Karton siti -- Helly Cherry -- prikaz

Prikaz je napisao Kristijan Vekonj, a izvorno je objavljen OVDE.

Pisanje kratkih pripovesti bi obično moglo da se predstavi kao mač sa dve oštrice. Zbirke priča su otprilike siguran način da čitalačka publika iz mase onoga što je napisano i sabrano između korica jedne knjige izvuče ako ne sve onda barem nekoliko priča koje im se sviđaju. Sa druge strane, pisanje priča nije uopšte lak zadatak. Pisac mora na samo nekoliko stranica da sažme ono što bi neki skriboman "razvukao" na stotine i stotine strana, da upozna čitaoce sa svojim likovima (kako bi čitaoci uspeli da se na neki način povežu sa njima), da uvede problem samog kratkog dela i da na kraju da zadovoljavajući rasplet koji bi opravdao ili (daj bože) prevazišao horizont očekivanja čitalaca. Ne umeju svi da se dokažu u kratkometražnim književnim delima...

Stripovi (odnosno grafičke novele) pružaju odličnu mogućnost da se putem slika izbegne opisivanje i da čitaoci, vođeni rukom artwork majstora, klize pogledom niz nečije tuđe viđenje priče koju je zamislio scenarista. Strip scenarista ima neverovatno težak posao, jer limitiran okvirima jednog strip-kadra mora da ograniči svoju misao, a opet da kaže ono što mu se mota po glavi, kako bi konačna celina imala svoj smisao. Kada uklopimo odličnog pisca sa odličnim crtačima dobijamo najbolju moguću varijantu mikrokosmosa koji je ogledalo teksta začetog u glavi scenariste. U takvom slučaju svaki kadar stripa sam za sebe postaje mikrokosmos spreman za apokalipsu - on čeka svoje otkrovenje pred čitaocima.

Željko Obrenović, zajedno sa malom armijom hrabrih crtača, upustio se u nešto veoma hrabro, a njihov zajedniči rezultat je apsolutno opravdao njihov trud. On je u svojoj glavi osmislio kratke priče, crtice iz ljudskih života i uobličio ih kroz crtačke poteze četiri vrsna ilustratora (Nemanja Radovanović, Željko Vitorović, Gašper Rus i Miroslav Slipčević) dajući čitaocima uvid u prošlost, sadašnjost ali i neminovnu budućnost sveta koji je na granici da se samouništi zbog ljudskog ludila. Iako je četiri grafička umetnika radilo na ovoj strip-kolekciji, ne može se reći da ovo delo nije kompaktna celina. Nešto slično je urađeno sa Gejmanovom „Knjigom o groblju“ gde su različiti autori ilustrovali po jedno poglavlje ove vanvremenske Gejmenove priče. Ovih sedam Obrenovićevih priča deluju kao podeljena stvarnost - stvarnost glavnih junaka koji se bore sa nekim oblikom donkihotovskih vetrenjača, ali na kraju, kada se zaklope korice ovog strip-albuma, dobija se u glavi celina, čitava slika tog poluludog ali realnog univerzuma u kome živimo, gde su Obrenovićevi junaci u stvari obični ljudi koji možda svakodnevno prolaze pored nas na ulici.

"Karton siti" je priča koja zadire u neku alternativnu ali skoro pa realnu budućnost, u kojoj se svet deli na dve velesile: Kinu i Indiju, pri čemu one vode čitaocima dobro znanu hladnoratovsku politiku nalik na onu koju su vodili (i još uvek vode) Amerika i Rusija. U takvoj realnosti živi jedan obično neobičan detektiv/novinar (sa licem autora) koji biva unajmljen da istraži ubistvo svete krave koja je otelotvorenje ljubičastog čokoladnog sna. Iako je ovo svet u kome dve istočnjačke zemlje vode glavnu reč, sve uloge i potezi koji se vode su tekovine zapada. Ljubičasta krava ima dvostruku ulogu – kao religijski simbol, ali i simbol masovne produkcije čokoladne mašinerije, a sa druge strane predstavlja krajnju kariku u evoluciji nakon koje se potire sve ono nesavršeno i zastarelo. Ova priča se čita i kao varijacija na čuveni film Romana Polanskog „Kineska četvrt“, kako i sam autor naglašava u stripu.

