Pop kultura za danas

Malopre stiglo. Tako da nestajem na neko vreme. Pozdrav iz zemlje zabave!

Danger Mouse & Daniele Luppi: Rome

Izgleda da su muzičari za dvadeset prvi vek zapravo -- producenti. Promenilo se mnogo toga. Postoje likovi za koje ne znamo tačno da li i šta sviraju, ali svaki projekat u koji se umešaju ima neki dodir genija. Čini se da je i Danger Mouse jedan od njih.

Naime, reč je o čoveku koji je izbacio čuveni Sivi Album: tako što je miksovao Beli album Bitlsa sa Crnim albumom Džej Zija. No, ovoga puta pričamo o jednom sasvim drugom projektu na kom je sarađivao sa italijanskim kompozitorom Daniele Luppi i koji je posvećen i inspirisan našim omiljenim špageti vesternima.

Ko ne poznaje i ne voli Morikoneove skorove, kako kažu, ne zaslužuje da živi. A takođe, onaj ko ih voli, voleće i ovaj album. No, da ne bude zablude, pored instrumentala ovaj album sadrži i vokalne kompozicije, a mikrofona su se prihvatili Dzek Vajt (Vajt Strajps) i Nora Džons.

Ovo nije album koji ćete slušati u kolima, niti kad kod kuće imate gungulu, ali savršen je dok, recimo, pišete ili radite nešto pri čemu vam odgovara prijatan saundtrek kog ćete biti svesni, ali vam neće odvlačiti pažnju.

Nemojte pogrešno da pomislite da je u pitanju neka ambijentalna muzika, jer nije. U pitanju je muzika jednog producenta i jednog kompozitora. U pitanju je muzika koja je izvedena na vintage instrumentima i ima tu zaboravljenu toplinu. U pitanju je muzika sa dodirom genija kom je sledeci zadatak produkcija novog U2 albuma!? U pitanju je album kom je trebalo šest godina da bude kompletiran i koji će se slušati još sto puta duže. I koji je dostupan za fri daunload? Dakle, šta čekate?

Čajni kolutići, Zvezdane staze i "ružne reči"

da li goje cajni kolutici

(ne, ne, uopšte nema kalorija)

najbolje knjige

najbolji filmski citati iz filma watchmen

(eh, ako nađeš, prosledi)

serije o bolnicama

(mojne to!)

zeljko-obrenovic.blogspot.com

(lepo je kad znate šta tražite)

knjige u 2010

dream home

(opa)

najbolje knjige u 2010

skot pilgrim protiv sveta

star trek

(e, mislim stvarno više)

zvezdane staze

(da, da)

sto veci kurac????

(ali zaboga!!!)

kako prici ribi u skoli

(stara tinejdžerska boljka - nadam se da ti je moj blog pomogao)

najbolje serije breaking bad

nesanica

peder karim

(ok, šta god)

roberto bolano 2666

(bolanjo sve popularniji)

struktura romana srpski psiho

(ova je kultna)

zena zeli veci kurac

(i mali perverznjaka)

"mentalna bolest stivena kinga"

(ej, bre, kakva mentalna bolest, čovek zdrav)

obrenovic metal

(ok, izgleda da sad svako zna šta slušam)

"nil gejmen"+pdf

(imaš to na torrentima, siguran sam.)

game of thrones s01e05

(nadam se da si tražio recenziju, a ne torrent)

izabel žofrua

(ok, sad smo već na pravom mestu)

ko je zaz izabela

(dooobro)

najbolje knjige

(to smo već utvrdili)

profesor u seriji koji pravi krista

(kristal met, jeste)

Prvi deo 

LA NOIRE

Nisam gejmer, al' mogu da pogledam.

Zašto? Poslednja igrica koju sam igrao -- a bilo je to pre sto godina -- je Need for Speed. I nju sam igrao kod ortaka jer sam se plašio da ću previše da se navučem ako je instaliram kod kuće. Nikad nisam previše mario za video igre -- verovatno zato što o njima jako malo znam -- ali ne mogu da osporim da su mi neke od njih delovale jako jako zanimnljivo. Isto tako, slagao bih kad bih rekao da mi je bilo koja od njih bila i za mrvicu interesantna kao što je LA Noire. Ne, pre nego što pitate, nisam je instalirao -- nisam siguran ni da umem -- ali ni ne moram, sam koncept je dovoljan da se zaljubim.

