Pokretač ovog romana je najveći strah svakog roditelja: nestanak deteta. Stiven je uspešan pisac. Prvi roman je napisao za odrasle, ali ga je izdavač prepoznao kao mnogo pogodnije štivo za decu. Tako je otpočela njegova neplanirana karijera. Njegova žena Džuli je uspešna violinistkinja, a oni imaju i trogodišnju ćerkicu Kejt. I onda jednog dana, tokom kupovine sa ocem, Kejt naprasno nestane.
Iako je ovo, kako rekoh, okidač za nastanak samog romana, priča se ne razvija očekivanim tokom. Nema temeljne policijske istrage, tragova, otkrića. Roman zapravo prati događaje dve godine nakon otmice. Džuli i Stiven su se razišli jer nisu mogli zajedno i na isti način da se nose s tugom i gubitkom. Stiven je fokalizator priče, tako da o ostalim likovima sve saznajemo posredno. On je sad član jednog odbora koji odlučuje o obrazovanju i vaspitanju dece predškolskog uzrasta, na čijim sastancima uglavnom budan sanja i maštari.
Naslov ove knjige treba shvatiti višeznačno. Najpre, tu je dete koje je ostalo zarobljeno u vremenu jer roditelji ne mogu ni da ga zamisle drugačije nego kako je izgledalo u trenutku otmice. Zatim je tu preispitivanje samog tradicionalnog koncepta vremena. Makjuan uvodi čak i jedan nadrealni ili SF momenat, kad Stiven prisustvuje sastanku svojih roditelja pre nego što je on i rođen. Premda u prvi mah ova scena deluje kao halucinacija, Stivenova majka će naknadno potvrditi da se sve to desilo baš onako kako je on video, do u najsitniji detalj. Ali se pomenuto dalje ne razrađuje niti objašnjava.
Takođe, ne treba smetnuti sa uma ni Stivenovog prijatelja i izdavača koji je podetinjio (ovo treba pročitati u najbukvalnijem psihijatrijskom smislu). Makjuan nam suptilno nagoveštava ideju da sva sreća nestaje onog trenutka kad se zađe u odraslo doba i da čovek zapravo čitavog života sâm stremi ka svom udesu. Makjuan podjednako suptilno nagoveštava i da o vaspitanju dece odlučuju ljudi s nesrećnim detinjstvima, teškim seksualnim perverzijama i psihijatrijskim oboljenjima, dok su odbori koji se navodno time bave tek puka farsa.
Ovaj autor svesno prilagođava stil i naraciju romanâ njihovim potrebama. U Iskupljenju je to maniristički pseudorukopis, u Sweet Tooth ispovest u prvom licu, dok je ovde posredi ipak glas jednog pisca, samim tim najsličniji samom autoru. Rezultat je izuzetno napisana knjiga sa obiljem upečatljivih opisa i opservacija.
Iako je ovo, kako rekoh, okidač za nastanak samog romana, priča se ne razvija očekivanim tokom. Nema temeljne policijske istrage, tragova, otkrića. Roman zapravo prati događaje dve godine nakon otmice. Džuli i Stiven su se razišli jer nisu mogli zajedno i na isti način da se nose s tugom i gubitkom. Stiven je fokalizator priče, tako da o ostalim likovima sve saznajemo posredno. On je sad član jednog odbora koji odlučuje o obrazovanju i vaspitanju dece predškolskog uzrasta, na čijim sastancima uglavnom budan sanja i maštari.
Naslov ove knjige treba shvatiti višeznačno. Najpre, tu je dete koje je ostalo zarobljeno u vremenu jer roditelji ne mogu ni da ga zamisle drugačije nego kako je izgledalo u trenutku otmice. Zatim je tu preispitivanje samog tradicionalnog koncepta vremena. Makjuan uvodi čak i jedan nadrealni ili SF momenat, kad Stiven prisustvuje sastanku svojih roditelja pre nego što je on i rođen. Premda u prvi mah ova scena deluje kao halucinacija, Stivenova majka će naknadno potvrditi da se sve to desilo baš onako kako je on video, do u najsitniji detalj. Ali se pomenuto dalje ne razrađuje niti objašnjava.
Takođe, ne treba smetnuti sa uma ni Stivenovog prijatelja i izdavača koji je podetinjio (ovo treba pročitati u najbukvalnijem psihijatrijskom smislu). Makjuan nam suptilno nagoveštava ideju da sva sreća nestaje onog trenutka kad se zađe u odraslo doba i da čovek zapravo čitavog života sâm stremi ka svom udesu. Makjuan podjednako suptilno nagoveštava i da o vaspitanju dece odlučuju ljudi s nesrećnim detinjstvima, teškim seksualnim perverzijama i psihijatrijskim oboljenjima, dok su odbori koji se navodno time bave tek puka farsa.
Ovaj autor svesno prilagođava stil i naraciju romanâ njihovim potrebama. U Iskupljenju je to maniristički pseudorukopis, u Sweet Tooth ispovest u prvom licu, dok je ovde posredi ipak glas jednog pisca, samim tim najsličniji samom autoru. Rezultat je izuzetno napisana knjiga sa obiljem upečatljivih opisa i opservacija.
No comments:
Post a Comment