„Najbolji čovekov prijatelj je – pas“ govori o jednom noćnom pozivu – mladić koji je očajan zbog nesrećne ljubavi (stoji na ivici i spreman je na skok) poziva svog najboljeg prijatelja koji mu deli savete. Interesantno je da oba lika poprilično liče – s tim što je jedan u mraku a drugi pod nekim vidom osvetljenja pa je nemoguće tačno utvrditi da li su to možda braća, ili je to jedna osoba (ne znam zašto mi je upravo pao na pamet „Fight club“ kao neka moguća inspiracija). Ova priča obiluje mnoštvom kulturoloških i intertekstualnih aluzija. Interesantna je vivisekcija Joksimovićeve pesme „Mišel“ (priznajem da sam prvo pomislio na pesmu Bitlsa i tek posle skontao da je u pitanju Joksimovićeva pesma) koja pomalo podseća na vivisekciju Madonine pesme „Like a virgin“ koju nudi čuveni Kventin Tarantino u kultnom filmu „Ulični psi“. Odlično su iskorišteni kadrovi iz filmova „Fallen“ (za hiperlink sa ovim filmom autor je zaradio jednu bonus zvezdicu) i „Natural born killers“, a interesantna je ta kvazi-ravnoteža postignuta sa aktuelnim srpskim TV zvezdama, npr. Marija Šerifović i već pomenuti Joksimović (priznajem da onu drugu osobu na TV-u nisam prepoznao jer slabo pratim dešavanja na domaćoj sceni koja nemaju veze sa književnošću). Nešto slično će autor iskoristiti i u muzičkoj podlozi priči „Smrt je kliše“. Iz naslova se može zaključiti kakav može biti završetak priče – živimo u vučjim vremenima: čovek je čoveku vuk (ponekad i sam sebi), a najbolji čovekov prijatelj ostaje pas...

„Muzej đubreta“ donosi neverovatno dobru priču upakovanu u žestoko moćan artwork. Obrenović nam donosi uvid u ono što može da se dogodi čoveku ukoliko ne počne da razmišlja ekološki. Zajedno sa parom koji razmišlja o budućnosti, šetamo parkom u kome se po travi nalaze relikti potrošačkog društva – đubre koje nikom ne treba, ali koje deluje poput okidača za prošlost. Poput Prustovih madlenica, đubre izaziva vizije prošlosti i čini da se glavni akter sa toplinom seti nekih scena iz prošlosti. Kao kontrast svemu tome, akteri se na kraju pitaju da li će se u bliskoj budućnosti dogoditi obrnuta situacija – da će delići prirode izazivati topla i svetla sećanja u tami i hrpama smeća koje guta ceo jedan svet.

„Otrovnica“ je priča o predatoru i žrtvi sa pomalo očekivanim twistom, ali odličnom realizacijom crtača. Ova priča takođe kao da ima svoje poreklo u „Kineskoj četvrti“ Romana Polanskog. Priča ovakvog kalibra bi komotno mogla da se nađe i na stranicama „Blica“ kao nešto što se stvarno dogodilo.

„Za tebe“ deluje kao romantična fantazija u stilu najboljih Musoovih romana. Glavni lik (ponovo sa licem autora) dobija pismo od samog sebe sa tri rečenice – uputstva, koje će ga odvesti do sigurne luke i priče sa hepiendom, a kao što i sam autor kroz usta svog alter ega kaže, priča je ono što mi, deca potrošačkog društva, u stvari kupujemo. Ovo je neverovatno šarmantna priča i nešto što bismo svi voleli da doživimo – deluje poput sna letnje noći. Možda je ovo samo reklama za neki alternativni život koji bi čovek mogao da ima, ili alternativni život u paralelnoj dimenziji... u svakom slučaju ova lepršava priča deluje poput oaze u pustinji besmisla i prevare.