Zašto?

Zato što je san svakog krimi pisca da bude detektiv. Džejms Elroj je to priznao, a priznali bi i drugi. Dovoljno je samo da bacite pogled na tviter i vidite koliko su odlepili za ovom igricom i biće vam jasno.

I konačno, u čemu je fora?

Igrica je smeštena u ambijent noar filmova, dobrim delom zasnovana na zapletima Dzejmsa Elroja, ali i klasičnim noar filmovima, ali i nekim savremenim piscima i motivima. Stvar je prosta: vi ste detektiv i slučaj je vaš. A igrica će se pobrinuti za ostalo.

Nekako mi se čini da posle ovoga nijedan krimi film neće biti isti.

A ni ne mora.

METALIKA JE KRIVA

           OK, osamdesete su prošle i više nema baš toliko čupavih i sumnjivih likova unaokolo kao u vreme kada je više ljudi nosilo majice Metalike nego što je bilo ljudi. Ali, metal i dalje postoji i mediokriteti ga se i dalje plaše.

            Zato što je „nasilan“.

            Sećam se, kad smo počeli Srpskog psiha, da smo bez dileme izabrali muzički ukus glavnog protagoniste. Ali, ne zato što je nasilan, već zato što je bio OK saundtrek.

            No, kako rekoh vreme metal histerije i anatemizacije je, naizgled, prošlo. Ali, nije tako daleko. I nije da nas nisu nazivali satanistima i psihopatama.

Da li metal i muzika uopšte podstiče nasilje?

            Sećamo se suđenja Trojci iz Memfisa? Klinci su osuđeni za ubistvo koje definitivno nisu počinili – samo zato što su slušali metal. Da, kada gledate suđenje, to je jedan od bitnih dokaza. Slušali su Džudas Prist i čudno su se oblačili. Znači, sigurno su ubice. Kad već nemamo pravog ubicu. Po ovom slučaju snimljena su i dva dokumentarca po imenu Paradise Lost. Klinci više nisu klinci, a i dalje su u zatvoru.

            Bacite pogled na roman Džilijen Flin Dark Places koji će vas uvesti u atmosferu, iako se ne zasniva na tom nego na sličnom fiktivnom događaju.

            I Metaliku su prozivali. Kao i neke ranije hipi bendove. Led Cepelin, recimo. Ako se pusti unazad... itd. Pa čak nam je i Brega poručivao da se obesimo, unazad, naravno.

            Naravno, Metalika ima više para nego trojica klinaca iz Memfisa, pa samim tim i bolje advokate. Ali, poenta je ista. Rekli su psiholozi i psihijatri: Možda nekoga ta muzika i navede da počini nekakav zločin, ali taj bi ga i ovako počinio. Jer je lud. Ako je Metalika okidač, OK. Ali, moglo je da bude i bilo šta drugo.

            I jeste, stvarno su ti metalci opasni. Izgledaju da se čovek uplaši. Onako čupavi, u crnom, sa psećim ogrlicama oko vrata, lancima... a neretko i šminkom. Ali, bio sam na nebrojano metal koncerata i nikad nisam video tuču. A kako čujem na splavovima hoće da izginu od tog silnog meraka. Kad na na svirci zakačiš metalca ramenom, on se onako namračen okrene i piskutavim glasom kaže: „Izvini.“

            E izvinite i vi, nemam dugu kosu, ali ne dam metal. Nasilje je u vama, ne u muzici.

            Ili, kako neko reče: Serijske ubice su postojale i pre Slejera, znate.

Željko Obrenović: DEVICA (drugi deo)

U prvom razredu srednje škole sam prvi put izgubila nevinost.

Kad odrasteš u malom mestu, kakvo je Valjevo, valja ti da paziš na svaki naredni korak. Ako ti pažnja popusti i kojim slučajem pridobiješ nadimak Ćurka, Koza, Viršla, Spermuša – tog prilepka nikad se nećeš otresti. Sećam se te što su je zvali Viršla: mesnim proizvodom džarala je unutrašnjost pičkice i viršla se zalomila; ova se poverila najboljoj drugarici, a drugarica čitavom kraju. Dosta godina je otišlo – gde već godine odlaze kad se potroše – ali nju i dalje zovu Viršla. Možda ne javno, barem ne svi – ali ona će zauvek biti Viršla. Isto je sa Ćurkom, isto sa Kozom. Isto sa Spermušom. Za Spermušu se pričalo da je pušila tipu, pa kad joj se sručio u usta, ona ga onako sa spermom što se mulja po usnoj duplji, pitala „Je l’ sad da progutam?“. Moguće da nije bilo tako, ili barem ne baš tako. Ali, zar je bitno. Pogotovo za Spermušu.

