2013: Najbolje knjige (prvi kvartal)

Voren Elis: Gun Machine

Koliko god mi bilo teško da priznam, Voren Elis je sa Gun Machine izbacio tek prosečnu CSI istragu koja, na svu sreću, ima barem dovoljno zabavnih momenata da je ne smatramo promašajem. Velika očekivanja…

Vilijam Gibson: Spook Country

SF je sad, kaže Gibson i tako i piše. Ljubitelji pravog SF-a će se žaliti da su dobili tehno triler, ali ako se budu žalili, neka ponovo pročitaju ovu prvu rečenicu i neka ćute. Spook Country je za mene uz Prepoznavanje obrazaca najbolji Gibson ikada.

Remzi Kembel: Alone With the Horrors

Alone With the Horrors je knjiga koja predstavlja pregled najznačajnijih priča jednog od najznačajnijih horor pripovedača svih vremena. Kembel nije baš u potpunosti po mom ukusu jer mu je proza često previše suvoparna i usmerena ka atmosferi, dok mi poente često nisu dovoljno zadovoljajuće. No, ipak baš zbog toga Alone With the Horrors se čita gotovo kao roman, a neke od priča su stvarno stvarno skeri.

Laird Baron: The Croning

Baron pripada novoj generaciji horor pisaca i s obzirom da dolazi iz te neke lavkraftovske tradicije nije me privlačio, ali kad sam video da kao omiljene autore navodi Kormaka Makartija i Džejmsa Elroja, zainteresovao me je i to se isplatilo jer je The Croning sasvim solidan prvenac kom je jedina mana što je neke delove trebalo skratiti, ali pošto je u pitanju kratka knjiga, to i nije neki problem.

Grejem Grin: A Gun for Sale

A Gun for Sale je knjiga koja je nastala u vreme kad je i noar u pravom značenju te reči nastajao. Nije ni čudo što je još tada adaptirana u film This Gun for Sale. Grin je odličan pisac i jedina mana mu je povremena blaga retro naivnost u nekim scenama, ali je opet često čist klasik.

Stiven King: The Long Walk

Uh, mislim da ću posle ovog romana svaku šetnju gledati drugim očima. Ne pamtim kad sam se – ako ikad – ovako grčio dok čitam nešto, češće se to ipak dešava dok nešto gledam – ako i tad. Razvalio je King. Bez ijedne suvišne rečenice. Možda njegov najbolji horor. Iako nije horor. Pisao pod pseudonimom.

Balard: The Crystal World

The Crystal World je roman o delu sveta koji najednom počne da se kristalizuje i o ljudima koji su tu zatečeni, kao i onima koje sudbina ili nešto drugo tera da se tu nađu i ne da im da odu. Balard je majstor reči i ovaj roman bi i bez SF-a bio dobar, a i taj SF nije onaj koji očekujete, već prefinjen. Šteta što The Crystal World nije duži, da.

Keli Link: Magic for Beginners

Magic for Beginners je zbirka kratkih priča Keli Link. Sve zajedno su jako čudne, neke toliko da je mrzite iz zavisti, neke toliko da vas čak i nerviraju, ali sve u svemu reč je o različitom piscu koji samim time zaslužuje vašu pažnju.

Ajra Levin: Rosemary’s Baby

Rosemary’s Baby je roman po kojem je Polanski snimio istoimeni film koji sam pogledao toliko puta da sam ispojlovan u svakom pogledu, a kad me ni to nije omelo da uživam u svakoj rečenici ovog sjajnog romana o rođenju Antihrista, jasno vam je koliko je dobar.

Laird Baron: Occultation and Other Stories

Sve pohvalno što sam imao da kažem za Baronov roman prvenac, zbirka Occultation and Other Stories je izbrisala. Nije da on ne ume da piše, priče mu vuku na neki mejnstrim Breta Istona Elisa, ali se na to onda nekako veštački nakalemi – uvek isti rasplet. A to su nekakve lavkraftovske gluposti. Uvek iste. Daj bre, Barone.

Džordž R. R. Martin: Igra prestola

Igra prestola je knjiga o kojoj je suvišno govoriti jer ste svi gledali seriju, a verovatno i pročitali knjigu pre mene, no ipak ovo je moj prvi susret sa epskom fantastikom koja mi se dopala, a kriv je upravo realistički tretman teme. Zastrašujuće je kako je ogromna ta priča, kako se lagano razvija... a gde će tek da ode?

Stiven King: Four Past Midnight

Što se mene tiče, svaki roman Stivena Kinga predstavlja dane uživanja, pogotovo kad su u pitanju knjige napisane u prošlom milenijumu. Four Past Midnight je zapravo knjiga sastavljena od četiri, ehm... novele? Od kojih je svaka duplo duža od mojih romana. Zavirite u svet najboljeg pripovedača ikad.