Kada Bret Easton Ellis nešto hvali, onda to ne bi smelo da omane. Ovo je još jedna od Palahniukovih knjiga gde nastavlja svoju uobičajenu priču, ovog puta odenutu u horor ruho. Okvir je prilično “smešan” i tipski: drevna uspavanka, koju kada pročitaš nekome, on umre. E sad, kao i uvek tu ima puno ironije, kritike savremenog društva, otuđenosti ljudi, bla, bla, bla...
Pročitao sam u nekim Palahniukovim esejima priču koja leži u podtekstu, odnosno šta ga je to nateralo da napiše ovaj roman. Naime, neko mu je ubio oca, kad su posle uhvatili ubicu, tražili su od Palahniuka da svedoči; morao je da razmisli da li želi tog čoveka mrtvog, da li je za smrtnu kaznu ili ne. Koliko je lako danas ubiti nekoga, ako za to imaš šansu.
Zanimljivi su i eseji na temu tišine, odnosno buke kojom smo preplavljeni u savremenom životu i od koje nikako ne možemo da pobegnemo. Ljudi stvaraju novu buku da nadjačaju neku drugu i tako u krug.
Opšti utisak: da je ovo prva knjiga Chuck Palahniuka koju čitam, verovatno bih bio fasciniran, ovako... ne znam, dobar roman, bolji od većine aktuelne produkcije, pogotovo bestselera, ali... Verovatno bi mi bolje legao da sam ga čitao malo kasnije, pošto sam nedavno pročitao SURVIVOR.
Željko Obrenović
U pitanju je zbirka priča sa fenomenalnim izborom tema i neverovatnom atmosferom. Raspon seže od misterije Raspućinovog kovčega, u Spanky's back in town, i bajkolike priče o čoveku koji navija sultanove satove, u The man who wound a thousand clocks, do priča koje predstavljaju neku vrstu vodiča kroz savremeni London i osvrt na njegov izgled u prošlosti (neverovatna sličnost sa nekim pričama Virginie Woolf, samo što Fowler ne smara) pa čak do priče opsade, u Armies of the heart. Poslednja priča u zbirci bila mi je najinteresantnija. Verovatno zato što ima dosta veze sa onim o čemu sam već pričao u vezi sa LUNAR PARK-om. Znači: mistifikacija, odnosno demistifikacija stvaralačkog postupka. Likovi u toj priči jedni drugima pričaju priče, a to su zapravo priče koje prethode ovoj priči u zbirci. Jedan lik zastupa ideju da između stvarnosti i fikcije nema razlike. E sad, u jednom momentu njima počnu da se dešavaju neobične stvari. Drugi lik kaže da se stvarnost i fikcija veoma razlikuju, jer da su oni u nekoj priči onda bi ono što im se dešava imalo zaplet!
Sam Fowler u predgovoru ukratko izlaže svoje shvatanje žanra i načina pisanja. Kaže da ako je Stephen King najpopularniji horor pisac na svetu, ne mora da znači da svi treba da pišu kao on. Ovu ideju je doslovno sproveo. Pošto je Christopher Fowler Englez, iskoristio je svoje poreklo i dugu tradiciju i istoriju svoje zemlje i stvorio izuzetnu atmosferu. Moram da priznam da sam se ježio dok sam čitao pojedine priče, tipa: ljudi zazidani u skrivenim prostorijama kako bi umilostivili bogove itd.
Rečenica je jasna, lepo oblikovana, tečna. Stil izuzetan. Prosto ne mogu da se ne zapitam odakle taj čovek crpi inspiraciju. Koliko znam neverovatno je produktivan. Roofworld, Rune, Red Bride, Darkest Day, Spanky, Psychoville, Disturbia i Soho Black su neki od romana koje je napisao, a tu su i zbirke priča: City Jitters, The Bureau of Lost Souls, Sharper Knives, Flesh Wounds i Personal Demons, a uz to ima i producentsku kuću. Dokle god ima ovakvih pisaca, žanr nema čega da se plaši, čak naprotiv, mislim da nikad nije imao manje razloga za strah.
Željko Obrenović
