TIM LEBBON - FEARS UNNAMED

U pitanju je zbirka koja sadrži četiri priče: Remnants, White, The Unfortunate, Naming of Parts. Iako temetski različite, imaju nešto zajedničko u osnovnom konceptu sadržanom u imenu knjige.

Prva govori o silasku u Grad mrtvih i po atmosferi najviše podseća na E. A. Poa, a i na Lovecrafta. Ipak, ovo je, kako mi se čini, najslabija priča. Pisana je u prvom licu, slikovita... ali pomalo i dosadna.

Druga je “klasična” priča opsade. Po atmosferi liči na I AM LEGEND, Ričarda Metisona, samo bez zombija. Čudovišta izlaze iz snega... Lepa priča, opet u prvom licu, ali i ona na momente smori.

Treća je, po meni, najbolja. Opet stari motiv: imaš bezgraničnu sreću, ali svaku srećnu okolnost, prati nesreća tvojih najbližih. Čovek u avionskoj nesreći doživljava “kliničku smrt”, sreće Amaratha, koji mu spašava život, ali da ga/ih ovaj za uzvrat ne zaboravi....

Četvrta priča je o zombijima, ali bez opsade. Sve vreme dok sam je čitao u glavi sam imao Danny Boyle-ov film 28 DANA KASNIJE. Ova priča zatvara krug prethodne tri. Imenuje strahove.

Lebbon priča stare priče, od kojih su neke više filmske, nego književne, ali na novi način, savremenim stilom, ubrzano. Svaka priča je na granici kratkog romana. Ne bazira se samo na bizarnim, neočekivanim obrtima, već je, uglavnom, već na samom početku jasno šta se dešava i šta se može očekivati dalje. Ono što Lebbona još izdvaja iz mora pisaca su odlični flešbekovi, unutrašnji monolozi, tok svesti. Vidi se da je Lebbon pisac koji horor nije samo čitao, nego u velikoj meri i gledao. On zna da današnji čitalac ima razvijenu maštu i da mu nije problem da zamisli bilo šta od onoga o čemu se govori, pa zato i ne gubi vreme na beskrajne opise, a, hvala bogu, i uvode. Taj prostor je posvećen ličnim dramama, unutrašnjim sukobima, duhovima prošlosti...

Veoma je zanimljivo, imajući u vidu moj stav o trećem licu, da su mi se u ovoj zbirci više svidele upravo te priče, znači druge dve.
Jedna od boljih zbirki priča koje sam pročitao u poslednje vreme. Sve mane su sitne i mogu se zanemariti. Obavezno!

Željko Obrenović