Jedna greška…

Te devojke su trajno obeležene. Niko ne želi da jebe kurvu. Ne, niko ne želi da bude sa „kurvom“, bila ona to zaista ili ne. Donekle mogu i da razumem te tipove. Zamisli, pričaš sa ortakom i kažeš da imaš novu devojku, on te pita kako se zove; odgovoriš mu, a on kaže „Aha, Spermuša.“ Ili Viršla, ili Ćurka, ili Koza. Niko ne želi da bude sa kurvom.

Stoga se plašiš da ne ispadneš Jebulja. Ali, i da te ne krste Virdžina. A kako da znaš gde je granica, pre nego što bude prekasno? Istina je, nikako. Jedino čemu možeš da se nadaš jeste malo sreće.

Neke od mojih drugarica su se već odavno pojebale – ili su barem tako pričale. Često su u opisima gotovo do blaženstva dovodile trominutno karanje na zadnjem sedištu krša, pri čemu ih tip nije video kao ništa drugo do držača za pičku. Bilo je nekoliko mesta gde je većina mojih poznanica – a verovatno i sama polovina grada – razdevičena: dvorišta osnovnih škola, parking kod benzinske pumpe pokraj Krušika, Picin park, neosvetljeni puteljci uz Gradac, prilaz Petnici…

*

Na dočeku devedeset i neke, upoznala sam Sašu. Žurka je bila u diskoteci krštenoj Art-hol. Sa Umetnošću nije imala dodirnih tačaka, a da je Rupa, ne poričem. Muzika se šetala od tad već popiziranog Ivana Gavrilovića, preko Si Bloka do D Prodidži. Neposredno nakon što je ponoć otkucala, Kalašnjikov je najavio muzički prelaz ka seljaniji.

Milica je novogodišnji poljubac sa Nikšom razvukla u petominutno žvalavljenje i nije se obazirala što hoću da se upišam. Naposletku sam, iznervirana, sama pošla do WC-a. Poput kroz džunglu, krčila sam put kroz pijanu masu, žaleći što ne držim mačetu u rukama. Svako drugi je na glavi nosio nataknutu kapu Deda Mraza, ukrasne trake otrnute sa zidova, oko vrata; sve muško slalo je pijane poljupce, ne obazirući se na prezrive poglede svojih devojaka. Iskobeljala sam se iz mase, konačno probivši se do vrata WC-a. Na sreću bešike – što je pretila da otkaže poslušnost – kabina je bila slobodna. Ali je zato reza na vratima bila razvaljena. Još jednom sam proklela Milicu što nije pošla da mi čuva stražu i svukla pantalone. Samo mi je falila pijana budala da uleti dok meditiram nad čučavcem. Što se, naravno, i desilo.

„Zauzeto je!“, vrisnula sam zalupivši vrata iznutra.

„O?“, rekao je Sirovi. „Ne smetaš ti meni…“

„Odjebi, bre. Koji ti je kurac!?“

„Ej… Što si takva“, rekao je ponovo pokušavši da uđe u kabinu. „Nova je godina… Samo malo da virnem.“

„Ma puši kurac i jebala te Nova godina!“, rekla sam i stala da navlačim pantalone, istovremeno jednom rukom pridržavajući vrata.

„Samo ti piški…“

„Marš bre u pičku materinu!“, zaurlala sam. Pošla sam da izađem iz kabine, ali u tom momentu neko se navali na vrata.

„Gledaj mene dok pišam, ako ti je fetiš. Seljačino.“ Čula sam glas pridošlice.

„Ej, ej“, reče Sirovi. „Šta se ti mešaš, a?“

„Što da se ne mešam?“

„Ajde bre, neću sad da se…“

„Šta nećeš?“

„Ajde da iskuliramo, neću sad…“

„Pitam te, ’šta nećeš’?“

„Ej, zez’o sam se“, reče Sirovi. Pokušao je da se nasmeje, ali glas mu je drhtao.

„Ja se ne zezam!“ Reči je propratio zvuk koji raskopčavanja rajferšlusa.

