Robert E. Hauard Kraljica Crne obale

Robert Hauard nikada nije važio za preterano dobrog pisca, niti je sebe tako doživljavao, pa opet nakon što sam pogledao sjajan bigrafski film o ocu Konana Varvarina The Whole Wild World, poželeo sam da pročitam i jednu od njegovih saga.

Ni sam ne znam šta me je tačno u ovoj priči kupilo i kako ona uopšte uspeva da se održi na nogama kad se čini da ni u stripu ne bi najbolje funkcionisala, ali svejedno sam u Kraljici uživao mnogo više nego u većini romana iz žanra epske fantastike koje sam probao da čitam. Tu su polugole piratkinje, drevni gradovi i degenerisani predstavnici nekada napredne civilizacije. Tu je Konan. Verovatno više i ne treba.

Stvar je, valjda, u tome što je Hauardova proza puki eskapizam u punom značenju te reč i on nijednog trena ne pokušava da nas uveri da je išta od ovoga stvarno, niti nam pruža uvid u misli svojih junaka ne bi li ih produbio. A i samom autoru je pisanje ovakvih priča predstavljalo beg iz sumorne teksaške svakodnevice: kako u filmu kaže, radije bi pisao o bilo čemu samo ne o ljudima koji ga okružuju.

Priča je maštovita, ekonomično ispripovedana i sasvim pristojno napisana (kad jedan palp pisac uporedi zvezde s komadima užarenog ćilibara, voleo bih da vidim koji će mu savremeni pisac stati na crtu). I da, pored sjajne avanture, Kraljica Crne obale nam nudi i jednu od najlepših ljubavnih priča ikad. Nenametljivo. Baš kako treba.

Džim Tompson Populacija 1280

Džim Tompson je napisao scenarije za Kjubrikove filmove Ubijanje i Putevi slave, kao i tridesetak romana od čijih su adaptacija najuspešnije one za The Grifters i After Dark, My Sweet. Većina njegovih romana se svrstava u krimi žanr i većina njih to i jeste, međutim u slučaju Populacije 1280 pred sobom imamo nešto potpuno drugačije i to toliko drugačije da ga je žanrovski teško odrediti koliko i svrstati u bilo koji koš.

Nik Kori je šerif u naselju od 1280 duša, priču nam pripoveda u prvom licu, teškim dijalektom i mada bi bilo najlakše reći da je on nepouzdani narator, to nije u potpunosti tačno jer on čitaoca, kao i ostale junake, ne obmanjuje svesno (valjda), tako da je ovo pre, recimo, nepouzdani roman.

U svakom slučaju, Nik nastoji da sačuva svoje mesto šerifa, a pri tom mu ne pada ni na kraj pameti da svoju dužnost izvršava. Naprotiv, u svakoj situaciji koja zahteva njegovu intervenciju on će gledati da se izmakne, a uz to sve ono što on govori često deluje da nema nikakvog smisla... sve dok se oči ne otvore i čitaocu i pojedinim likovima.

Nik Kori je možda i otelotvorenje Sotone, kome je, kako sam kaže, dopalo da se umesto s političarima i pravim zlotvorima razračunava sa stanovinicima ove zabiti, prikriven iza lica priglupog čuvara reda, pokazujući usput svu svoju volšebnu lukavost.

Prosto je neverovatno koliko je ova knjiga u stanju da vas vuče za nos a da nijednog trena ne znate ni šta će se sledeće zbiti, ni kako će do toga doći. Sve dok ne bude prekasno.

U pitanju je jedan od najvećih romana svih vremena, zasad ekranizovan jednom u Francuskoj kao Coup de Torchon, dok je Jorgos Lantimos, koji se čini kao idealan izbor za režisera ovog dela, najavio novu adaptaciju. Roman sam prethodno čitao u originalu, a sad sam mu se vratio u sjajnom prevodu Ratka Radunovića (još nije objavljen, ali se nadamo da će uskoro biti pošto to ovakvo remek-delo zasigurno zaslužuje).

Radjard Kipling Pripovetke iz Indije

Kipling je danas da li zbog svojih imperijalističko-rasističkih stavova (koji su bili tek produkt toga doba) ili iz nekog drugog razloga mahom zaboravljen i otpisan, izuzev kao autor književnosti za decu. A opet, reč je o čoveku koji se s pravom može i mora uvrstiti u najbolje pisce kratkih priča svih vremena.

Nedavno sam pročitao njegove Sabrane priče strave i fantazije (preko 700 strana) i tad sam to i sâm spoznao, a ovoga puta sam mu se vratio kroz ovo izdanje izabranih priča, publikovano kod nas 1932. godine. Jasno, neke od ovih priča sam već pročitao u pomenutoj gromadi, ali mi je svejedno prijalo da im se vratim i u prevodu. A spektar tema koje nam Kipling servira je spektakularan i svaka od priča je toliko dobra da bi bila dovoljna tačno da više nijedna nije tako kvalitetna (a jeste). Tu su storije o visokim državnim službenicima koji ostavljaju sve za sobom da bi hodili svetom proseći i, na koncu, postali sveci. Kao i o plesu slonova koji nijedan čovek nikada nije video. Kao i o tajnoj rupi i pustinji u kojoj žive oni koji bi trebalo da su umrli. Kao i o Najboljoj priči na svetu, i kako ona nastaje.

Kipling je izuzetan i kad piše književnim jezikom, i kad se okreće dijalektu, a Indija je sama po sebi dovoljno egzotična da vrhunskom autoru nije teško da je sagleda kao kakav izmišljeni svet prepun čudesa. Jedino je šteta što na našem jeziku ne postoji ozbiljnije i opširnije izdanje koje je ovaj majstor nesumnjivo zaslužio.

P.S. Zbog starosti ovoga izdanja zabavno je obratiti pažnju na fusnote koje bi danas svakako izostale: džungla, kobra i sl.