„Smrt je kliše“ nas vraća u krizno doba devedesetih, gde prisustvujemo pokušaju mladog bračnog para da se konačno skući. Sve što imaju nije novo – stan je nasleđen, stvari u njemu su korištene,... i oni pokušavaju na crno da nabave poslednju stvar koja im treba za normalan život – frižider (koji bi, kada bi umeo da govori, mogao da ispriča mnogo toga ružnog). Glavni likovi (ovaj mladi bračni par) su deca grandža i njih spaja ta muzika koja je potekla iz bunta, očaja,... Dok putuju kući i slušaju radio – prebacujući radio stanicu sa narodnjačkog šunda na sigurnu luku alternativnog grandža, jedna vest sa radija menja sve... Obrenović u ovoj kratkoj priči, između ostalog, govori o neraskidivosti ljubavi i straha. Kada nestane vere u bolju budućnost i kada padnu idoli novoga poretka koji nam govore da nismo sami – tada je strah od sigurne propasti opipljivo jak i nastupa strah od gušenja niskobudžetnim i jeftinim kulturološkim surogatima. Nastupa paraliza duha i apsolutni krah svega lepog i dobrog. Tada ljubav prestaje da bude radost, a život prestaje da bude vrednost. Jedini izlaz jeste pročišćenje – vatrom.

„U ime oca“ čitaoce intertekstualno podseća na remek-delo Džima Šeridana, sa kojim labavo deli glavnu nit – a to je pokušaj sina da ispravi nepravdu nanetu ocu. Obrenović nas u ovoj, završnoj, priči prebacuje u I svetski rat, i tu kroz priču o pištolju (aluzija na film „Meksikanac“) priča i priču o dugu koji se mora naplatiti, o osveti koja se servira hladna. Kao što je na početku ove grafičke zbirke primetio Dejvid Hajn, pojavljivanje pištolja mora nužno da dovede do pucnja (ali i ubistva). U prethodnih šest priča zaršetak nije kristalno jasno dat – krajnji kadar ostavlja mogućnost promene, iako je ta promena realno nemoguća. U ovoj poslednjoj priči, konačni rez je nedvosmislen - pucanj je završni čin ove Obrenovićeve grafičke zbirke. 

U „Karton sitiju“ Obrenović oslikava svet onakav kakav jeste – brutalno iskreno, bez šminke i ružičastih filtera. Autor često počinje od klišeiziranih književnih slika: privatni detektiv usred dvostruke igre, ljubavni trougao, ostavljeni i prevareni, predatori i žrtve,... ali u ključnom momentu on počinje da isprobava granice dotičnih klišea. Obogaćujući svoje priče različitim kulturološkim i intertekstualnim referencama postiže dubinu teksta, a britkošću svojih rečenica i oštrim hirurškim rezovima na kraju svake celine pokušava da uradi vivisekciju naše bolesne stvarnosti. U vremenu kada svaka priča pomalo liči jedna na drugu i kada je život lep samo onda kada se sećamo nekih sigurnijih luka i svetlijih dana, autor nam poručuje da bez budućnosti i evolucije (pre svega lične) sve gubi smisao. A mi smo budućnost. Trebalo bi da nas je strah!

Karton siti -- Sajam knjiga -- potpisivanje

Ako se i dalje pitate šta kupiti na Sajmu knjiga, možda mogu da vam pomognem. Svratite u subotu na štand Modesty stripova, gde ćete dobiti primerak Karton sitija po promotivnoj ceni, ali takođe i potpisi crtež. Pogledajte OVDE šta su kritičari rekli o stripu. Vidimo se.

Karton siti -- TV VA Plus -- gostovanje

Željko Vitorović i Željko Obrenović bili su gosti u jutarnjem programu TV VA Plus gde su govorili o svom stripu Karton siti, genezi albuma, saradnji sa Dejvidom Hajnom, ali i o svojim budućim planovima.

Brajan Talbot -- Salon stripa

Izdavač Karton sitija Modesty stripovi je tokom beogradskog Salona stripa ugostio čuvenog engleskog strip autora Brajana Talbota i njegovu suprugu Meri. Autor ovog bloga je imao čast da popriča sa Talbotom i razmeni iskustva sa njim uz prijatnu večeru u kafani Čubura. Potražite njegove stripove Priča o jednom lošem pacovu i Ćerke.

