Kao i u Ukletoj kući na brdu i u Oduvek smo živeli u zamku, i u ovom romanu Širli Džekson kuća igra značajnu ulogu. U pitanju je gotovo pa zamak koji je izgradio ekscentrični Halloran i opasao visokim zidinama kako bi imanje izolovao od ostatka sveta. On je na početku romana već odavno upokojen, ali ga je nasledila čitava porodica podjednakih ekscentrika i čudaka. Već se na prvim stranicama može saznati i o porodičnim ubistvima i o željama u pogledu bliske smrti drugih članova porodice. Premda ni u Ukletoj kući ne nedostaje čudaka, The Sundial je po tom pitanju ipak sličniji Oduvek smo živeli u zamku.
Takvim likovima, kojima, čini se, i nije potreban dodatni povod da budu dovoljno interesantni za roman, Širli Džekson ipak daruje okidač koji će ih još stepenovati. Naime Halloranov duh se ukazuje njegovoj kćerki (sada starici) i saopštava joj da se bliži smak sveta, a da će pošteđeni biti samo oni koji se nađu na njihovom imanju. Ne treba potcrtavati da ovi šašavi likovi ni dvaput ne promisle pre nego što ovu informaciju prihvate.
Širli Džekson ovde uvodi još jedan od svojih omiljenih motiva, a to je motiv gosta, odnosno gostiju. I mada ovde pridošlice ne remete status kvo kao u, recimo, Oduvek smo živeli u zamku, oni doprinose šarolikosti brojnih glasova. Premda, kako rekosmo, likovi smak sveta uzimaju zdravo za gotovo i rade jedino na pribavljanju potrebnih namirnica i predmeta kako bi im život nakon nestanka ostatka sveta bio što udobniji, kako se roman bliži kraju, pojedinci će ipak iskazati želju da ovu kuću napuste.
The Sundial po mnogo čemu nalikuje na pozorišni komad. Dijalozi su dominantni (najčešće posve blesavi razgovori koje je katkad teško i pratiti i razumeti) i dominacija jedne lokacije, odnosno pomenute kuće i okućnice. Opet, dijalozi su presečeni narativnim i meditativnim delovima u kojima sva stilska briljantnost Širli Džekson dolazi do izražaja. Scene su sečene grubim filmskim rezovima, a podjenaki su i ulasci u poglavlja. Sve je pisano izuzetno ekonomično, krajnje moderno i posve neobično, te je ovaj roman teško i žanrovski odretiti i uporediti s nekim drugim. Većim delom je tekst zabavan i smešan, ali, ako se malo odmaknemo od likova i njihovog sagledavanja događaja, sve opisano dobija znatno mračniju notu. Širli Džekson je još jednom dokazala neprikosnovenost u "svom žanru".
No comments:
Post a Comment