako je došlo do te saradnje i zašto ste izabrali spoj žanrova horora i trilera?

Nije neuobičajeno da pisci u svoje prvence požele da ubace sve ono što se u njima akumuliralo u dotadašnjem životu. To je verovatno bio naš takav pokušaj. Bili smo jako mladi i sve smo radili dosta impulsivno. Očito se i u nama puno toga nakupilo, ali je, nadam se, izletelo u vidu neke smislene i kontrolisane bujice.

SD: Kakav prijem je kod čitalaca našao Srpski psiho?

Bio je to trenutak kad je Laguna tek počela da objavljuje domaće autore. Srpski psiho im je bio šesta knjiga. Pritom je jedan autor imao dva romana, drugi nije živeo u Srbiji i slično, a tema naše knjige bila je nešto što se u domaćem izdavaštvu dotad nije viđalo (nedavno mi je na promociji antologije Krik 2 prišao momak koji mi je rekao da je Srpski psiho bio nezamisliv presedan u Srbiji i da se posle toga mnogo toga promenilo. Drago mi je ako zaista tako). Samim tim smo dobili puno medijskog prostora, a knjiga i dan danas ima svoju publiku i mnogi me pamte i prepoznaju po njoj. Sećam se trenutka kad smo dobili nagradu Meken Eriksona i oni su nas pitali kako da nam medijski pomognu, u kojim novinama želimo da izađemo ili na kojoj TV stanici da se pojavimo, a mi nismo znali šta da odgovorimo pošto smo već bili svuda.

SD:  U romanu Talog koji po žanru pripada trileru, opisao si i skriveni život Beograda.  To je, pored Srpskog psiha, drugi roman čija se radnja odvija u nekom, koliko mi se čini,  imaginarnom Beogradu. Kolika je tvoja ljubav prema Beogradu o kome pišeš?

Beograd je metropola, kakva god ali metropola. Proveo sam tamo deceniju svog života i to deceniju u kojoj mi se svašta desilo, gde sam upoznao pregršt sjajnih ljudi i sumnjam da bi moj život danas ovako izgledao, pa čak i da bih se bavio ovim čime se bavim, i to na takav način, da nisam tamo živeo. I danas često odlazim tamo i svaki put imam isti osećaj, da sam došao u jedan veliki grad. Pri čemu pod „veliki“ ne mislim samo na površinu i broj stanovnika. Kad putuje po inostranstvu, čovek često može da prepozna komade Beograda, a opet je on nekako celovit, nije krpež raznih kultura i tradicija, već je nekakav svojevrstan sopstveni skladan entitet. Verovatno sam zato što se u njemu na ubedljiv i neprikriven a opet ne ni očit način susreću i prošlost, i budućnost, i sadašnjost, ali i neka moguća paralelna stvarnost, dva romana, zasad, smestio u taj grad.

SD: Najznačajnije pitanje je vezano za roman Kameno jezero.  Ovaj roman se žanrovski razlikuje od drugih i radnja je smeštena  u blizini Kamenog jezera na kome se dešavaju misteriozna davljenja. Gde si i kako našao inspiraciju za pisanje trećeg romana?

U okolini Valjeva postoji jezero sličnog imena koje prati fama o misterioznim davljenjima, a reč je o parčetu netaknute prirode i jezeru koje, uz malo sreće, često možete imati samo za sebe. Neretko sam tamo odlazio kako bih i plivao, i odmarao, i čitao, i valjda su se fikcija, stvarna misterija i mir sjedinili u ideju koja je učinila da se knjiga napiše sama od sebe. Zapravo je to ponajviše roman o piscu, pisanju, pokušaju da se ostvari san (scenario za američko tržište), zajedno s problemima koje su junaci poneli iz grada i onima koje zatiču u tom mestašcetu.

SD: Koliko je bilo do sada promocija Kamenog jezera i kakav je tvoj lični utisak o njima?

