Željko Obrenović: Talog (odlomak -- Prikaze)

PRIKAZE

1

Zapljusnuta smradom zapišanog haustora, uspinjala sam se stepenicama. Svetlo ponovo nije radilo. Napipala sam bravu, udenula ključ i zarotirala ga. Ušla sam u stan, upalila svetlo i skljokala se na stolicu. Prethodne noći, u Andrejevom krevetu, nisam trenula. Umor me je skršio.

Radi nisam ništa rekla o imenu koje sam našla. Na kraju krajeva i ovo je mogao biti ćorak. Čak i da nije bilo tako, nisam htela da je uzrujavam.

Sedela sam nepomično još koji minut, potom sam ustala i uzela Dužnike. Ispod već postojećih imena upisala sam VELJKO KOVAČEVIĆ, zatim sam to ime nekoliko puta podvukla. Prepisala sam i adresu iz Andrejevog časopisa. Pomislila sam da pozovem Borka, pa sam to ipak ostavila za kasnije.

Samo što sam sklopila svesku, učinilo mi se da sam iz spavaće sobe čula zvižduk. Ukopala sam se u mestu, ušiju napregnutih do krajnosti. Ništa se nije čulo. Još jedna opsena: premoreno telo, premoreni mozak. Nije to prvi put da mi se priviđa: čula bih ključ u bravi, Andrejeve korake u hodniku. Češće sam osećala njegovo prisustvo, nego da nije tu. Nisam smetala sa uma da je to iluzija. Nisam se zavaravala kako je Andrej OK, da je sve bio san. Iako se snova nisam sećala, po šoku sa kojim sa se budila, znala sam da izgledaju drugačije. Bilo mi je nelagodno u stanu u kome kao da je svaki predmet prekrečen debelim slojem krvi. U ovoj prostoriji sve je šaputalo: Andrej je mrtav. Mrtav je. Mrtav.

Tek što sam poverovala da su me čula prevarila, zvižduk je ponovo presekao tišinu. Oklevajući, krenula sam ka sobi iz koje se čuo zvižduk. Vrata stana bila su zaključana, niko nije mogao da uđe! Mada sam bila sigurna u to što sam čula, nisam imala predstavu šta iza vrata može da me čeka. Svi košmari – koji su činili da mi noć prespavana od „A“ do „Š“ deluje kao utopija – mora da su se, ionako izmešani sa mojom stvarnošću, konačno stopili sa njom.

Želela sam da vidim Andreja kako se posle tuširanja šeta po sobi, traži garderobu, osmehuje se, zvižduće neku od omiljenih melodija, mlati zamišljenu boksersku vreću; okreće se ka meni, šalje mi poljupce. Poželela sam da vidim tu scenu, makar to značilo da sam prsla. Iako mi se ruka tresla, iako mi se čitavo telo treslo dok sam stiskala kvaku, nešto mi je dalo snage da uđem u sobu a da se ne srušim.

Neko je ležao na krevetu, ali nije Andrej.

Čak ni njegova utvara. U blatnjavim patikama, na Andrejevom i mom krevetu ležao je Zombi. Zapamtiću, reci. Kako je ušao!? Prekrštenih nogu, glave zavaljene u perjani jastuk, zviždao je besmislenu melodiju. Kad sam kročila u sobu, zacerekao se i zaneo pogled ulevo. Dok sam uspela da se okrenem, iza vrata se stvorio Bibop i ščepao me za podlakticu. Pokušala sam olgul makki, ali me je još jače stegao i zavrnuo mi ruku na leđa. Blokada je zakasnila. Žene nisu sposobne! Na Zombijevo keženje Bibop je uzvratio smehom. Stajao je pribijen uz mene. Dahtao je i pritezao mi ruku kad god bih pokušala da se oslobodim. Oslonio mi je glavu na rame tako da me je zadahom tukao u lice. Nekoliko je puta cmoknuo usnama, imitirajući poljupce. Bila sam uverena da je ovo najbliže što je ikada prišao devojci.

„Pa gde si ti, lutko“, uzdahnu Zombi. „Tražimo te... kol’ko već?“

„Dve večeri“, reče Bibop.

„Dve večeri“, ponovi Zombi. „A tebe nema.“ Ustao je s kreveta i prišao mi. „Znaš... Kad padne mrak, čovek se usami. ’Oće neku ribu kraj sebe, a?“ Zacerekao se i mahuo mi kalauzom ispred očiju. „Da razrešim misteriju.“

Pokušala sam da skrenem pogled s njegovog lica. Brada preko akni koje su mu zauvek ostale na obrazima i zapuštena kosa delovali su dobroćudno u poređenju sa svinjećim očima, ovog puta bez naočara, i zverskim kezom.

Bibop mi je cimnuo ruku; pomislila sam da će pući. „Odgovori čoveku, kad te pita!“

Zagrizla sam usnu, trpeći bol.

„Znaš, koštaš me. Koštaš!“ Šakom mi je stegao vilicu, prisiljavajući me da ga pogledam. „Ćomi zbog tebe o’sustvuje sa posla...“ Uneo mi se u facu. „A to me košta.“

Pokušala sam da ga pljunem, ali čvrsto mi je stezao obraze. Namera se svela na šištanje vazduha i balončiće pljuvačke na usnama.

