Karton siti -- Helly Cherry -- prikaz

Prikaz je napisao Kristijan Vekonj, a izvorno je objavljen OVDE.

Pisanje kratkih pripovesti bi obično moglo da se predstavi kao mač sa dve oštrice. Zbirke priča su otprilike siguran način da čitalačka publika iz mase onoga što je napisano i sabrano između korica jedne knjige izvuče ako ne sve onda barem nekoliko priča koje im se sviđaju. Sa druge strane, pisanje priča nije uopšte lak zadatak. Pisac mora na samo nekoliko stranica da sažme ono što bi neki skriboman "razvukao" na stotine i stotine strana, da upozna čitaoce sa svojim likovima (kako bi čitaoci uspeli da se na neki način povežu sa njima), da uvede problem samog kratkog dela i da na kraju da zadovoljavajući rasplet koji bi opravdao ili (daj bože) prevazišao horizont očekivanja čitalaca. Ne umeju svi da se dokažu u kratkometražnim književnim delima...

Stripovi (odnosno grafičke novele) pružaju odličnu mogućnost da se putem slika izbegne opisivanje i da čitaoci, vođeni rukom artwork majstora, klize pogledom niz nečije tuđe viđenje priče koju je zamislio scenarista. Strip scenarista ima neverovatno težak posao, jer limitiran okvirima jednog strip-kadra mora da ograniči svoju misao, a opet da kaže ono što mu se mota po glavi, kako bi konačna celina imala svoj smisao. Kada uklopimo odličnog pisca sa odličnim crtačima dobijamo najbolju moguću varijantu mikrokosmosa koji je ogledalo teksta začetog u glavi scenariste. U takvom slučaju svaki kadar stripa sam za sebe postaje mikrokosmos spreman za apokalipsu - on čeka svoje otkrovenje pred čitaocima.

Željko Obrenović, zajedno sa malom armijom hrabrih crtača, upustio se u nešto veoma hrabro, a njihov zajedniči rezultat je apsolutno opravdao njihov trud. On je u svojoj glavi osmislio kratke priče, crtice iz ljudskih života i uobličio ih kroz crtačke poteze četiri vrsna ilustratora (Nemanja Radovanović, Željko Vitorović, Gašper Rus i Miroslav Slipčević) dajući čitaocima uvid u prošlost, sadašnjost ali i neminovnu budućnost sveta koji je na granici da se samouništi zbog ljudskog ludila. Iako je četiri grafička umetnika radilo na ovoj strip-kolekciji, ne može se reći da ovo delo nije kompaktna celina. Nešto slično je urađeno sa Gejmanovom „Knjigom o groblju“ gde su različiti autori ilustrovali po jedno poglavlje ove vanvremenske Gejmenove priče. Ovih sedam Obrenovićevih priča deluju kao podeljena stvarnost - stvarnost glavnih junaka koji se bore sa nekim oblikom donkihotovskih vetrenjača, ali na kraju, kada se zaklope korice ovog strip-albuma, dobija se u glavi celina, čitava slika tog poluludog ali realnog univerzuma u kome živimo, gde su Obrenovićevi junaci u stvari obični ljudi koji možda svakodnevno prolaze pored nas na ulici.

"Karton siti" je priča koja zadire u neku alternativnu ali skoro pa realnu budućnost, u kojoj se svet deli na dve velesile: Kinu i Indiju, pri čemu one vode čitaocima dobro znanu hladnoratovsku politiku nalik na onu koju su vodili (i još uvek vode) Amerika i Rusija. U takvoj realnosti živi jedan obično neobičan detektiv/novinar (sa licem autora) koji biva unajmljen da istraži ubistvo svete krave koja je otelotvorenje ljubičastog čokoladnog sna. Iako je ovo svet u kome dve istočnjačke zemlje vode glavnu reč, sve uloge i potezi koji se vode su tekovine zapada. Ljubičasta krava ima dvostruku ulogu – kao religijski simbol, ali i simbol masovne produkcije čokoladne mašinerije, a sa druge strane predstavlja krajnju kariku u evoluciji nakon koje se potire sve ono nesavršeno i zastarelo. Ova priča se čita i kao varijacija na čuveni film Romana Polanskog „Kineska četvrt“, kako i sam autor naglašava u stripu.

„Najbolji čovekov prijatelj je – pas“ govori o jednom noćnom pozivu – mladić koji je očajan zbog nesrećne ljubavi (stoji na ivici i spreman je na skok) poziva svog najboljeg prijatelja koji mu deli savete. Interesantno je da oba lika poprilično liče – s tim što je jedan u mraku a drugi pod nekim vidom osvetljenja pa je nemoguće tačno utvrditi da li su to možda braća, ili je to jedna osoba (ne znam zašto mi je upravo pao na pamet „Fight club“ kao neka moguća inspiracija). Ova priča obiluje mnoštvom kulturoloških i intertekstualnih aluzija. Interesantna je vivisekcija Joksimovićeve pesme „Mišel“ (priznajem da sam prvo pomislio na pesmu Bitlsa i tek posle skontao da je u pitanju Joksimovićeva pesma) koja pomalo podseća na vivisekciju Madonine pesme „Like a virgin“ koju nudi čuveni Kventin Tarantino u kultnom filmu „Ulični psi“. Odlično su iskorišteni kadrovi iz filmova „Fallen“ (za hiperlink sa ovim filmom autor je zaradio jednu bonus zvezdicu) i „Natural born killers“, a interesantna je ta kvazi-ravnoteža postignuta sa aktuelnim srpskim TV zvezdama, npr. Marija Šerifović i već pomenuti Joksimović (priznajem da onu drugu osobu na TV-u nisam prepoznao jer slabo pratim dešavanja na domaćoj sceni koja nemaju veze sa književnošću). Nešto slično će autor iskoristiti i u muzičkoj podlozi priči „Smrt je kliše“. Iz naslova se može zaključiti kakav može biti završetak priče – živimo u vučjim vremenima: čovek je čoveku vuk (ponekad i sam sebi), a najbolji čovekov prijatelj ostaje pas...