Ne znam im tačan broj, ali bilo ih je taman koliko treba. Još dok sam promovisao strip Karton siti, počeo sam da to činim sam, bez kritičara, i uz pomoć video prezentacije koja bi pratila promociju. Na taj način bih i publici, čija pažnja ume da odluta kad je izložena isključivo pričanju, predočim i taj vizuelni momenat, a reakcije su uvek bile izvanredne.

SD: Željko, imaš li u planu neki novi roman i da li znaš kom žanru će pripadati?

Uvek radim na više projekata, što scenarija, što romana, što priča, tako da mi je teško da kažem šta će se od toga prvo pojaviti pred publikom i šta će se uopšte ikad pojaviti pred njom. Mlad sam počeo da sarađujem sa ozbiljnim izdavačima, urednicima i PR-ima, i naučio sam ono što mnogi pisci, nažalost, nikada ne nauče, da ne žurim, da budem temeljan, da izvučem i iz sebe i iz svojih priča najviše što mogu dok ih ne pustim. Zbog toga mi je naročito drago i to posebno u ovoj najnovijoj fazi koja obuhvata Karton siti i Kameno jezero, pošto sam na njih najponosniji.

Ljubav prema stripovima

SD: Moja generacija je odrasla uz Mikijev zabavnik, Mikijev almanah, Zagora, Modesti Blejz, Faraona… Uz koje stripove si ti odrastao?

U početku, svakako, uz Bonelijeve stripove, Bleka Stenu, Zagora, Mister Noa, kasnije uz Dilana Doga i Martija Misteriju. Potom sam se u srednjoj školi susreo s Mebijusom, a onda i sa alternativnim stripom. Tek negde na fakultetu sam otkrio američki strip, prvenstveno Vertigo, i sve to što sam tada pročitao a što su potpisivali Alan Mur, Gart Enis i Brajan K. Von ostavilo je na mene trajan utisak. Ali nikada kad pišem romane ne težim da pišem stripove. U pitanju su odvojeni mediji i njihovo mešanje je zamka u koju se lako upada. Retki su pisci poput Majkla Šejbona ili Džonatana Litema koji tu egzotiku umeju umesno da pretoče u prozu.

SD:  Ko je “kriv” što si se zaljubio u stripove?

Kad sam imao četiri godine, otac mi je kupio epizodu Bleka Stene Samurajski mač i ja sam onda preko noći naučio latinicu kako bih pročitao tu beskrajno privlačnu i zanimljivu „knjigu sa slikama“. Verovatno je to bio okidač.

SD: Tvoji stripovi se nalaze u antologijama stripova Balkan Twilight i Linije fronta 2. Gde nalaziš inspiraciju kada su stripovi u pitanju?

U vezi sa stripovima smatram da je moje najvažnije delo Karton siti, i stoga što sam na njemu, uz beskrajnu pomoć crtača, radio gotovo deceniju, i stoga što je naišao na izuzetan prijem i ovde i u inostranstvu. Činjenica da je jedan od predgovora (pošto je strip objavljen i na engleskom) pisao čuveni engleski scenarista Dejvid Hajn koji je tako fino prodro u samu suštinu moga pisanja nešto je zbog čega ovog časa mogu da prestanem da se bavim stripom a da se ne pokajem.  U Linijama fronta 2 nalazi se jedan od stripova iz Karton sitija, a u Balkan Twilight strip koji sam odavno uradio i na oba sam ponosan, ali Karton siti kao celina je nešto na šta sam najponosniji.

Željko sasvim lično

SD: Željko, kako se osećaš kao dobitnik nagrade Akademije umetnosti ?

Sve nagrade su i bitne i nisu. Bitne su jer pomažu prodaju knjiga i podižu samopouzdanje, ali isto tako umeju kod ljudi da stvore i preteranu nadmenost i veru u sebe. Koliko god to godilo egu, pisac mora da bude kritičan prema sebi i da se neprestano preispituje, inače ništa od kreativnog rada.

SD: Da li će tvoji romani biti prevedeni na još neke jezike, osim poljskog?

