TIM LEBBON - FEARS UNNAMED

U pitanju je zbirka koja sadrži četiri priče: Remnants, White, The Unfortunate, Naming of Parts. Iako temetski različite, imaju nešto zajedničko u osnovnom konceptu sadržanom u imenu knjige.

Prva govori o silasku u Grad mrtvih i po atmosferi najviše podseća na E. A. Poa, a i na Lovecrafta. Ipak, ovo je, kako mi se čini, najslabija priča. Pisana je u prvom licu, slikovita... ali pomalo i dosadna.

Druga je “klasična” priča opsade. Po atmosferi liči na I AM LEGEND, Ričarda Metisona, samo bez zombija. Čudovišta izlaze iz snega... Lepa priča, opet u prvom licu, ali i ona na momente smori.

Treća je, po meni, najbolja. Opet stari motiv: imaš bezgraničnu sreću, ali svaku srećnu okolnost, prati nesreća tvojih najbližih. Čovek u avionskoj nesreći doživljava “kliničku smrt”, sreće Amaratha, koji mu spašava život, ali da ga/ih ovaj za uzvrat ne zaboravi....

Četvrta priča je o zombijima, ali bez opsade. Sve vreme dok sam je čitao u glavi sam imao Danny Boyle-ov film 28 DANA KASNIJE. Ova priča zatvara krug prethodne tri. Imenuje strahove.

Lebbon priča stare priče, od kojih su neke više filmske, nego književne, ali na novi način, savremenim stilom, ubrzano. Svaka priča je na granici kratkog romana. Ne bazira se samo na bizarnim, neočekivanim obrtima, već je, uglavnom, već na samom početku jasno šta se dešava i šta se može očekivati dalje. Ono što Lebbona još izdvaja iz mora pisaca su odlični flešbekovi, unutrašnji monolozi, tok svesti. Vidi se da je Lebbon pisac koji horor nije samo čitao, nego u velikoj meri i gledao. On zna da današnji čitalac ima razvijenu maštu i da mu nije problem da zamisli bilo šta od onoga o čemu se govori, pa zato i ne gubi vreme na beskrajne opise, a, hvala bogu, i uvode. Taj prostor je posvećen ličnim dramama, unutrašnjim sukobima, duhovima prošlosti...

Veoma je zanimljivo, imajući u vidu moj stav o trećem licu, da su mi se u ovoj zbirci više svidele upravo te priče, znači druge dve.
Jedna od boljih zbirki priča koje sam pročitao u poslednje vreme. Sve mane su sitne i mogu se zanemariti. Obavezno!

Željko Obrenović

SURVIVOR - CHUCK PALAHNIUK

Odlična knjiga. Odličan pisac. Sve po mom ukusu. Bez zezanja, odavno nisam pročitao nešto ovako u jednom dahu. Nijednog trenutka ništa mi nije zasmetalo. Palahniuk piše baš onako kako volim: kratke rečenice, ponavljanja, unutrašnji monolozi... Zanimljivo je to kako on u dijalozima citira reči sagovornika, a sebe prepričava, tj. nikada nisi siguran šta je pomislio, a šta izgovorio, odnosno gde prestaje granica. Slično tome redi i Kim Monzo, samo dosta slabije i sa mnogo manje prostora pruženog dijalozima. Na taj način stvara se neki osećaj nadmoćnosti gl. lika nad ostalima, kao da su svi samo gosti u njegovom životu, njegovoj knjizi, filmu...
Tema? Kao i inče, bavi se egzistencijalističkim problemima, ali u duhu modernog vremena, potrošačke kulture, udaljenim ljudima. Ironija je uvek prisutna, od samog naziva Survivor i priče o verskoj zajednici koja je odlučila da sebe “isporuči bogu” pre sudnjega dana. Priča se dalje nastavlja, razgrađuje... Ako pažljivo gledaš videćeš paterne u svemu i onda neće biti razlike između gledanja u prošlost i u budućnost. Sem ovoga, roman obiluje mnoštvom “korisnih saveta”, pa lako možeš da saznaš kako da pastom za zube zapušiš rupu od metka na zidu ili kako oprati okorelu krv ispod noktiju...
Sve ono što je uradio u FIGHT CLUB-u, ovde je nastavio da razvija. Ne ponavlja se. Ima svoje teme i probleme kojima se bavi i ponovo ih posmatra iz druge perspektive i sa novim iščašenim junacima. Da li mogu nešto da uradim samostalno, da mi to neko drugi pre toga ne kaže?
Lik Fertility je jedan od onih likova za koje se ne zna da li postoje ili ne, da li su samo metafora ili opet ne, ali nije bitno. Ja ne volim te proširene metafore, pa sam je doživeo kao stvarnu osobu. Inače, zanimljivo je da ona, kao neko ko zna sve o svemu, dosta podseća na Vidojkovićevu Nadu (iz KANDŽI), samo što je ova druga, ovde je očigledno ili možda nije – metafora.
Palahniuk piše u prezentu, veoma filmično, blisko scenariju. Moderno. Dužina romana je takođe primerena savremenom romanu. Uz Bret Easton Ellis-a, možda najbolji aktivni pisac. Ne treba propustiti.