„Ej… Ej! Šta to radiš! Ej!“, zavapio je Sirovi. „Koji kurac…“

„Jeste, kurac.“

Ponovo sam pokušala da otvorim vrata i ona se odškrinuše.

„Sačekaj sekund“, reče Spasilac. „Samo da se ispišam.“

Stajala sam leđima oslonjema o vrata i osluškivala dalje.

„Nemoj, brate, ej!“

„Nisam ti ja brat.“

„Ma ajde bre u kurac“, reče Sirovi. „Idem ja odavde.“

„Ideš“, reče Spasilac. „Ali, ne još.“

„Ma ajde bre… A-a-a… Ah-ah-a-a… Slomićeš… Slomićeš mi ruku! A-a-a…“

„Na kolena!“

Usledio je čokor – pretpostavljala sam snop mokraće – praćen zapomaganjem Sirovog.

„Sad možeš da ideš“, reče Spasilac. „Gubi se!“

Sekund kasnije Spasilac mi je otvorio vrata. Namignuo mi je, udenuo kopču na kaišu i okrenuo se ka lavabou. Pustio je mlaz vode i istisnuo tečni sapun u šake. Gledala sam u iskeženo lice u ogledalu. Na zidu, gde sam pretpostavljala da je Sirovi klečao, mokraćom je bio oslikan lik čovela na kolenima.

„Ladno…“, izustila sam. „Ladno si ga popišao.“

Klimnuo je glavom, kezeći se. „Pazi gde staješ, ispromašivao sam se.“

„Ladno si ga popišao“, ponovila sam za sebe. „Nije baš… Nisi morao.“

„Nema na čemu.“

„Čekaj, je l’ se znamo mi“, rekoh zagledavši ga. „Ti si Nikšin ortak?“

„Aha…“, rekao je. Prethodno obrisavši ruku o pantalone, pružio ju je ka meni. „Saša.“

DEVICA (treći deo)

Game of Thrones s01e05

Kao što se i dalo očekivati kad je u pitanju HBO, serija je sve bolja kako odmiče. Kockice se polako sklapaju, a igra postaje sve složenija. Dovoljno je da kažem da je ovo jedina serija koju gledam sa engleskim titlom da mi ne bi koja reč promakla. Šta je tu toliko dobro? Nasilje je sirovo i relistično. Kad nekome pukne glavudža, vi to osetite i to ne izgleda nimalo lepo. Pogledajte samo scenu u kojoj Planina odseče glavu konju - kao jebeni Gaspar Noe! Ili zasedu kad počnu da pljašte praćke i kepec ščepa štit i... ponovo Gasparov naturalizam. Gej vitez? Nije Alan Bol, ali tako tipicno za HBO. I sasvim fino doprinosi dekonstrukciji epike. A ne tako mali sin kog majka jos doji? Ma čist Boš. Dok gledam kako serija iz epizode u epizodu postaje sve bolja, ne mogu da se ne zapitam kakva će tek biti ne nova epizoda već nova sezona!


Pročitajte ovaj prikaz i na nemačkom jeziku.

Zaz - Izabel Žofrua

Odavno mi se nešto nije tako dopalo kao Zaz. Da se razumemo, to nije muzika koju ću ja da slušam po čitav dan, ali vredi pažnje.

Reč je o šarmantnoj Francuskinji po imenu Izabel Žofrua koja peva i oponaša sve moguće instrumente. Muzika varira od džeza, preko šansona, do fada. Aranžmani su minimalistički, tako da je Zaz u prvom planu.

To što na jutjubu možete da nađete njene snimke sa srpskim titlom, već samo po sebi dovoljno govori o tome koliku je popularnost stekla za kratko vreme.

Pa čak i ako peva na tako stranom jeziku kakav je francuski za većinu Srba, uveren sam.

Ne mogu da tvrdim da pojava Zaz može da se poredi sa pojavom Ejmi Vajnhaus, verovatno ne, ali ko drugi uopšte može da se stavi u istu recenicu?

BLOG DAN / NASILJE (Laguna)

Na Laguninom sajtu se danas održava drugi po redu Blog dan. Prethodni je bio posvećen ekologiji i više od dvadeset pisaca je dalo svoj prilog (moj je bio Muzej đubreta), a sad je izašla i prelepa besplatna e-knjiga sa svim tekstovima po imenu Čista knjiga Srbije.