Kao i za ekranizacije, i za prevode uvek ima nekakvog interesovanja i pregovora, ali i o tome sam naučio da ništa ne pričam dok ne bude konkretno, jer se nebrojeno puta izjalovilo.

SD: Ko je tvoj uzor kada je srpska književnost u pitanju?

Teško je izdvojiti jednog pisca, ali ih opet ovde i nemam previše: Borislav Pekić, Momčilo Nastasijević i Ivo Andrić. Tim redom.

SD: Željko, da li možeš da daš neke smernice piscima-početnicima? Koliko je teško promovisati se kao pisac u današnjoj Srbiji?

Moj savet je uvek isti: puno čitajte, puno pišite i nemojte biti nestrpljivi, koliko god to bilo teško. U suprotnom ćete se samo kajati i to iz brojnih razloga. Ako to zaista imate u sebi, niko vas neće zaustaviti na tom putu, a da li će knjiga biti čitana, koliko i kad, to jednostavno često nije ni do vas, ni do knjige, ni do izdavača. Najvažnije je da ste dali sve od sebe.

SD: Zamisli da si junak neke knjige. Koja bi to knjiga bila?

 

Uh… serijal o Tarzanu?

SD: Željko, između punka i rocka, ti biraš…

Alternativu.

SD: Ti imaš i svoj blog. Kada si počeo da ga pišeš i kako čitalačka publika reaguje na njega?

Blog sam počeo da pišem pre skoro petnaest godina. Nekada sam tamo aktivniji, nekad me nema baš dugo, ali je posećenost sasvim pristojna, pa mi je zbog toga često krivo što mu se više ne posvetim. Ipak mi je proza na prvom mestu i gledam da svaki slobodan tren usmerim ka njoj.

SD: Kako izgleda tvoj savršeni dan?

Bez razmišljanja, čitanje na samotnoj plaži.

SD: Na samom kraju, koja je tvoja poruka čitaocima ovog bloga?

Čitajte što više, to je i najjednostavniji i najjeftiniji način na posetite razne svetove, i prošle, i buduće, i izmišljene.

Željko Obrenović -- intervju -- Delfi kutak

1. Šta vas je inspirisalo da postanete pisac?

Verovatno sam to oduvek na neki način bio. Zapravo sam uvek pisao i crtao i svirao, i onda mora da sam shvatio u čemu sam najmanje loš. Ne bih nikome poželeo da bude pisac, previše je stresno i iscrpljujuće, ali i nagrađujuće. No sigurno bih, da mogu, samo uživao u knjigama mnogo boljih pisaca od sebe. Ipak, osećaj kad završiš pisanje romana i stvaranje jednog sveta koji koliko god da liči na ovaj, nikad to nije, ne može da se poredi ni sa čim.

2. Naziv vašeg poslednjeg dela?

Kameno jezero (roman) i Karton siti (strip) objavljeni su iste godine, ali je Kameno jezero izašlo nešto kasnije, pa je ono ipak najsvežije.

3. Da li je izdavač ispunio vaša očekivanja?

Zadovoljan sam saradnjom sa svim svojim izdavačima. Najbitnije mi je da osećam kako mi je knjiga u dobrim rukama i da oni od samog početka pa nadalje rade sve što je u interesu knjige.

4. Kako se nosite sa lošim kritikama?

Odlično. Neke od njih, mada ih nije bilo puno, puno su mi pomogle u daljem radu. Trudim se da se nakon nekog vremena vratim i na pozitivne kritike jer se i u njima sa distance može videti između redova nešto što se romanu prećutno zamera a što se od silne radosti tad ne da primetiti. Možda mi je to zasad i bilo najkorisnije.

5. Da li je bolje promovisati se preko interneta ili drugih medija?

U današnje vreme je svaka vrsta promocije dobrodošla, ali tu ipak nema pravila. Čini mi se da je najvažnije da je knjiga dobra, a koliko će biti čitana nekada zavisi od potpuno čudnih faktora. Brojne su knjige velikih autora koje su čekale i po deset godina da budu otkrivene, a onda su postale planetarni hit. Ali to je moguće jedino pod uslovom da je roman dobar. Inače, čemu uopšte pisanje? Najvažnije mi je da na tom putu ne pravim previše kompromisa.

