Bile smo treštene; jedva smo se dovukle do mog stana. Gotovo onesvešćenoj, bilo mi je svejedno gde sam, dokle god je blizu i ima krevet. Zaspale smo obučene, jedna preko druge.
Budna pre devet, ležala sam, gledala u plafon i slušala kako Silvija diše u snu. Nisam još ni zube oprala, a sela sam za komp i uzela „kamel“: izgužvani karton, sa tragovima prosutog duvana i Veljkovom adresom na njoj, ali bez cigareta. Prekopala sam Silvijinu torbicu dok nisam našla cigarete – neki jebeni tanki lajt. Nisam umela da pušim ženske cigarete. Činilo se da će se filter istopiti među usnama. Koliko god jako vukla, nije mi bilo dovoljno. Ali, morale su da posluže.
No comments:
Post a Comment