U pitanju je zbirka priča sa fenomenalnim izborom tema i neverovatnom atmosferom. Raspon seže od misterije Raspućinovog kovčega, u Spanky's back in town, i bajkolike priče o čoveku koji navija sultanove satove, u The man who wound a thousand clocks, do priča koje predstavljaju neku vrstu vodiča kroz savremeni London i osvrt na njegov izgled u prošlosti (neverovatna sličnost sa nekim pričama Virginie Woolf, samo što Fowler ne smara) pa čak do priče opsade, u Armies of the heart. Poslednja priča u zbirci bila mi je najinteresantnija. Verovatno zato što ima dosta veze sa onim o čemu sam već pričao u vezi sa LUNAR PARK-om. Znači: mistifikacija, odnosno demistifikacija stvaralačkog postupka. Likovi u toj priči jedni drugima pričaju priče, a to su zapravo priče koje prethode ovoj priči u zbirci. Jedan lik zastupa ideju da između stvarnosti i fikcije nema razlike. E sad, u jednom momentu njima počnu da se dešavaju neobične stvari. Drugi lik kaže da se stvarnost i fikcija veoma razlikuju, jer da su oni u nekoj priči onda bi ono što im se dešava imalo zaplet!
Sam Fowler u predgovoru ukratko izlaže svoje shvatanje žanra i načina pisanja. Kaže da ako je Stephen King najpopularniji horor pisac na svetu, ne mora da znači da svi treba da pišu kao on. Ovu ideju je doslovno sproveo. Pošto je Christopher Fowler Englez, iskoristio je svoje poreklo i dugu tradiciju i istoriju svoje zemlje i stvorio izuzetnu atmosferu. Moram da priznam da sam se ježio dok sam čitao pojedine priče, tipa: ljudi zazidani u skrivenim prostorijama kako bi umilostivili bogove itd.
Rečenica je jasna, lepo oblikovana, tečna. Stil izuzetan. Prosto ne mogu da se ne zapitam odakle taj čovek crpi inspiraciju. Koliko znam neverovatno je produktivan. Roofworld, Rune, Red Bride, Darkest Day, Spanky, Psychoville, Disturbia i Soho Black su neki od romana koje je napisao, a tu su i zbirke priča: City Jitters, The Bureau of Lost Souls, Sharper Knives, Flesh Wounds i Personal Demons, a uz to ima i producentsku kuću. Dokle god ima ovakvih pisaca, žanr nema čega da se plaši, čak naprotiv, mislim da nikad nije imao manje razloga za strah.
Željko Obrenović
No comments:
Post a Comment