Nik Harkavej: Angelmaker

Harkaveja ste već imali priliku da upoznate kad je dao ekskluzivni intervju za ovaj blog. Pričali smo o njegovom prvencu.

Angelmaker je njegov novi roman, koji nastavlja tradiciju prethodnog. Dakle: stripovska estetika, plus dobro pisanje. Kao da Džonatan Letem piše Ligu izuzetnih džentlmena.

Što se tiče strukture, Angelmaker je bolji od prethodnog romana, ali čini se da mu nedostaje tog nekog diskretnog šarma, koji ne mogu baš najbolje da objasnim. Ali, ovakve romane ne srećete svaki dan. Ne bi trebalo da ga zaobiđete.

Grent Morison: Тhe Filth

Stripovi Grenta Morisona svakako ne spadaju u one koji se lako čitaju, ali ako im pružite šansu, to će vam se višestruko isplatiti.

Тhe Filth je matriksovska priča – mrzeće me zbog ovoga – o tajnim organizacijama, prividu stvarnosti i pojedincu koji se zatekao usred svega toga.

Тhe Filth ima svega trinaest epizoda, ali one predstavljaju epohalno delo. Morison kaže da je Тhe Filth nešto najbolje što je ikad napisao. Proverite da li je tako.

My Week with Marilyn

My Week with Marilyn deluje kao wet dream nekog našeg tipa koji je radio na snimanju filma Anđeline Džoli kao potrčko. I posle kad je ona umrla i kad nije bilo mnogo onih da mu protivureče – on napiše i objavi dnevnik o toj nedelji.

A Anđelina ima probleme sa Bredom Pitom i niko je ne razume.

Osim potrčka.

I oni se gotovo pa kresnu. Ali dugo pričaju, svakako.

My Week with Marilyn je mogao da nam otkrije malo više o tamnoj strani prve Anđeline, ali nije. Ostao je na opštim mestima. Barem je Kenet Brana pokidao i film ipak ima nekoliko scena zbog kojih ga vredi pogledati.

Željko Obrenović: Talog (blurb)

Dejan Stojiljković (Konstantinovo raskršće, Duge noći i crne zastave) imao je priliku da Talog pročita dva puta. Prvi put još u nastajanju, a drugi put kao član žirija za nagradu grupe P-70.

Evo šta je Deksa rekao o Talogu:

„Talog je priča o potrazi za ubicom i potrazi za gradom. Negde ispod taloga je onaj drugi, skriveni portret Beograda i vremena u kome živimo. I samo se oni najočajniji, oni koji nemaju šta da izgube, usuđuju da zagrebu po njemu i suoče se sa pravim licem sveta. A oni najhrabriji, ili možda najsrećniji, uspeće da to suočavanje i prežive.”

The Descendants

The Descendants je u isto vreme i depresivan i pozitivan film. Klunijeva žena je u komi i on pokušava da saopšti rodbini da će umreti, ali usput saznaje svašta nešto što nije znao.

The Descendants je fino napisan, a Kluni je ponovo pokazao kakav glumac ume da bude.

The Descendants me na neki način podsetio na Little Miss Sunshine, valjda zbog tog tragikomičnog pristupa i ludačke porodice. Takođe i zbog jedne vrste putovanja sa kog se čovek vrati promenjen.

The Grey

The Grey je jako jednostavan i veoma dobar film.

Avion padne u sred nedođije. Sneg, zima i vukovi. Nekolicina preživelih gleda da negde ode, a ne znaju ni gde idu niti gaje neku stvarnu iluziju da će tamo stići. Teško je napraviti ovakav film, a da ne povuče na „film je zasnovan na istinitom događaju“ patetiku. Ni traga od patetike u The Grey.

Prizvao mi u sećanje Put i izvukao iz zaborava Lajama Nisona. Ne propustite The Grey.

Žena u crnom

Dok čekam da se pojavi nova ekranizacija romana Suzan Hil, pogledao sam staru. U pitanju je niskobudžetna horor priča, koja na mahove po toj jeftinoći podseća na Leptiricu.

Nema ovde ničega novog što već niste videli u bilo kojoj priči o duhovima. U Ženi u crnom ništa nije do kraja razrađeno niti razvijeno. A nema nijedno iznenađenje koje bi nas nataralo da zaboravimo na ostalo.

Opet, film ima spuki atmosferu i može da se pogleda. Ako volite priče o duhovima i atmosferu bez nekog zapleta.

