Dilan Dog je živ

Odavno sam izgubio interesovanje za italijanske (čitaj Bonelijeve) stripove. Bio je to važan deo mog odrastanja i da nije bilo njih, verovatno ne bih upoznao ni čari američkog stripa. No, što je još važnije, da nije bilo Dilana Doga, verovatno ne bih upoznao ni čari Džona Konstantina. Kasnije su te „čari“ bile toliko jake da su me potpuno privukle junacima s one strane okeana i na Dilana sam gledao samo s nostalgijom prema detinjstvu i vremenu kad su stripovi još zaista mogli da me uplaše. Stoji to da je Ticiano Sklavi pre Tarantina umeo da koristi treš motive i da od njih pravi nešto novo i bolje, ali čitanje ovoga serijala je u poslednje vreme postalo prilično mučno, a gotovo svaka druga epizoda završavala se, kako teoretičari kažu no-no raspletom, da je sve to neko sanjao.

                Ipak, kad mi je Dušan Mladenović (urednik Veselog četvrtka), na prošlom Sajmu knjiga sav ozaren rekao da se u Boneliju dešava revolucija, nisam odeleo da ga ne upitam više o njoj. Naime, o toj revoluciji je bolje još ne pričati, jer njeni plodovi neće stići do nas još dve godine, ali ono malo što dobijamo na kašičicu je obećavajuće. Na prvom mestu je strip Mater Morbi koji potpisuje Roberto Rekioni (Sklavi ga je lično predložio za novog urednika Dilana Doga nakon što je pročitao ovu epizodu). Mater Morbi je u Italiji izazvala opštu pometnju (da, izgleda da postoje zemlje gde i stripove umeju da postignu takve stvari), a tema kojom se bavi je velika: bolest i eutanazija. Kako sama Mater Morbi kaže: čak i patnja i smrt imaju svoje poklonike, samo bolest nema. Ha, kaže Rekioni, sad te imam! Ne samo što je ova epizoda lepo napisana i fenomenalno nacrtana već se kreće stazama koje Dilanovi scenaristi kao da su pomalo zaboravili, a to su one, neispitane staze. Ne mora u svakoj epizodi Gručo da ispriča tri glupa vica (ne mora čak ni da se pojavi), ne mora Dilan u svakoj epizodi da odvuče lepoticu u krevet... ali mora da dokaže da je ono zbog čega smo ga zavoleli: heroj veći od života koji, kao ni ostali, nije bezbedan. Priča u prvi mah deluje i kao da nije iz „Dilanovog univerzuma“, već da je to paralelna ili „šta ako“ priča, što u krajnjem slučaju nije ni bitno, jer je dobra. Osim što nam donosi novog lika, koji dosta obećava za budućnost, ova epizoda vraća i nadu u Dilana. Takođe, ako vas malo više zanima pomenuta revolucija, potražite na trafikama i epizodu Planeta mrtvih koja je, ako ne znate italijanski, jedini način da osetite novu uredničku ruku. Planeta mrtvih nije baš tako jak strip kao Mater Morbi, ali je daleko od onih promašenih epizoda; pokušava da ide novim stazama i ima barem nekoliko neverovatno jakih mesta (recimo, Blokova „idealna“ penzija ili Dilanov susret s Gručom).

                Ubeđen sam da nije u pitanju samo nostalgija i bio bih više nego srećan da za dve godine mogu redovno da kupujem solidan strip koji košta malo više od dvesta dinara. Nadam se da se neću razočarati. Ali, dovoljno je reći ne samo to što su Mater Morbi i Planeta mrtvih prvi stripovi sa Dilanom Dogom koje sam pročitao u poslednjih sedam-osam godina već sam ih pročitao dvaput, a to nešto znači.