LUNAR PARK - BRET EASTON ELLIS

Ključna rečenica je kada detektiv kaže da ubica prati radnju knjige, pa pisac nije u opasnosti jer nije lik u knjizi, zar ne? E pa, jeste. Bret Easton Ellis je glavni lik u LUNAR PARK-u. Uvodni deo knjige je napisan kao sažeta autobiografija, a roman se dalje razvija kao fikcija. Ellis je rešio da se razračuna sa kritičarima, piscima, čitaocima, pa komentariše svoje ranije radove, daje njihove odlomke... tumači. Tako ćeš sad saznati (ako ti to nije bilo očigledno, kako Ellis kaže) da je AMERICAN PSYCHO jedna velika metafora, i da je on čak ostavio prazan prostor, tako da se ubistva možda uopšte nisu desila, odnosno da su se desila samo u glavi Patrica Batemana. Očigledno je da je Ellis ovaj roman pisao pod uticajem dva pisca Stephen King-a i Mark Z. Danielewskog. E sad, King ne bi mogao da napiše ovako dobar roman ni da mu život zavisi od toga, a sa druge strane, u slučaju Danielwskog, Ellis je možda napravio mali kompromis, krenuo suptilnijim putem, a opet zadržao sve bitne karakteristike HOUSE OF LEAVES. Da se vratim na one simbole i metafore. Kod Danielewskog na jednom mestu Stephen King kaže, u vezi sa MOBY DICK-om, da se priča da je to simbol ovoga, simbol onoga, ali da ljudi zaboravljaju jednu bitnu stvar: on je pre svega i na kraju svega, ipak samo kit. Mislim da bi u tom smeru trebalo posmatrati i Patrica Batemana. Još jedna stvar, u vezi sa Ellisom, je to što su mu prilepili titulu moralističkog pisca, sa čime se ja opet ne bih složio, a razlozi su isti kao i u vezi sa simbolima.

Šta je se bitno promenilo u stilu pisanja Bret Easton Ellisa? Prva stvar, uopšte u njegovom poznijem radu, je to da mu se romani sve više zasnivaju na zapletu, što je ranije bilo nezamislivo. Druga stvar je da je LUNAR PARK pisao u perfektu. Mislim da je to prvi put da on piše u prošlom vremenu. Zašto? Hteo je da poveća autentičnost teksta i ”ubedi” čitaoca u istinitost ispričanog. U toj svrsi stoje i komentari, koje su mu navodno ljudi kasnije rekli, zapažanja drugih ljudi... Ovo je opet u jakoj vezi sa HOUSE OF LEAVES, samo što je Danielewski, naravno, tome posvetio mnogo više prostora. E sad, zanimljivo je što su obojica pisaca to radili tako da se knjige “samourušavaju”. Jednostavno, istovremeno i mistifikuju i demistifikuju i stvaralački postupak i radnju romana, tako da je snažna ironija jedina sveprisutna. Tako da mogu da izdvojim Breta Easton Ellisa, Mark Z. Danielewskog i Chuck Palahniuka, kao pisce kojima je pored različitih tema i motiva, ili opet sličnih, ironija glavna vodilja.
Ellis je pored homage-a Kingu napravio i čitav niz reminiscencija na razne horor filmove, “klišee” i arhetipove. Otuda, naravno, i lutka koja oživljava, duh koji ne može da se smiri zbog “nepropisne sahrane”, ukleta kuća... E, sad sam opet kod HOUSE OF LEAVES. Osim što je kuća “ukleta”, ona se i menja, preoblikuje, proširuje. Isto kod obojice.

Zamerke: iako mi je Ellis omiljeni pisac i uživam u svakoj njegovoj rečenici i iako želim da se roman nikad ne završi, mislim da na pojedinim mestima, posebno u uvodnom delu (posle autobiografije) poklanja suviše pažnje manje bitnim detaljima, dijalozima koji nisu ni preterano zanimljivi, niti imaju značaja u pokretanju radnje. Onda, kad sam pročitao sinopsis, mislio sam da će biti pisutno više nasilja, odnosno scena sličnih onim iz AMERICAN PSYCHO-a. Isto to sam mislio i za scene sex-a. E pa, nema ih. Još jednom je dokazano da Postmodernizam u okviru horora, kao žanra, najbolji mogući recept za dobar roman (hvala Pekiću za BESNILO). Mislim da je taj genijalni spoj nastao baš na toj “autentičnosti teksta”. Upravo to je i Ruggero Deodato uradio u filmu CANNIBAL HOLOCAUST-, a dosta kasnije i Eduardo Sanchez u BLAIR WITCH PROJECT. Kao što je Ramsey Campbell rekao, zajeban je žanr, svi znaju da to “ne postoji”, pa je potrebno dati neke autentičnosti, skrenuti pažnju čitaoca, tako da može da kaže: aha, pa možda to i ima smisla. Ili bar da o tome ne stigne ni da razmišlja.

Inače što se tiče stila, naracije, opisa, komentara, Ellis je tu savršen i nema reči o bilo kakvim problemima. Živeo!

Željko Obrenović