O'Nan je došao na ideju koja je ili genijalna ili katastrofalna -- Stiven King intervjuiše ženu koja dok čeka izvršenje smrtne kazne, odgovara na njegova pitanja i u diktafon kazuje svoju ubilačku ispovest -- a u ovom slučaju je ispalo prvo.
Sve to u sinopsisu može delovati kao nekakav omaž Natural Born Killers jer imamo i veliku ljubav, i seksi hot rod, i višestruka svirepa ubistva, i drogu, ali je ovo zapravo roman mnogo više u maniru Kapotijeve knjige In Cold Blood: svakako rekonstrukcija zločina no mnogo više lična priča o tome kako je do njega došlo, kao i, naravno, pokušaj opravdavanja sebe, odnosno iznošenje svoje verzije.
King se u romanu ne pojavljuje, čak se ne pojavljuju ni njegova pitanja, tako da čitalac samo sluti šta ju je on pitao, a nekad ne može ni da pretpostavi. Bilo kako bilo, ovakva forma omogućava nelinearno a logično pa čak i asocijativno pripovedanje, a kad se tome pridoda i nepouzdani pripovedač, sve je na mestu.
Da, rekoh, King se ne pojavljuje, ali je na neki način sveprisutan pošto mu se narator svako malo obraća, komentariše njegove knjige, ekranizacije, likove, često kritično ali uvek duhovito.
Ne prestajem da se iznenađujem koliko je načina da se roman napiše i koliko se očekivano može razlikovati od dobijenog a svejedno biti fenomenalno.
No comments:
Post a Comment