„Muzej đubreta“ donosi neverovatno dobru priču upakovanu u žestoko moćan artwork. Obrenović nam donosi uvid u ono što može da se dogodi čoveku ukoliko ne počne da razmišlja ekološki. Zajedno sa parom koji razmišlja o budućnosti, šetamo parkom u kome se po travi nalaze relikti potrošačkog društva – đubre koje nikom ne treba, ali koje deluje poput okidača za prošlost. Poput Prustovih madlenica, đubre izaziva vizije prošlosti i čini da se glavni akter sa toplinom seti nekih scena iz prošlosti. Kao kontrast svemu tome, akteri se na kraju pitaju da li će se u bliskoj budućnosti dogoditi obrnuta situacija – da će delići prirode izazivati topla i svetla sećanja u tami i hrpama smeća koje guta ceo jedan svet.

„Otrovnica“ je priča o predatoru i žrtvi sa pomalo očekivanim twistom, ali odličnom realizacijom crtača. Ova priča takođe kao da ima svoje poreklo u „Kineskoj četvrti“ Romana Polanskog. Priča ovakvog kalibra bi komotno mogla da se nađe i na stranicama „Blica“ kao nešto što se stvarno dogodilo.

„Za tebe“ deluje kao romantična fantazija u stilu najboljih Musoovih romana. Glavni lik (ponovo sa licem autora) dobija pismo od samog sebe sa tri rečenice – uputstva, koje će ga odvesti do sigurne luke i priče sa hepiendom, a kao što i sam autor kroz usta svog alter ega kaže, priča je ono što mi, deca potrošačkog društva, u stvari kupujemo. Ovo je neverovatno šarmantna priča i nešto što bismo svi voleli da doživimo – deluje poput sna letnje noći. Možda je ovo samo reklama za neki alternativni život koji bi čovek mogao da ima, ili alternativni život u paralelnoj dimenziji... u svakom slučaju ova lepršava priča deluje poput oaze u pustinji besmisla i prevare.

„Smrt je kliše“ nas vraća u krizno doba devedesetih, gde prisustvujemo pokušaju mladog bračnog para da se konačno skući. Sve što imaju nije novo – stan je nasleđen, stvari u njemu su korištene,... i oni pokušavaju na crno da nabave poslednju stvar koja im treba za normalan život – frižider (koji bi, kada bi umeo da govori, mogao da ispriča mnogo toga ružnog). Glavni likovi (ovaj mladi bračni par) su deca grandža i njih spaja ta muzika koja je potekla iz bunta, očaja,... Dok putuju kući i slušaju radio – prebacujući radio stanicu sa narodnjačkog šunda na sigurnu luku alternativnog grandža, jedna vest sa radija menja sve... Obrenović u ovoj kratkoj priči, između ostalog, govori o neraskidivosti ljubavi i straha. Kada nestane vere u bolju budućnost i kada padnu idoli novoga poretka koji nam govore da nismo sami – tada je strah od sigurne propasti opipljivo jak i nastupa strah od gušenja niskobudžetnim i jeftinim kulturološkim surogatima. Nastupa paraliza duha i apsolutni krah svega lepog i dobrog. Tada ljubav prestaje da bude radost, a život prestaje da bude vrednost. Jedini izlaz jeste pročišćenje – vatrom.

„U ime oca“ čitaoce intertekstualno podseća na remek-delo Džima Šeridana, sa kojim labavo deli glavnu nit – a to je pokušaj sina da ispravi nepravdu nanetu ocu. Obrenović nas u ovoj, završnoj, priči prebacuje u I svetski rat, i tu kroz priču o pištolju (aluzija na film „Meksikanac“) priča i priču o dugu koji se mora naplatiti, o osveti koja se servira hladna. Kao što je na početku ove grafičke zbirke primetio Dejvid Hajn, pojavljivanje pištolja mora nužno da dovede do pucnja (ali i ubistva). U prethodnih šest priča zaršetak nije kristalno jasno dat – krajnji kadar ostavlja mogućnost promene, iako je ta promena realno nemoguća. U ovoj poslednjoj priči, konačni rez je nedvosmislen - pucanj je završni čin ove Obrenovićeve grafičke zbirke. 

U „Karton sitiju“ Obrenović oslikava svet onakav kakav jeste – brutalno iskreno, bez šminke i ružičastih filtera. Autor često počinje od klišeiziranih književnih slika: privatni detektiv usred dvostruke igre, ljubavni trougao, ostavljeni i prevareni, predatori i žrtve,... ali u ključnom momentu on počinje da isprobava granice dotičnih klišea. Obogaćujući svoje priče različitim kulturološkim i intertekstualnim referencama postiže dubinu teksta, a britkošću svojih rečenica i oštrim hirurškim rezovima na kraju svake celine pokušava da uradi vivisekciju naše bolesne stvarnosti. U vremenu kada svaka priča pomalo liči jedna na drugu i kada je život lep samo onda kada se sećamo nekih sigurnijih luka i svetlijih dana, autor nam poručuje da bez budućnosti i evolucije (pre svega lične) sve gubi smisao. A mi smo budućnost. Trebalo bi da nas je strah!