Karton siti -- Dnevnik -- prikaz -- Ilija Bakić

U POTRAZI ZA „MESTOM POD SUNCEM“ ili MRAČNE PRIČE O LJUBAVI I SVETSKIM NEVOLJAMA - „Karton siti“ grupe autora; izdavač Modesty stripovi, 2016.

Strip album „Karton siti“ delo je scenariste Željka Obrenovića, crtača Nemanje Radovanovića, Željka Vitorovića, Gašpera Rusa, Miroslava Slipčevića i koloriste/ dizajnera Filipa Stankovića. Stripu kao umetničkoj formi nije stran „kolektivni rad“ više autora na projektu (kao varijatna manufakture u kojoj svako preuzima deo procesa proizvodnje - scenario, crtež u olovci, crtež u tušu, kolorisanje, upisivanje slova u balone) ali je u ovom slučaju u pitanju drugačiji princip stvaranja: priče su iscrtavali različiti crtači (Vitorović je crtao tri priče,  Radovanović dve a Rus i Slipčević po jednu) a „osnovni imenitelj“ albuma je Željko Obrenović, prozaista mlađe generacije, koji je napisao i u celinu spojio sedam priča, većinom kratkih, stvorivši svojevrsni „omnibus“. Mada su segmenti ove zbirke po mnogo čemu različiti oni su, ipak, „okupljeni“ oko nekoliko tematskih i značenjskih težišta što celokupnom delu daje svojevrsnu (otvorenu) zaokruženost i sprečava ga da se rasprši u potpunu difuznost koja, čak i kad sadrži kvalitetne delove, ne funkcioniše kao celina (što slabi uverljivost delova). Pisac/scenarista je, pak, uspeo da uspostavi potrebno jedinstvo priča i to, ponajpre, u onome što se u teoriji određuje kao - jedinstvo mesta. Naime, sve se priče dešavaju na našim prostorima i ta je činjenica bitna za razumevanje događaja odnosno za čitaočevu identifikaciju sa likovima - mislimo na ovdašnje čitaoce; obzirom da se album, kao elektronska knjiga, pojavio i na engleskom jeziku svakako će biti zanimljivo pratiti reakcije kritike i čitalaca kojima nije poznat lokalni milje. Vremenska linija-raspon priča je od početka XX veka odnosno od I svetskog rata preko bliske nam prošlosti građanskog rata 1992. godine, tekuće sadašnjosti do neodređene (mada, čini se, neprijatno nam bliske) budućnosti. U svima njima, manje ili više izraženo, reflektuju se svetska/globalna dešavanja, bilo ona sasvim „obična, svakodnevna“ (u liku muzičkih trendova ili lokalnih „sukoba niskog intenziteta“ u „Smrt je kliše“) bilo ona opšta/istorijski prelomna - „U ime oca“ bavi se I svetskim ratom ali i Aneksionom krizom, kao svojevrsnim uvodom u svetski rat, dok se u naslovnoj priči,“Karton siti“, pitanje budućeg globalnog sukoba i mira razrešava (opet) na ovim prostorima i u rukama je ovdašnjeg detektiva - potvrđujući da u „svetskom selu“ nema nevažnih mesta i lokacija.

           

