Verovatno sam i samog sebe iznenadio kad sam nenadano otpočeo čitanje ovog pozamašnog, pa još na sve ratnog romana (što svakako nije srž mog čitalačkog interesovanja). Čini se da u moderno, brzo vreme čitaocima više pristaju kraći „novela" romani, ali je opet činjenica i da su mnogi od najprodavanijih romana izuzetno dugački. Kao objašnjenje bi se mogla ponuditi pretpostavka da čitalac želi dobar roman, a kad je taj roman već dobar, onda želi da što više vremena provede u tom fiktivnom svetu. U tom slučaju, ne mogu pak da se ne zapitam zašto sam želeo da tako dugo ostanem u romanu koji se bavi Holokaustom i to iz ugla naciste. Očito fiktivni svet ume da bude magičan čak i kad se bavi ne samo ovim realnim svetom već i stvarnim događajima iz naše krvavlju natopljene istorije. Ne kaže se stoga džabe da ne bira čitalac knjigu, već knjiga čitaoca.
Eumenide su fiktivni memoari naciste koji je sad već star čovek i odavno na bezbednom, u Francuskoj, gde rukovodi fabrikom čipke. Niko ne zna njegov pravi identitet, a kamoli ono čemu je prisustvovao i za šta je bio odgovoran tokom Drugog svetskog rata. Narator će namah prekinuti pripovedanje da bi, kako kaže, povratio. Ali ne zato što se gnuša bilo čega što je počinio, već zato što mu je to još od rata prešlo u naviku. Ovaj detalj ne može da nas ne podseti na vic s početka romana Muškarčine ne plešu Normana Majlera. „Zar to svi ne rade?"
Događaji u Eumenidama se izlažu manje-više hronološki. Od trenutka kad je Maks Aue uhapšen pod sumnjom protivprirodnog bluda, preko regrutovanja u redove SP, još dok je u zatvoru, i njegovog daljeg napredovanja u karijeri, pristupanja SS-u, učešća u ratu, ranjavanja u Staljingradu i ludila kroz koje prolazi i u figurativnom i u direktnom značenju. Maks Aue je zadužen za rešenje „konačnog problema", sa birokratkske strane. On nadgleda egzekucije, iznalazi rešenja za efikasnije delanje, sahranjivanje, stara se o tome da zatvorenici dobiju što hranjiviji a jeftini obrok... ali se suočava i sa problemima koji na najplastičniji način pokazuju bizarnu sistematičnost nacističke Nemačke. Naprimer, selo na koje vojska nabasa naseljeno je ljudima koji su u nekom trenutku prihvatili jevrejsku veru, ali niti su poreklom Jevreji, niti tu veru sprovode na način na koji to ortodoksni Jevreji čine, niti se oblače poput njih, niti su im običaji, kultura ili bilo šta drugo isti niti slični. Da li onda njih treba ubiti ili ne? Pitanje je kojim se u Eumenidama bave i lingvisti i antropolozi. Ovu situaciju dodatno komplikuje trenutak kad se neko doseti da su već imali sličan problem i da su prethodno selo eliminisali... Eumenide s te strane ponajviše podsećaju na Pekićev roman Kako upokojiti vampira, u kojem se, takođe na birokratski način, raspravlja kojim redom prema debljini i starosti treba ređati leševe na lomače da bi vatra bolje, brže i efikasnije gorela.
Eumenide povremeno presecaju sećanja na Maksovu mladost, gde saznajemo da je imao incestouznu vezu sa Unom, svojom sestrom bliznakinjom. Nakon što se za to saznalo, njih dvoje su razdvojeni i poslati u internate, gde Maks postaje homoseksualac, želeći, kako kaže, da bude Una, kad već ne može da bude s njom. Jedna od misterija romana, koja je to verovatno ponajviše za samog naratora, ostaje do kraja nerazjašnjena. A tiče se blizanaca koje Maks tokom rata zatiče u kući svoje majke i očuha. On je tu naprasno svratio, mada se od porodice odavno otuđio. Sledećeg jutra se budi krvav, a majka i očuh su ubijeni sekirom. Maks u bunilu beži. A blizance kasnije usvaja njegova sestra. Postaje očito da su oni njena deca. Ali je verovatno i podjednako očito da je Maks otac. Naravno, druga misterija je pomenuto ubistvo, koja neće dati mira dvojici policajaca. Oni će Maksa, pod sumnjom da je krivac, progoniti sve do kraja romana i završne scene u porušenom Berlinu.
Jezik ovog romana je naizgled jednostavan, ali jako detaljan i sav u kontrapunktu. S jedne strane će se opisivati nebo i drveće u cvatu, a sa druge mrtve telesine u jamama i vojnici koji ubijaju preživele, spotičući se i padajući preko leševa u blatnjavoj vodi koja seže do ramena. Može se verovatno za Eumenide reći i da su filozofski roman, a to svakako i moraju biti da od zastrašujućih zločina napravile umetničko delo. U pitanju je obimna knjiga, da, ali kako Maks Aue na samom početku reče, puno toga se i desilo.
Roman je preveden na četrdeset jezika i dobio je nagradu Gonkur i Veliku nagradu za roman Francuske akademije.