Zombi se iskezio i pogledao Bibopa. „Vidi ti nju? Žilava mala. OK, OK.“

„Ko ona u filmu“, reče Bibop. „Dženiferka. Kad je muž bije, a ona kaže dosta! Kurva! Osigurala dupe na dva miliona dolara!“

„Šta kažeš?“ Zombi ga je pogledao nabranih obrva. „Muž je tukao?“

„Aha.“

„I ona se pobunila?“

„Aha.“

„Čekaj“, Zombi je zagrizao usnu. „Je l’ je tukao u dupe...“ Ščepao me je za zadnjicu. „ili...?“ Gurnuo mi je jezik u usta. Vrtela sam glavom, mumlajući. Odgurnuo mi je glavu, odmakao se. „Htela si da vidiš Ćomija?“ Podigao je kažiprst.

Kao opaljen elektrodom, neko se trgnuo u mraku. Shvatila sam da je još neko u sobi. Napregla sam oči i videla siluetu, za koju sam smesta znala da je Ćomi.

„Doveo sam ga da se družite“, reče Zombi.

„Pičko jedna, pičko. Pičko!“, mumlala sam kroz zube pošto mi je Zombi i dalje stezao vilicu. „Bio ti je ortak, majmune drogirani. Kretenu jedan!“ Tresla sam se od besa, pena mi je udarala na usta.

Oborenog pogleda Ćomi je vrteo glavom. Mrdao je usnama, kao da je bio uveren da govori. Ali, ništa nije dopiralo van trulih desni u koje kao da je neko naslepo poubadao patrljke iskvarenih zuba. Zateturao se i nanovo oslonio o zid. Zombi se zakikotao i zabacio glavu. Opalio mi je šamar. „Kakvi drugari, a?“, reče on Bibopu i trznu glavom ka krevetu.

„Neee!“, zavapih. Kao je hteo da me ućutka, klinac sa sprata iznad odvrnuo je muziku: This is not my fight. This is not my war. This is somethin wrong...

„Sad ćeš da vidiš koga pljuješ!“, zaurla Zombi.

Bibop me je bacio na krevet. Ne ispuštajući zglavak, obišao je sa gornje strane, ščepao mi i drugu ruku, povukao ih preko naslona. Zombi je skočio na krevet. Oblizao se i zapalacao jezikom. Raširi noge! Zadigao mi je suknju. Iako sam mlatarala nogama, uspeo je da ih razmakne. Uzaludni pokušaji odbrane ličili su na kornjaču prevrnutu na oklop, koja grabeći nogama po vazduhu pokušava da hoda. Zombi je sve vreme urlao od smeha, zabacivao je glavu, vrteo se, grizao mi butine.  

„Šta su ovo pustili?“, reče Zombi. „Kakav ti je to komšiluk?“ Uspravio se i izvukao mobilni iz džepa. „Da ti pustimo nešto romantično, uz priliku.“ Zajahao me je i njihao se sa mobilnim podignutim iznad glave.

Biće njemu frka, tri pet sedam kad proguta i forenzičaru muka iz betona da ga čupa... Alal vera, alal vera...

Bibop mi je stezao ruke, nisam mogla da se mrdnem. Zombi mi je ščepao gaćice i jednim trzajem ih pokidao. Prineo ih je nosu i teatralno omirisao. Obrisao je njima znoj koji mu se cedio sa čela i ugurao mi ih u usta. Pokušao je da prodre u mene. Šakom mi je stezao vrat, drugom pokušavao da usmeri kurac.

„Ha, ha, ha, ha!“ Smejala sam se onoliko glasno koliko je to tkanina u ustima dozvoljavala.

„Zaveži!“, prodera se Zombi.

Bibop je zbunjeno gledao preko moje glave. Zombi je držao razmaknute noge, trljao mi se o pičku. Uspela sam jezikom da izguram gaćice iz usta i zaurlala od smeha. Zombi mi je zalepio šaku preko usta – utiskujući tragove prljavih noktiju u obraze – ali smeh me nije napuštao. Stiskao mi je usta ne bi li sprečio smeh da suptilno poput sekire kasapi ostatke rasparane tišine.

„Z-zaveži“, prosikta Zombi. „Prosviraću ti vu-gla!“

„Brate, mogu ja sledeći?“, upita Bibop, popuštajući stisak.

Sa najlažnijim izrazom gađenja koji sam videla, Zombi me je odgurnuo od sebe, skočio na noge i zakopčao rajsferšlus. „Idemo!“

„Daj, te-bra“, pobuni se Bibop. „’Oću da...“

„Rekao sam, idemo!“, zaškrguta Zombi preteći kažiprstom. „Tišina!“ Gurnuo je Bibopa ka vratima. Pogledao je Ćomija koji je i dalje nepomično stajao, oslonjen o zid, „I ti! Šta čekaš? Vuci se napolje!“ Nekoliko puta ga je gurnuo. Ćomi je, sudarajući se sa zidovima, naposletku potrefio vrata. Zombi se okrenuo ka meni. „I da znaš, da znaš da nije gotovo!“

Sve ono što mi je prolazilo kroz glavu dok me je Bibop vukao ka krevetu, dok mi je Zombi gamizao uz noge, svaka „konjica u poslednji čas“, Borko/Vesna/Silvija, komšija koji je zvao pandure – sve je to bilo nepotrebno. Ovo ti je za ono: Zapamtiću, reci. Ovde reči ne znače ništa.

Sela sam na ivicu kreveta, trljajući ruke na mestima gde me je Bibop držao. Koliko god samouveren bio, Zombiju to večeras nije pomoglo.

Nije mu se digao.