6. Koji pisci su najviše uticali na vaš stil pisanja?

Puno ih je i stalno se menjaju. Ranije Bret Iston Eli i Stiven King, posle Džejms Elroj, Kormak Makarti i Majkl Šejbon. Trenutno, Kipling, Stivenson, Hemon, Konrad, Henri Džejms.

7. Kakav uspeh očekujete od vašeg dela?

Očekujem da mi se, za početak, ako je to moguće, iole dopada i za deset godina. Ili makar da ga se ne stidim. Očekujem da kad ode u štampu ne žalim što nisam dao više od sebe ili što neke stvari nisam doradio. Nastojim da knjige ne puštam od sebe dok to nije tako, ali opet i pisci su samo ljudi, tako da uvek nešto promake i uvek bih nešto želeo da uradim drugačije, samo je bitno da toga ipak ne bude previše.

8. Koja vam je ciljna publika?

Svi pismeni. Zapravo, svi koji će moju knjigu pročitati zato što im je delovala zanimljivo a ne zato što je to nekakav hit ili im je preporučila modna blogerka. Nisam od onih, koliko god to lažno zvučalo, koji samo sanjaju ogromne tiraže. Ovde se niko neće obogatiti od pisanja, pa zašto bih onda pravio niz kompromisa koji su neophodni da bi se napisao bestseler, a još više da bi se na toj listi ostalo i nekom narednom knjigom (ili svakom).

9. Opišite svoje poslednje delo u 12 reči.

Pokušaj ostvarenja svog sna (scenarija za strano tržište) i sunovrat na tom putu.

10. Savet za buduće pisce?

Ako to stvarno želite i ako to zaista imate u sebi, ne trebaju vam saveti jer vas ništa neće zaustaviti na tom putu. Pišite i čitajte koliko god možete, ostavite napisano da odstoji, ne žurite, dajte rukopise „neprijateljima“ a ne prijateljima, pošto inače nikada nećete znati da li je komentar iskren.

11. Gde biste voleli da gostujete?

Na nekoj plaži, predveče, nakon čitavog dana posvećenog čitanju na istom mestu, u društvu voljenih osoba, i pred ljudima koji cene i poznaju ono što pišem.

12. Održavanje vaše sledeće promocije?

Na Salonu stripa ću potpisivati strip Karton siti, a na Sajmu roman Kameno jezero. Svi ste dobrodošli.

Govedarica Irena: Koliko dugo si pisao Kameno jezero?

Oko dva meseca prvu ruku i oko tri godine drugu.

Slavica Todorović Živić: Šta čitaš trenutno?

Ovo mi je zapravo omiljeno pitanje. Završio sam Kiplingove kratke sabrane fantasične priče i onda u cugu pročitao Stivensonovog Džekila, koji mi se toliko dopao a nisam ga na vreme čitao, da sam odmah uzeo i njegove sabrane priče. Trenutno sam na prvoj. U prevodu sam pročitao Džima Krejsa Dar kamena.

Bera Bltx: Zašto treba da odemo i kupimo Kameno jezero?

Zato što mi se čini da je ipak drugačija od onoga što se ovde piše. Što hvata i dobro i loše i od sela i od grada, što govori o jednom snu i nastanku i filma i romana, i ceni tog sna. A imaš i stranog akcionog glumca iz B filmova.

Snežana KanačkiSnežana: Kako naći sponzora za objavljivanje romana?

Nikako. To je jedan od retkih dobrih saveta koje sam kao početnik dobio. Ako nijedan izdavač ne želi da stane iza tebe, zašto bi onda neko to delo želeo da kupi? Svako može sam da odštampa roman, ali ja to nikada ne bih radio. Bolje je biti strpljiv i uporan, i dobro osmotriti ko od izdavača objavljuje nešto što je najsličnije onome što pišete.

