Kameno jezero -- Željko Obrenović -- citati i komentari

Dok sam na internet postavljao citate iz Kamenog jezera, nastojao sam da svaki od njih makar malo prokomentarišem. Rezultat je neka vrsta eseja. Pročitajte:


Otkad su nastali prvi softveri za pisanje pa do danas, taj nestrpljivi kursor koji čeka nastavak pisanja i frustrira i podstiče. Ne jednom sam napisao sledeću reč te zatim i rečenicu kako bih otklonio njegovo dosadno prisustvo. A kad dođem do kraja a on i dalje treperi, slatko se nasmejem svojoj maloj pobedi nad nerazumnim programom.

Ovo je verovatno boljka svakog pisca početnika, pa ću poveden ovim citatom iz svog romana, reći nešto o tome. Početnik će se obavezno zapitati, Kako to da niko nije zainteresovan za ono što je u njemu nastajalo od rođenja a sad kad je porođeno svakako bi moralo da privuče pažnju svakoga ko uopšte ume da čita.


Realnost poručuje nešto sasvim drugo jer će čak i ljudi koji čitaju mnogo radije čitati bilo kojeg dokazanog i proverenog autora nego nedomišljene i nesigurne početničke korake. Što pre pisac raščisti sa tim, pre može sebi da kaže da je pisac. Jer se ne piše zbog publike, makar i te probne-rođačke, već zato što se oseća potreba da se nešto nezadrživo izbaci iz sebe.

Čini se da mnogi autori greše u pretpostavkama šta je to čitaocima strašno. Inače bismo svake godine imali masu zastrašujućih naslova, a njih opet ima jako malo.

U Kamenom jezeru se nisam bavio horor žanrom iako su u njemu prisutne određene trope koje bi se na prvu mogle prepoznati kao takve. Težeći da ih dekonstruišem, promišljao sam i o tome.

I horor romane koje jako volim volim najpre jer su to dobre knjige, dok one koje su mi izazvale jezu jedva mogu da nabrojim na prste jedne ruke.


Kako reče jedan drugi pisac, za početak je najbolje gledati ka detinjstvu i onome što nas je kao male plašilo a danas nam deluje krajnje nebitno. Tamo leži užas.

Koliko ste puta gnevno ugasili film, ili zatvorili knjigu, kad neko upravo ovo učini? I zašto bi to neko, zaboga, radio? Čak i da je superheroj? A tek ako nije? Logičnije je, valjda, da iskoristi bilo kakvu prednost koju ima i dobije tu borbu ako za tim iole ima izgleda.

Ovo je još jedan način na koji sam se u Kamenom jezeru borio i poigravao sa stereotipima, i komentarišući ih, i postupajući, kroz likove, suprotno od toga.


Što nužno ne znači da je takvo delanje likovima pomoglo. Naprotiv, realnost situacije i pronalaženje njene fiktivne paralele u stvarnosti ne znači ništa. Osim pokušaja traganja za ključem dobre literature.

Ponekad se i ovo desi, da vam neko radi o glavi a da nemate nikakvu predstavu o njegovim motivima i njegovoj vezi s vama.


Jedan od ciljeva u Kamenom jezeru bio mi je da preispitam ovakvo polazište. Kako to sve čovek može biti upleten u tuđe planove i predstavljati prepreku čak i kad ona nije ni namerna ni svesna.

Da li ste se nekad zapitali da li potpisujući neki ugovor -- čak i najjednostavniji u banci -- niste usput prodali i svoju dušu? Bukvalno.

Sećam se kako je jedan haker u listu stavki koje mi ne razmišljajući otpišemo klikćući na "I agree" uvrstio baš to i da je za kratko vreme sakupio pozamašnu kolekciju duša.

Ili možda neko od vas zaista čita ugovore pre nego što ih potpiše?


Moj junak u Kamenom jezeru to svakako nije učinio. Nije baš izgubio dušu zbog te greške. Ali na neki način i jeste.

Da li mržnja može da bude korisna? Protagonisti mog Kamenog jezera se tako činilo. Naprosto je toliko puta izrađen, a premda se svaki put zakleo da neće ponoviti istu grešku i da je iz pređašnjih nešto naučio, isto se ponavljalo.

U psihologiji postoji termin žrtve naučene bespomoćnosti, koji se odnosi na one što su toliko puta besmisleno ubijeni u pojam da više ne samo što ne veruju u izbavljenje već i ne nastoje da do njega dođe.


Da li su u Srbiji svi koji se bave nekim kreativnim poslom, koji se ne ceni i gde svako gleda da ih iskoristi, ovakve žrtve? I da li se mržnjom koja je jača i od patnje nešto može promeniti?