THE BIG NOWHERE - JAMES ELLROY

Ako danas odeš na jazz koncert, naići ćeš na ljude koji sviraju polustepene i celostepene skale kroz harmonije koje se neprestano smenjuju i svi oni bi radije da su na nekom drugom mestu. Kod Ellroy-a nalazim jazz klubove sa muzičarima – džankijima, kojima je muzika ili neizostavan deo života ili samo način da prežive. Ali, svi su neizostavno na dnu, u magli dima podzemnih klubova.
Psihopate, čiji horor prevazilazi užas mnogih pisaca tog žanra, kompromitovani detektivi, holivudski “glamur”, progon komunista, tabloidi... horor... horor.
James Ellroy je jedan od najboljih pisaca danas i u žanru i uopšte, a ovo je još jedan u njegovoj seriji romana o L.A.-u. Sve što kod njega očekuješ, nećeš naći. Svaki preokret je moguć, a opet, nijedan nije isilovan. Postigao je efekat, koji je Tolstoj neuspešno pokušao da upotrebi u “Ani Karenjini”. Koristi likove, koji su neverovatno jaki, slikoviti, brzi u zavođenju, tako da se uloga glavnog junaka menja. Njegov svet je crn, užasan, zao, pokvaren. Iza pudera holivudskih glumica krije se trulež, pornografija i droga.
Ellroy priča u trećem licu, ali to kod njega igra odličnu ulogu. On koristi sve prednosti ovog pripovednog postupka: razvija paralelne radnje, ukršta ih, upoznaje te sa likovima, ne da da se vežeš samo za jednog, daje brutalnu stvarnost prikazanu hladnim novinskim jezikom, punim činjenica, oslobođenim bilo kakve emocije.
Pošto uskoro treba da se pojavi De Palmin film, po istoimenoj Ellroy-evoj knjizi “The Black Dahlia”, od kojeg se mnogo očekuje, nadam se da će se neko uskoro setiti da ekranizuje i ovaj roman. On to svakako zaslužuje. A malo je ljudi koji su to u stanju i da urade.

Željko Obrenović

BENZIN - Kim Monzo

Ovu knjigu sam zavoleo još pre nego što sam počeo da je čitam. Zašto? Pa, kad vidim da se čovek zove Kim, a na početku knjige se zahvaljuje Meri En Njumen, u istoj knjizi dobijem ime Kim Njumen. Pošto mi je on jedan od omiljenih pisaca, jasno je zašto se primam. Naravno, svaka sličnost sa Njumenom ovde prestaje, ali knjigu ne čini lošijom. O čemu se radi? Pa, to i nije lako reći, ali, recimo da radnja prati jednog, odnosno, dvojicu slikara u njihovom opsesivno-kompulsivnom sagledavanju sveta u kojem žive. Znači preciznosti svih vrsta su tu, od brojanja stepenica, slaganja stvari... u kreiranju idealne scenografije za najveću pozornicu – život... Knjiga ima specifično ubrzanje, pa se stoga verovatno i zove ovako. Jedina druga ideja za naslov, dok sam je čitao, bila mi je da će se lik na kraju spaliti tako što će se politi benzinom. Nije. Na šta podseća? Ni na šta posebno, ali mi se za vreme čitanja u glavi često javljao Sabatov TUNEL...

Šta je moglo drugačije? Prvo lice! Zašto roman nije u prvom licu??!! Nemam odgovor. Roman je pisan iz trećeg lica, iako pripovedač vidi i zna samo ono što i lik, tako da mislim da ovim pripovedačkim postupkom ništa nije dobio. Zato mi nije jasno zašto je izbegnuto JA pripovedanje. Jedini odgovor: od polovine knjige radnja prati drugo lika. Ali, opet, pisac je mogao zameniti pripovedača. Osim toga, roman je na početku malo sporiji, a to je opravdano postepenim ubrzavanjem o kojem sam govorio. Inače, ovo je jedinstvena prilika da se upoznaš sa jednim katalonskim piscem i pročitaš roman vredan pažnje, ako uspeš da ga pronađeš, pošto je tiraž, izgleda, poodavno rasprodat.

Željko Obrenović