Mirnes Alispahić: Rekao si da je neko rekao da ti roman podsjeća na Muramijeve romane, a on recimo eksperimentiše. Mnogi pisci vole eksperimentisati i koketirati s raznim žanrovima. Zazireš li od trpanja u žanrove? Da te skuče u jedan žanr i svaki sljedeći roman očekuju da bude isti. Ili misliš da se treba širiti? Pitam jer znam da voliš čitati sve i svašta.

To mi je apsolutno najveći strah. Nikako ne bih voleo da kad ljudi čuju moje ime, kažu, aha, to je onaj što piše krimiće ili ljubiće ili drame. Voleo bih, ako je moguće, da kažu, aha, to je onaj čovek koji svakim novim romanom pokušava da napiše nešto novo a opet ima prepoznatljiv stil. Zato mislim da je opasna zamka kad pisci dobiju neke velike nagrade ili im određeni roman postane hit jer ne samo što će izdavač od njih očekivati još istog već će to i oni sami očekivati od sebe.

Projekat Hemon: o stvaralaštvu Aleksandra Hemona

           Kad se govori o piscima koji su na nematernjem jeziku ostvarili plodne karijere, neizostavno se pominju Vladimir Nabokov i Džozef Konrad. U vezi s njima dvojicom valjalo bi napomenuti da postoji određena distinkcija budući da je Nabokovu engleski bio poznat i blizak još od malih nogu, posredstvom guvernante, a da je kasnije i studirao u Engleskoj. Kad je Konrad u pitanju, situacija je posve drugačija pošto je on taj jezik naučio znatno kasnije, samouko, na brodu na kojem bio uposlen (mada mu otac jeste bio prevodilac s tog jezika). Obojica su, bilo kako bilo, neporecivi stilisti, znatno iznad mnogih uspešnih i priznatih pisaca svog vremena koji nisu morali da se odreknu svog jezika zarad, kako bi Nabokov kazao „drugorazrednog engleskog“.

               Ovom dvojcu se u poslednje vreme često pridodaje i ime Aleksandra Hemona, rođenog Sarajlije, poreklom Ukrajinca, koji se igrom slučaja obreo u Americi u predvečerje našeg građanskog rata gde je i ostao, i nastavio spisateljsku karijeru na usvojenom jeziku. Da je taj lingvalni prelaz bio uspešan potvrđuje i to što ga je Džejms Vud, jedan od vodećih svetskih kritičara, ubrojio među najveće žive stiliste i njegovim romanima se detaljno pozabavio u svojoj knjizi The Fun Stuff: And Other Essays.

              

Nažalost, čini se da je Hemon kod nas i dalje slabo poznat i prihvaćen i da izuzev malog broja, mahom pisaca, za njega ovde mnogi čak ni ne znaju, a tek je o tiražima njegovih knjiga neumesno govoriti.

               Prvo njegovo delo koje sam pročitao je Projekat Lazarus koji je u neku ruku od svega što je on napisao ponajviše odgovara opisu klasičnog romana. U pitanju je knjiga u dva pripovedačka toka gde u prvom narator Vladimir Brik, koji bi se mogao doživeti kao Hemonov alter ego, muči doseljeničke muke i nastoji da dođe do sredstava za putovanja povodom riserča za novi roman, a u drugom pripovedačkom toku dobijamo taj roman o Lazaru Averbuhu (stvarnom jevrejskom imigrantu koji je 1908. pod nerazjašnjenim okolnostima ubijen pri navodnom napadu na šefa policije Georgea Shippyja te posthumno optužen da je bio anarhista) koji pomenuti narator piše. Kod Hemona čak ni ovde u, kako rekoh, najklasičnijem od svih njegovih dela ne treba očekivati priče i zaplete sa dramaturškim udicama (premda nije da ih nema), nego uživati u svakom slovu, poigravanju jezikom i prelepim slikama. Čitaocu će možda najočigledniji biti primeri u kojima narator na polici s konzervama zapazi natpis tuga i pomisli, da li je moguće da je ima toliko da su počeli da je konzerviraju, a onda pogleda pažljivije i shvati da je ispravna reč zapravo tuna (u originalu su to sadness i sardines), no meni su mnogo draže njegove poetske slike poput one iz Pitanja Bruna gde se puž golać poredi sa odsečenim jezikom, a sneg s perjem iz jastuka koje na nebu cepa srditi bog.

