Koloseum je uvek bio simbol gladijatorskih borbi kriminalca koji su hteli da pobegnu od smrtne kazne, ili slobodnih ljudi koji su hteli na taj način da zarade i da se izvuku iz siromaštva. Svako je imao svoj poriv, kao što i Željkovi junaci imaju svoj. Ali evidentno je da, koji god motiv bio da uđemo u svoj lični koloseum, gotovo nikada ne izađemo kao pobednici, iako u tom trenutku možda jesmo. Satisfakcija se nikakva ne dobija, jer kada bolje sagledamo stvar, ništa bolji ne budemo od onih koji nas u tu krvavu priču uvuku.
Svaka čast Željku Obrenoviću na još jednom dobrom romanu i veoma se radujem sledećem... Možda nam otkriješ pitanje šta se desilo sa Kajicom do kraja i da li je Andrej shvatio šta mu je on govorio unutra koloseuma dok ga je "mazio" svojim čeličnim pesnicama?