Mark Vejd: Irredeemable

Odmah da kažem da mi Mark Vejd nije omiljeni scenarista, naprotiv. No, kad je nakon savršenog rana koji su na Daredevilu imali Bendis i Brubejker, doneo takvu svežinu koju odavno nisam video, morao sam da dam šansu Irredeemable koji već neko vreme jako jako hvale.

Priča je o superheroju koji je po mnogo čemu zasnovan na Supermenu i koji jednog dana postane superzlikovac.

Hm, ideja je tako dobra a opet tako jednostavna da vam nije jasno kako se toga niko nije ranije setio?

Vejd pripoveda samouvereno i jako kompresovano, bira dobar način da nam prezentuje ono što je bilo i što je sad. Svaka epizoda u prvom trejdu data je iz vizure jednog od Plutonijumovih bivših saboraca koji sad gledaju kako da sačuvaju živu glavu i kako da sačuvaju ostatak sveta od gneva nekadašnjeg superheroja.

Naravno, čim se neko odluči za napred-nazad naraciju, ne možemo da ne pomenemo Lost. A čini se da ta serija ima sve više uticaja na strip, što ni malo ne čudi. Uticaj je više nego očigledan, recimo, u Spenserovom Morning Glories, o kom sam već pisao, ali je primetan i u Irredeemable.

No, uticaj Losta ne vidi se samo u izlomljenoj naraciji, već i u doziranju informacija, koje je ta serija dovela do savršenstva i logično je što svako zdravog razuma, ko je pri tom i pisac, želi da se pozabavi tom veštinom koja je naročito zgodna za forme u nastavcima.

U prve četiri epizode, koliko ima prvi trejd, nećemo saznati previše o Plutonijumu, niti o pravom razlogu njegovog revolta, ali saznaćemo dovoljno da želimo još. A Vejdu ne nedostaje ideja za kreativne smrti koje Plutonijum seje. Tako će on u nekom momentu odleteti u svemir i gađati zemlju meteorima!?

A, šta kažete?

Jasno se vidi da Vejd ne želi nikoga da štedi i da ne želi da kupuje vreme, tako on uvede likove koji deluju kao da će se pojavljivati još mnogo mnogo puta, ali oni recimo stradaju već na sledećoj strani!

Jedine zamerke idu na crtež koji nije loš, ali je mogao biti bolji i to što u trejdu ima samo četiri epizode. No, kupujemo kvalitet, a ne kvantitet. A Mark Vejd nam je to u Irredeemable dao.

Spartacus

Imao sam minimalna očekivanja. Ali, već prva epizoda serije Spartacus nagovestila je da ću se sjajno zabaviti. Kao da su iskoristili ostatak scenografije sa snimanja 300. A takva je i režija: pomislite da prva epizoda traje dvadesetak minuta, a da je nagurala na pedeset minuta jer je svaka druga scena u slo-mo.

No, već kod neke treće epizode scenaristi Spartacusa postadoše hrabriji. I do kraja prve sezone nagledasmo se svega i svačega iz života gladijatora. Dakle, krvi i iznutrica koliko hoćete, takođe, spletke i intrige kod više klase.

Nažalost, glavni glumac je preminuo, pa su ga zamenili u drugoj sezoni. Nije to više ista serija.

The River / Reka

ABC ne prestaje da traži novi Lost. Pokušali su sa formom – nije išlo. Sad pokušavaju sa egzotikom i možda su na pravom tragu.

Za sad smo videli dve epizode nove serije The River koja govori o nekom imaginarnom „Beru“ koji već godinama radi reportaže iz zabiti. E, onda se sa jedne ne vrati, pa ekipa predvođena ženom i sinom kreće u potragu.

Pretežno je horor, rađen kao mockumentary. Može da vas nervira drmusanje kamere i slično, ali The River isporučuje. Ostaje da se vidi – koliko.

Željko Obrenović: Talog (korica)

Već ste pročitali prvu rečenicu mog novog romana i upoznali glavnu junakinju. Sad je došlo vreme da vidite i koricu.

Sticajem okolnosti, ispalo je tako da se fotkamo po najgoroj zimčugi. No, fotografa Nemanju i režisera Neđu to nije uplašilo. Neustrašivo smo se uputili u susret dobroj fotografiji.

Želeo sam da kad već na koricu ide moja fotka, to ne bude samo fotka, već naslovnica. Da nagoveštava atmosferu romana, način pisanja, žanr itd. Sve što možete da očekujete.