Verovatno se svaki pisac susreo sa ovim fenomenom, te je tako je i s protagonistom Kamenog jezera. Ljudi uglavnom ili traže da ih ubacite u knjige, ili da to ne činite, ili imaju spremnu priču koju biste mogli -- morali -- da zabeležite pošto to oni nikako ne stižu.


Sa druge strane, svakako da, premda ne pišem tu vrstu štiva, ranije ili kasnije nešto iz života završi i u prozi, bilo da se dogodilo meni, bilo da sam za to čuo od nekoga ili pak tome posvedočio. Ali najređe se desi da među takve delove zaluta nešto od onoga što su mi nudili ili me opet zaricali da ne upotrebim.

Da li je kod ljudi strah od toga da će biti zaboravljeni veći od svakog drugog? Zašto danas svako ima potrebu da napiše knjigu? I to knjigu koja je izrazito biografska? Zašto svako smatra da je ono što je on proživeo toliko bitno i drugačije da to jednostavno ne sme da se zaboravi?

I koliko su te male priče zapravo bitne?

Protagonista mog romana Kameno jezero se susreo i sa ovim pitanjem.


Da se razumemo, ovde ne govorimo o Aleksandru Makedonskom već o ljudima čiji se život svodi na hranu, ili uzdržavanje od nje, piće i mobilni telefon.

Da li i vi, kao junak Kamenog jezera, ponekad osećate da ne postoji dovoljno mirno mesto i da bi vas, gde god da odete, neko uznemirio? Ili biste makar sa sobom poneli neki problem od kuće koji vam ne bi dao mira?

Da li je svrha umetnosti eskapizam? Da li prava umetnost može da bude i eskapistička? Da li se eskapizam može postići i kroz stvaranje umetničkog dela?

Džim Tompson Divlja noć (Savage Night)

Nakon tri Tompsonova romana koja sam zaredom pročitao i onih koje sam ranije imao priliku da upoznam, stekao sam određeni utisak koji mi se čini da je za ovog autora bitan. Tompson je mag koji lako i uspešno uspeva da drži pažnju čitaoca a da ovaj pri tom i ne zna kakvu to knjigu zapravo čita. Kad napokon shvati o kojem je tipu romana reč, Tompson neprimetno počne da odstupa od toga i opet se na koncu dobije nešto potpuno drugačije i od očekivanog i od poznatog.

Iz nekog razloga mi je na um palo Kucijevo Osramoćenje i Barnsova Ovo liči na kraj. Ali, verujte, Tompson je bolji.

U početku je svakako teško dokučiti o čemu se ovde radi. Čarls Biger je plaćeni ubica koji se kao podstanar uselio u kuću čoveka kojeg Gazda (nepojmljivo bogat mafijaš i tajkun o kojem malo saznajemo) želi mrtvog da ne bi protiv njega svedočio na sudu. Čarls je s jedne strane okrenut pronalaženju idealnog načina da to ubistvo počini a da ono ne bude očigledno, a sa druge pritisnut paranojom da se u kući nalazi još neko ko radi za istog čoveka.

Smer u kojem ovaj roman ode teško da je bilo koji čitalac uspeo da predvidi a on, zajedno sa ostatkom, ovu priču čini maestralnom. I taman kad se učini da Tompson nikako nije mogao nadmašiti Populaciju 1280 i Prevarante, on ukaže na tu grešku.

Džim Tompson Prevaranti (The Grifters)

Prosto je neverovatno da je neko u stanju da napiše tridesetak romana i da svi oni budu u krimi ključu a da opet i ne budu krimići i još budu tako različiti.

Prevaranti su roman o kriminalcima koji nije žanrovskog opredeljenja. Što nije tako često. Ni lako. To se čak ne da ni primetiti dok se knjiga ne okonča i dok se dobro ne razmisli o onome što se u njoj desilo. Pratimo sitnog prevaranta Roja, koji ne želi da uđe u ozbiljnije ilegalne poslove a, možda, ni da se tekućim bavi još dugo. Zatim njegovu, podzemlju blisku, majku Lili, koja se nenadano ponovo pojavljuje u njegovom životu. I, naravno, Mojru koja bi da privoli Roja na ozbiljnije prevare.

Roj će se veći deo knjige oporavljati od povreda koje je zaradio tokom jedne provaljene prevare i čitalac će, mnogo više nego kakav zaplet, pratiti njegove dileme -- zapravo više rastrzanosti -- u pogledu budućnosti i sadašnjosti.

Naravno, takvo okruženje će i Roja i ostale protagoniste na koncu odvesti putem antičke tragedije, koji je svima njima, na stranu htenja, odavno i bio predodređen.

