Željko Obrenović, pisac mlađe generacije (1982) na ovdašnju literarnu scenu izašao je 2007.g. romanom „Srpski psiho", pisanim „u četiri ruke" sa Aleksandrom Ilićem; roman je privukao pažnju kako čitalaca i kritičara tako i dežurnih društvenih dušebrižnika najavljujući autora koji barata žanrovskim pravilma i ne libi se provokacije. Sledeći romani („Talog", „Kameno jezero") potvrdili su Obrenovićevu naklonjenost krimiću sa jakim uporištem u domaćem miljeu; ova interesovanja očita su i u strip albumu „Karton siti" koji su različiti likovni umetnici crtali po njegovim pričama. I novi Obrenovićev roman, „Koloseum" („Kontrast izdavaštvo", 2020), nastavak je traganja u ovim žanrovskim okvirima odnosno nastavak piščevog zanatskog usavršavanja.
„Koloseum" funkcioniše na nekoliko nivoa. Na prvom, znatiželjni čitalac prati priču o tajanstvenoj areni u kojoj se ljudi bore na život i smrt. Mesto događanja je savremeni Beograd sa prepoznatljivim toponimima na kojima pisac insistira kako bi povećao stepen uverljivosti svoje priče (ne isključujući i zaključak da, možda, sve nije samo fikcija već i proza inspirisana tekućom realnošću). Uži centar metropole, mali, gotovo neprimetni lokali, zabačene ulice i magacini, urbane spavaonice, periferija i parkovi živopisna su pozornica po kojoj se kreću junaci i statisti. Junaci (koji najčešće to ne žele da budu) su Andrej, bivši bokser sa misijom da osveti brata, Kajica, kriminalac epskog imena koga vreme i nove snage prestižu i koji bi da izađe (živ) iz klupka zločina, Tara, ambiciozna novinarka-studentkinja koja žudi za otkrivanjem istine o opasnim rabotama skrivenim iza sjajnih fasada. Njihove životne priče, sazdane od skromnih želja i teških okova frustracija i loših okolnosti, prati mnoštvo manjih sudbina, od bratovljeve udovice sa sinčićem, iskusnih kriminalaca i novih „mladih lavova" koji traže svoje mesto pod suncem, korumpiranog asistenta na fakultetu, gangsterskih bosova koji brane svoje teritorije, gnevnog sina koji bi da se sveti ocu, do sitnih preprodavaca droge i bizarnog „plakatdžije" koji sa par dinara lepi plakate po gradu... Svi oni su, iako najčešće ne znaju jedni za druge, deo velike slagalice jedne blistave i smrtonosne „urbane džungle", savremene Sodome i Gomore koja vri, nudi neslućena bogatstva i zadovoljstva ali uzima svoj danak u krvi i nikome ne oprašta ni trenutak slabosti i prepuštanja emocijama. U njoj gotovo da niko od bitnijih aktera nije nevin, svi su za nešto krivi i jedino razlikovanje je po tome ko je lošiji od drugih. Oni za koje se može poverovati da su najmanje krivi ili odmah stradaju (migranti bačeni u arenu) ili su još uvek deca (pa je njihova patnja manja); no, kako budu ulazila u život i deca će bivati „zagađena" okruženjem – to važi za Taru i njenu drugaricu: varanje na ispitu korak je prema opravdavanju „izvrdavanja" pravila (a svaki sledeći korak donosiće teže prekršaje i šansu da se strada od ruke iskusnijih prestupnika). U ljudskoj košnici kojom vlada zakon jačeg a cena života nije previsoka; čak i njegovo oduzimanje ima cenu koju su voljni da plate bogati biznismeni, političari, lica sa estrade. Antički koloseum oživljava u punom sjaju svoje brutalnosti i dekadencije onih koji ga posećuju. Fascinacija borbom na život i smrt, odnosno činom ubijanja drugog bića posmatranim sa sigurnosti tribina, čest je motiv savremene umetnosti kojim se predstavlja sunovrat moderne, nehumane civilizacije lišene bilo kakve empatije kod onih što su u takvim društvima uspešni i bogati. Arena i tribine oko nje mesto su susreta bednika u krpama i onih u svilenim odelima, koje povezuju legije kriminalaca.
Kako bi efektno ispričao povest o koloseumu, Obrenović se opredelio za polifone-paralelne priče koje se najpre povremeno, tek ovlaš, dotiču sve dok se, kroz niz potraga, zavera i manjih ekscesa, ne spletu u nerazmrsivo klupko koje vratolomno srlja u finale ostavljajući za sobom leševe ubijenih (od kojih su neki najpre bili ubice). Naravno, razrešenje zapleta samo je privremeni predah jer metropola ne staje već nastavlja svoj život donoseći nekim novim ljudima sreću ili propast. Poštujući pravila i postupke savremenog (literarnog i filmskog) trilera pisac kontroliše tenzije i iznenađenja te gradi intrigu koja zaokuplja čitaočevu pažnju nudeći mu uzbudljivu avanturu za kojom, posle sklapanja korica knjige, ostaje gorak ukus prepoznavanja elemenata sopstvenog okruženja.
No comments:
Post a Comment