Novi Blog dan je posvećen nasilju.

I ovoga puta je to još veća i zanimljivija priča jer pored Iskreno Vašeg i Aleksandra Ilića koji je sve to organizovao (i mnogih drugih domaćih pisaca), tekstove za ovaj Blog dan napisali su i svetski poznati autori Doroti Kumson i Toni Parsons.

Pročitajte moj blog Metalika je kriva.

Y: The Last Yugo

Svi vi što vrtite jugov volan, znate kako se svakodnevno susrećete sa prezrivim pogledima vozača ljutih uvoznih mašina – kad god im se nađete na crti, pa ostanete preplavljani izduvnim gasovima njihovih „ekoloških“ mašina. Pa onda ono, bolje mi je da uzmem golfa starog dvadeset leta, što ga je švabo drž’o u garaži – nego ovog našeg novog. Tu su i oni vicevi: Koji kurac jugo ima grejače na zadnjem staklu? Da vam greje šake dok ga gurate. I tako u nedogled. Ali!

            Ta su se naša famozna kola nekom igrom slučaja našla u izvozu i dobilna silne omaže u raznoraznim produktima pop kulture. Namerno kažem „omaže“, jer niko juga ne trpa slučajno u spotove, filmove i stripove – kao što bi neki BMW, mercedes ili šta već – jugo je tu ciljano, nikako slučajno.

Gde smo ga sve videli (osim što ga svakodnevno gledamo na kolovozu)? Ehm, čini se da je najnoviju ulogu zabeležio u spotu Metalike. Aha, ona užasna pesma – sa nekolicinom Neidentifikovanih Crnih Objekata pored njega i američkim vojnicima – što bi trebalo da predstavlja povratak korenima nekad omiljenog nam benda.

Ehm, ako ste gledali seriju My Name is Earl, eto ga i tamo. Earl je krao benzin ponosnom vlasniku juga, pa kad je ovaj seo u kola, provukao crevo sa izduvnim gasovima u kabinu, želeći da odleprša sa ovog sveta u najboljem autu ikada – kola zakašljucaju, i on to vidi kao božji znak. I da, ne ubije se!

Gde onda još... OK, verovatno je najzapaženija uloga koju je jugo ostvario na malim ekranima, kad je Džon Meklejn (u Die Hard) silom prilika bio primoran da ga provoza. Znate ono: Jebemti uvozna kola, ili kako već beše, davno se gledalo. Brus Vilis je to, nema zajebancije.

E da, znate, naš omiljeni scenarista, Brajan K. Von (gledamo Lost, naravno), u svom stripovskom remek-delu Y: The Last Man znao je koja kola da ungažuje za jedan panel. Pazite, Brajan je jako promišljen i temeljan momak; kod njega ništa nije slučajno. Vidite, u Y: The Last Man, svi muškarci (osim jednog) su istrebljeni nekim misterioznim virusom. Kakve to veze ima sa jugom? Itekako da ima. „Y“ iz naslova, na engleskom se izgovara kao „vaj“ (znači „vaj: d lest men“, da ne prevodim baš sad), a „Y“ takođe ima oblik muškog hromozoma... Postaje jasnije? Aha, i jugov logo je ... pa , „Y“. To već, svakako, znamo. U kom kontekstu se jugo javlja kod Vona? Pa otprilike ovako: dve lezbače se vatače u kolima pa jedna kaže drugoj (parafraziram): Ne znam da li sam ti ubola g-tačku ili sam ubacila u četvrtu. Ovaj jugo teško da je stvoren za vožnju, a kamoli za seks. Ko je probao slične avanture u jugu, može da potvrdi ili ospori tvrdnju.

Nabrajanju nikad kraja, ali da stanemo ovde. Ako ukucam jugo na guglu, bog zna šta bi sve još iskočilo. Malo li je za tako isprozivana kola? I sad bi neko da prekine proizvodnju takve limuzine? Ma ajte molim vas.

Inače, Y: The Last Man je trenutno u fazi filmovanja, tako da se jugo možda još jednom pojavi na platnu.

Ma šta, možda. Sigurno!

P. S. Sad kad ponovo čitam ovaj tekst sa namerom da ga osvežim, jugo se više odavno ne proizvodi. Kada se i poslednji od njih nađe na groblju automobilma, samo će tekstovi poput ovog i vaše uspomene svedočiti da je nekada bio tu.

Slava mu!