Neizrecivo je lepo čitati ovu knjigu i praviti paralele s njenom podjednako uspešnom ekranizacijom jer su sve razlike u oba slučaja izuzetne i teško je odlučiti se ko je tu veći majstor.

Žorž Simenon Ruka (The Hand)

Simenon je napisao preko 500 romana. Pročitao sam desetak i zasad nisam naišao na loš. Doduše, čitao sam samo njegove durs romane, s kojima se bio nameračio na Nobelovu nagradu, ali ne i, recimo, one o Megreu.

Bilo kako bilo, čini se da je Simenon bolje poznavao ljudsku prirodu od ijednog pisca. Sve ono što se dešava u glavama supružnika, predstavnika najrazličitijih kasti i zanimanja a čega oni ni sami nisu svesni njemu je izvanredno jasno. I zato je njegov egzistencijalizam neuporedivo upečatljiviji od, na primer, Kamijevog. Osim toga, Simenon je posedovao i jednu osobinu koju smatram najvećim kvalitetom pisca, a malo je onih koji je imaju. Naime, njegove knjige bi, da im ne znamo godinu izdanja, bilo izuzetno teško datirati. Nešto je u njima vanvremensko i univerzalno, ali na potpuno nenametljiv način.

U Ruci nam Simenon prikazuje temu koju je neretko obrađivao: čoveka koji je doživljava otkrovenje.

Dva para porodičnih prijatelja odlaze na zabavu. Pri povratku s nje, kola im se zaglave u mećavi. Prelazeći prešice nekoliko stotina metara, koliko ih deli od doma, Ray Sanders se odvoji i izgubi. Donald Dodd potom inscenira da je otišao da ga traži. Dok je zapravo u zaklonu čekao dok nije bio uveren da je ovaj mrtav.

Zašto je to uradio? Šta se potom zbiva? Sve su to pitanja na koja će i sam narator morati da nađe odgovore. I mada će kod njega doista doći do otrežnjenja, ono ne mora nužno da bude prijatno. Niti da ga odvede ka srećnom svršetku.

Stjuart O'Nan Snežni anđeli (Snow Angels)

Retki su pisci koji me nijednim svojim delom nisu razočarali. Stjuart O'Nan je jedan od takvih. Neki romani su mu drame, drugi su drame koje koketiraju s krimi žanrom, ali sveukupno O'Nan veoma vešto i istrajno secira malu sredinu i obične ljude koji se nose s nesrećom.

U slučaju Snežnih anđela, pomenuta tragedija tiče se gubitka deteta, međutim to nije sve. Priča otpočinje u prvom licu gde posredno saznajemo za ubistvo mlade žene, a do kraja romana paralelno pratimo i naratora u ich formi, čiji je deo ponajviše priča o odrastaju, i razne fokalitatore u trećem licu, koji se bave sudbinom pomenute devojke i njene porodice.

Premda u prvom poglavlju ova knjga zaliči na kakav krimić, ona je daleko od toga. Naime, ubica je odmah poznat, a ni u ostatku priče nema bitne misterije. Pa opet, teško se može predvideti emotivni razvoj i stapanje ove dve priče, do kojeg, na onaj fizički i trivijalni način, zapravo i ne dolazi.

O'Nan je još jednom pokazao kakav je majstor pripovedanja i koliko dobro poznaje ljudsku dušu.

The Mars Room Rachel Kushner

The Mars Room je roman o ženskom zatvoru pisan u prvom licu, iz ugla zatvorenice Romy Hall, osuđene na dve doživotne robije. Pratimo je od trenutka kad je zatvorskim autobusom prevoze do mesta služenja robije, pa do... zapravo ni do čega, jer niti ona na kraju, naravno, izlazi iz zatvora, niti tamo, još, umire.

Usput ćemo saznati o njenom prošlom životu striptizete u čuvenom klubu u San Francisku Mars Room, nevoljama s jednim naročito opsesivnim klijentom, pa i o samom zločinu zbog kojeg je utamničena (premda ne previše).

Rachel Kushner piše živim modernim jezikom, a glavni narativ je ponegde presečen umecima u trećem licu -- gde su fokalizatori čuvari, drugi zatvorenici ili različiti zatvorski radnici -- ali i odlomcima iz dnevnika Teda Kazinskog, poznatijeg kao Unabomber.

The Mars Room nije roman s previše nasilja, nema u njemu ni zatvorskih silovanja, pa čak ni bekstava (makar genijalnih i uspešnih), nema ni previše akcije bilo koje vrste. Ovo je jednostavno spora drama: veoma realistična i temeljno istražena slika zatvorskog života, koja se i rodnih i trans momenata dotiče na inventivan način.