              

Da se veza s Nabokovim ne okončava samo na tome što su obojica pisali na pozajmljenom jeziku, svedoči i to što se kod Hemona mogu pronaći kriptomnezični citati ovoga autora, te i njegovi naratori posmatraju nekoga kao kroz obrnuti durbin, a cigareta se pretvara u duh lista, što su poznata Nabokovljeva zapažanja. Ipak, čak je i Konrad čitave pasuse svesno ili nesvesno pozajmljivao od Mopasana, a Ford Madox Ford ne samo što mu to nije zamerao nego je smatrao da im je pronašao perfektno mesto.

               Najduža priča iz Pitanja Bruna Slepi Jozef Pronek i Mrtve duše uvodi Proneka, doseljenika u Ameriku koji po svopštem kulturnom šoku i nizu komičnih situacija priziva u svest Nabokovljevog Pnina, a on svoje mesto pronalazi i u knjizi Čovek niotkuda koja predstavlja roman iz priča kroz koje različiti fokalizatori pripovedaju o svojim susretima i zgodama sa ovim likom u nešto drugačijem i serioznijem tonu nego što je to bio slučaj u Pitanju Bruna.

              

Njegov aktuelni roman Kako su nastali Zombi ratovi se ponovo bavi jednim aspektom Amerike, ovoga puta njenom fascinacijom i opsesijom nasiljem,  na različite načine. Od metafiktivnog nasilja iz scenarija za trivijalni zombi film koji narator romana piše, do raznih oblika nasilja koji likovi ove knjige trpe ili ispoljavaju.

               Ako bi se Hemonovom književnom radu tražila manjkavost, ona bi se ponajviše ogledala u zaboravljivosti priča a ponekad i u njihovom odsustvu. Ovoga autora interesuje ono što se dešava između njih i to ponekad ima savršenog smisla, a katkad deluje kao falinka bez koje bi ovaj autor ne samo bio još bolji već i znatno poznatiji i komercijalno uspešniji. Da li je to još jedna odlika američke pop kulture koja se prenela i na autora ovog teksta a kojoj Hemon nije želeo da podlegne, ostaje na čitaocima da procene, no ipak se i Lolita i Srce tame, bez obzira na božanstveno raskošan jezik, podjednako pamte i po upečatljivim i nezaboravnim pričama.

Kameno jezero – recenzija – Ivana Milošević

Kako proveriti urbanu legend? Najbolje na licu mesta.

Upravo je to uradio glavni junak (pisac) zaputivši se do Kamenog jezera s namerom da napiše scenario koji bi mu doneo planetarnu slavu. Bar je on s tim mislima krenuo. Ima jezero, ima ljude koji se misteriozno dave, ima poznatog glumca koji će sve to izneti na velikom platnu, samo da sve to lepo poveže i gotov posao.

Samo što se taj posao u realnosti vrlo brzo pretvorio u scenario koji ni u najluđim snovima nije mogao da očekuje. Lično postaje deo mita o davljenicima jer jezero traži novu zrtvu.

A ko je u stvari jezero? Da li ono pravo, od vode stvoreno, ili ljudi koji žive u njegovoj blizini jer zlo upravo od njih potiče.

 Svako ima svoju tajnu koju po cenu života, naravno piščevog, ne želi da otkrije. Kako se sve više događaji nadovezuju jedan na drugi, tako ćete imati silnu želju da mu kažete, Beži, čovece, odatle i spasavaj živu glavu.

E sad, da li se spasio ili je postao deo statistike na Vikipediji znaćete kad se upoznate s Kamenim jezerom i njegovim tajnama.