Drugo težište priča i samog albuma je potraga za (psiholozi tvrde) bazičnom ljudskom emocijom - ljubavlju u svim njenim varijetetima, od roditeljske do partnersko/bračne. Tako u  „Karton sitiju“ detektiv skriva ljubav prema pevaljki „ne-bih-da-je-imenujem“ (ali sve što je tajna - saznaće se); u priči „Najbolji čovekov prijatelj je - pas“ vernost prema prijatelju nestaje pred iskušenjem osvajanja (nove) devojke. U ekološko-apokaliptičnoj „Muzej đubreta“ otvoreno se postavlja pitanje svrhe ljubavi i rađanja dece koja će naslediti upropašćeni svet. Na tragu iskušavanja drugačijih strana ljubavi je „Otrovnica“ odnosno njen ujed kao način gorke osvete zbog porodičnog maltretiranja i poigravanja emocijama naivnih devojaka. Fantazmagorična pripovest „Za tebe“ susret i rađanje nežnih emocija tretira kao upliv neznanih ali moćnih sila koje „aranžiraju“ sudbine jedinki. Pominjana „Smrt je kliše“ prati dvostruke nivoe ljubavi: mladi bračni par kući se u vreme rata 1992. pa u svojoj nemaštini, pomognut roditeljima (i njihovom ljubavlju) kupuje polovni frižider donet/otet sa ratišta a onda, na pružnom prelazu, saznaje da im je mladalački idol, Kurt Kobejn, izvršio samoubistvo; sudar svetova realnosti i fiksacije fatalan je. Poslednja minijatura u albumu „U ime oca“, koja prepliće dva vremenska toka,  razotkriva očinsku ljubav (kao i ljubav prema oružju) koja će biti temelj osvete za neoprošteni zločin.

           

Kao što su priče raznolike po svojim zapletima tako su različiti njihovi vizuelni likovi, u rasponu od realističkih crteža svedenih, čistih linija do onih zasićenih detaljima, od lake stilizacijske karikaturalnosti do koloristički bogatih slika koje oponašaju foto snimke (istina nedovoljno fokusirane). Ova likovna raznolikost (potencirana i prigušenom paletom boja) poklapa se sa tačkom pripovedanja - iz prvog lica jednine - i potencira različita raspoloženja/atmosfere priča/ispovesti (anti)junaka zatočenih u „smutnim“ vremenima koji pokušavaju da nađu svoje „mesto pod suncem“, da opstanu u svetovima/društvima ne preterano im naklonjenim. Otuda u pričama tamni tonovi i atmosfere, porazi ili sumnjiva primirja odnosno rešenja koja neće biti trajna. No, takav je usud ovih prostora, takav je bio i takav će biti.

            Rečju, „Karton siti“ je intrigantno delo kome treba pokloniti pažnju i kao takvo služi na čast autorima i izdavaču, potvrđuje njihove kvalitete koje će, sva je prilika, realizovati i u novim projektima.

Karton siti -- Helly Cherry -- intervju

Intervju je izvorno objavljen ovde.

HC: Priča “Muzej đubreta” nastala je povodom ekološkog konkursa pre par godina ako se ne varam. Da li se tada rađa ideja za jednim ovakvim izdanjem? Koliko je čitava priča uopšte trajala, od ideje do realizacije?

Reč je o antologiji tekstova i priča ekološke tematike Čista slika Srbije koju je Aleksandar Ilić priredio za Lagunu. Teško je pisati o angažovanim temama a ne biti patetičan, no izgleda da sam to izbegao pošto je za mnoge ta priča omiljena. Kasnije je Muzej đubreta osvojio drugo mesto na konkursu Akademije umetnosti. Inače, ovaj je album krenuo da nastaje još i pre te priče, kad sam napokon prihvatio da nisam dovoljno dobar niti brz crtač da bih pokrio i tu potrebu stripa, i predložio Željku Vitoroviću da nešto uradimo zajedno. Rezultat je strip koji nikad nije objavljen, no završio je u trejleru za moj roman Talog. A Karton siti je sveukupno nastajao gotovo deset godina, koliko god to čak i meni zvučalo neverovatno. No, bitno je da je napokon objavljen, da je preveden na engleski, da su predgovore pisali Dejvid Hajn i Pavle Zelić i da sjajno izgleda.

HC: Kako su odabirane priče za “Karton Siti”? Da li su one postojale i pre ideje o samom izdanju pa su naknadno odabrane, ili si ih aktivno i ciljano pisao za ovo izdanje?