Dok smo se fotkali na minus ko zna koliko, dok sneg pada, a niko normalan ne izlazi napolje, razmišljao sam samo o jednoj stvari: Kako te proklete manekenke ovo trpe? A onda se setim da one za to dobijaju lepe honorare. I tad mi je bilo lakše. Zbog njih, ne zbog mene. Meni je i dalje bilo hladno, te me ni litar čaja posle slikanja nije ugrejao.

No, na kraju je jedino bitno da je fotka ispala kako treba.

Nemanja, Neđo, hvala još jednom na pomoći.

A roman? Samo što nije.

Gde nalazite ideje?

Čajna Mjevil je jedini čovek kog možete da pitate ovo pitanje a da ne ispadnete glupi. Zaista, nije mi jasno kako taj čovek razmišlja. Čak i njegovi romani koji mi se nisu dopali, imali su barem dvadesetak genijalnih ideja. Koje je smislio vanzemaljac.

Dakle, Čajna, pričaj!

Kim Njumen: Professor Moriarty: The Hound of the D'Urbervilles

Kim Njumen je poznat po tome što uzme gomilu – ili gomilicu – istorijskih ili književnih likova i udahne im novi život.

Ovog puta se latio takve veličine kakva je profesor Moriarti.

Veličine koja se provlačila kroz sve gde se Šerlok Holms pojavio, ali nikad nije dobila portret kakav zaslužuje. Do sada.

Professor Moriarty: The Hound of the D'Urbervilles  je roman maskiran u zbirku priča. Pročitali-odgledali smo mnogo toga o najvećem detektivu ikada. Sad je vreme da se suočimo sa njegovim najvećim neprijateljem.

Ijan Mekdonald: River of Gods

River of Gods je roman Ijana Mekdonalda koji spada u njegovu fazu SF-a smeštenog u egzotične zemlje. Sam naslov River of Gods govori da je u pitanju Indija.

Ijan Mekdonald je jedan od talentovanijih SF pisaca novije generacije i bavi se fanastikom onako kako treba – kritički. Dakle, u pitanju je bliska budućnost, gotovo sadašnjost. Veštačka inteligencija, naučnici koji se igraju Boga, političari, masovni mediji...

Sama forma romana je domaći mnogim piscima. Probajte da napišete nešto ovako kompleksno pa makar da nema smisla. A River of Gods ima smisla samo tako.

Julia’s Eyes

Devojka istražuje smrt svoje sestre, a usput gubi vid. Sjajna ideja koja nije do kraja realizovana kako valja. Tako da je prva polovina filma više nego dobra, a posle krene da pada.

Bude nam jedino žao što scenaristi nisu bili malo veštiji da istraju sa pričom, jer je Julia’s Eyes mogao biti mnogo bolji film.

Inovacija: scene koje su ranije u filmovima snimali sa šibicama (mrak, svetlo, mrak, svetlo), sad su modernizovane i tu su mobilni telefoni. Ili blica foto aparata.

No, ulaganje u napetost se na kraju banalizuje amerikanizacijom raspleta, te Julia’s Eyes ostaje samo još jedan od filmova koji su mogli biti dobri.

Incendies

Ako Brubejker kaže da je noar najbliži antičkoj tragediji, a znamo da ne postoje savremene antičke tragedije, onda Incendies možemo da svrstamo u noar. Ali to na kraju krajeva nije ni bitno. Imamo film koji kolje na svim poljima, a da je tragičan, tragičan je, samo tako.

Znam da sad neki palestinski Kurir pljuje neku drugu Anđelinu Džoli i kaže da nije sve to baš tako bilo. No, film Incendies je dobar, pa nije ni bitno da li se dešava na Marsu ili drugoj dimenziji. Ili u Palestini. I Kanadi.

Pomalo neobičan testament na početku Incendies natera sina i kćerku da se otisnu u potragu za prošlošću svoje majke. A šta će sve otkriti... Ni car Edip im nije ravan.

Pedro Almodovar: The Skin I Live In

Svi mi znamo Almodovarove opsesije. Znamo ko je i šta bi hteo da je. Tako da mu filmovi zgodno dođu za maštarenje. No, niko ne poriče da s vremena na vreme ubode dobar film.

The Skin I Live In izgleda kao da ga je režirao Takaši Mike po scenariju Garta Enisa. Znači, teška perverzija sa odličnom idejom.

Ne bih ulazio u zaplet jer postoji velika šansa da ispojlujem, ali slobodno možete da mi verujete i pogledate film. Sjajno je tempiran i sve informacije su dozirane kako treba. A čak i da znate svaki detalj, to vam neće pokvariti uživanje. Što je dokaz da ne počiva na iznenadnim obrtima iako ih ima. O da.