Odabirao sam ih tako da odgovaraju formi stripa, da su vizuelne, da imaju konkretne scene, dijaloge... Neke od njih sam pisao direktno kao scenarije, a neke sam adaptirao od svojih postojećih priča.  One su se na neki način uklapale jedna sa drugom, barem u mojim očima, i počinjao sam da ih gledam kao celinu, mada nisu sve čak ni motivski povezane. Deluje mi, zapravo, da se one povezuju baš time što svaka pokriva drugi deo naše stvarnosti ili potencijalne stvarnosti.

HC: Kako si okupio ljude koji bi crtali stripove po tvom scenariju? Pretpostavljam da nije bilo lako jer je ipak trebalo da postoji neka hemija između vas, i da to bude neko ko bi mogao da upotpuni i na pravi način isprati tvoje priče…

Nije bilo nimalo lako i beskrajno sam zahvalan svakome ko je na bilo koji način doprineo nastanku ovoga stripa, kao i Žiki Tamburiću koji je prepoznao vrednost Karton sitija. Teško je sarađivati sa bilo kime jer su i očekivanja različita i ambicije su različite, a tu je i nebrojano drugih objektivinih razloga zbog kojih se stvaranje stripa odužilo. Bilo bi sjajno kad bi kod nas postojali neki projekti ili fondovi preko kojih bi se mogao naći novac da se ovakvi projekti unapred finansiraju, ali to su samo pusti snovi.

HC: Crtači su svakako dali poseban pečat pričama/scenariju, novu dimenziju, pa i doživljaj tvojih ideja… Koliku slobodu su imali u svom radu? Da li si im davao smernice, dodatna uputstva kako si (i vizuelno) zamislio svoje priče? Iako svaki od njih ima svoj stil i estetiku, priče i vizuelno čine jednu kompaktnu celinu…

Kad pišem scenarije, trudim se da budu što detaljniji, navodim čak i u kom delu kadra ko stoji, kako je podbočen, oslonjen, namršten...  Za Karton siti sam zajedno sa Željkom Vitorovićem radio čak i autlajn jer sam imao ideju za strip koji će biti potpuno drugačije kadriran od većine, takozvanim kolažnim kadriranjem. Sa druge strane, za strip Za tebe nisam ni pisao scenario, već sam Željku skicirao storibord i objasnio mu o čemu se tu radi. Tek kad je nacrtao sve table, seo sam i napisao scenario, kako bih znao gde će tekst ići. Ostali stripovi nastajali su tradicionalnije i crtači (Nemanja i Mimi) nisu mnogo toga menjali, ali generalno nemam problem sa izmenama. Gašper Rus je imao ideju da se nekoliko kadrova zameni i mislim da je strip Smrt je kliše zbog toga ispao osetno bolji. Dok pišem scenario, trudim se da ostavim što manje teksta i da se što više pokaže crtežom, a kad je strip nacrtan, tekst kratim još više i ostavljam ga samo gde je neophodan.

HC: Iako je strip album tek izašao, možeš li podeliti sa nama utiske stručne i šire javnosti? Pretpostavljam da zvanične recenzije tek možemo očekivati.

Utisci su sjajni. Pošto je Karton siti preveden na engleski jezik, već smo dobili i strane recenzije. Od domaćih se može pročitati nekoliko odličnih na Goodreads, Pavle Zelić je pisao za Urban Bug, Marko Stojanović piše za Pressing, a Nikola Dragomirović za nedeljnik Vreme. Potrebno je samo da prođe malo vremena i da se o ovome pročuje među strip publikom, ali i onima koji ne prate slikovnice za odrasle. Karton siti je prvenstveno pisan za odrasle i ne hrli samo ka eskapizmu, pa mislim da zbog toga može da ima širu publiku.

HC: “Karton Siti” nije tvoj prvi strip. Ranije je objavljen tvoj strip “Devojka slabog imuniteta”, a prošle godine se pojavio “Linije fronta” sa jednom potpuno drugačijom tematikom (Prvi svetski rat). Približi nam malo ta izdanja. I, koliko se rad na ovim stripovima razlikovao od “Karton Sitija”?

Devojku slabog imuniteta sam napisao davno, a čak sam i danas zadovoljan tim scenarijem, mada bih mnoge stvari izmenio, naročito kadriranje o kojem nisam znao dovoljno. No, bio je to bitan strip, da ne kažem okidač za sve ovo što je usledilo. Objavljen je u antologiji Balkan Twilight u kojoj je Vladimir Palibrk spojio pisce sa strip crtačima. Rezultat je zanimljiv. Potražite album, verujem da ga još ima po knjižarama. Što se tiče Linija fronta 2, izdavač mi je obećao da će probati da dođe do Danijela Žeželja, mog omiljenog crtača. Pod silnim pritiskom koji sam osetio, ne samo što sam želeo da u stripu U ime oca pokažem sve što znam već sam sve to morao da spakujem na malo prostora, kako Žeželju ne bih oduzima previše vremena. Ispostavilo se da do te saradnje nije došlo, no Mimi je svejedno uradio izuzetan posao i ovaj strip mi je svakako u tri omiljena iz Karton sitija. Premda to još niko nije primetio, barem ne naglas, reč je o modernoj adaptaciji epske pesme Marko Kraljević poznaje očinu sablju.

HC: Kakav je osećaj sada gledati svoje delo kroz jedan drugačiji izraz (klasična priča vs strip)?

Ovde ne zavisi sve samo od tebe i kad ti se strip jednom nađe u rukama, ne gledaš samo svoje rečenice, već su tu i drugi ljudi koji su ostavili svoj pečat. Naravno, čak i kad je Karton siti spakovan i prelomljen, nisam imao pravu sliku u glavi sve dok ga nisam uzeo u ruke. U pitanju je zbilja lepo izdanje, tvrd povez, kolor, kvalitetan papir. Drago mi je što sam ovakvo nešto ostavio za sobom.

HC: Koliko se pisanje scenarija za strip razlikuje od pisanja priče? Da li scenario za strip ograničava brojem kadrova, stranica ili nečim sličnim? Šta tebi više prija, i gde se osećaš više “na domaćem terenu”?

Kod stripa je više u pitanju matematika, dok je u prozi ipak malo više magije, no opet je to meni sve povezano i ispreplitano, tako da je teško reći. Znam jedino da kad prođe neko vreme, uglavnom više uživam posmatrajući table stripa koji sam napisao, nego prozu koju sam objavio, jer ne vidim samo nesavršenost teksta već i crtež. Svakako bih voleo da pišem mnogo više stripova i da se oni mnogo brže objavljuju, a trenutno se radi na dva nova albuma. Sebe doživljavam kao univerzalnog pisca koji će se snaći na bilo kojem terenu, a izazovi su mi uvek dragi. Videćemo šta će nam budućnost doneti.

HC: Na kraju… kako će teći period promocije koji je pred vama?

Za septembar je zakazana beogradska promocija na Salonu stripa, zatim je tu i Sajam knjiga, sledeća je promocija u Valjevu, a dalje će se već videti. Drago mi je da polako počinju da se javljaju prikazi i da su poruke pohvala počele da pristižu. Intiman utisak anonimnog čitaoca ništa ne može da nadmaši.

Karton siti -- Politika -- Kuća Đure Jakšića

Strip album Karton siti predstavljen je 10.10.2016. u 19 h u Kući Đure Jakšića.

Karton siti -- promocija -- Tehnička škola

Strip album Karton siti predstavljen je 4.10.2016. u Tehničkoj školi u Valjevu u okviru proslave dana škole. Željko Obrenović je prikazivao prezentaciju i govorio o genezi stripa, dok je Vitorović uživo crtao kako bi posetiocima dočarao kako nastaje strip crtež. 

Karton siti -- Salon stripa -- Beograd

Na Salonu stripa u Beogradu 1.10.2016. u 17 h održana je promocija strip albuma Karton siti. Pored autora (Željko Obrenović, Željko Vitorović, Filip Stanković) o stripu je govorio i izdavač Žika Tamburić, kao i kritičari Ilija Bakić, Pavle Zelić i Zoran Stefanović, a moderator je bio Vlada Vesović. Pred prepunom velikom salom SKC-a predstavljena je i prezentacija koja govori o desetogodišnjoj genezi stripa.