Odavno sam izgubio interesovanje za italijanske (čitaj Bonelijeve)
stripove. Bio je to važan deo mog odrastanja i da nije bilo njih, verovatno ne
bih upoznao ni čari američkog stripa. No, što je još važnije, da nije bilo
Dilana Doga, verovatno ne bih upoznao ni čari Džona Konstantina. Kasnije su te „čari“
bile toliko jake da su me potpuno privukle junacima s one strane okeana i na
Dilana sam gledao samo s nostalgijom prema detinjstvu i vremenu kad su stripovi
još zaista mogli da me uplaše. Stoji to da je Ticiano Sklavi pre Tarantina umeo
da koristi treš motive i da od njih pravi nešto novo i bolje, ali čitanje ovoga
serijala je u poslednje vreme postalo prilično mučno, a gotovo svaka druga
epizoda završavala se, kako teoretičari kažu no-no raspletom, da je sve to neko
sanjao.
Ipak, kad mi je Dušan
Mladenović (urednik Veselog četvrtka), na prošlom Sajmu knjiga sav ozaren rekao
da se u Boneliju dešava revolucija, nisam odeleo da ga ne upitam više o njoj. Naime,
o toj revoluciji je bolje još ne pričati, jer njeni plodovi neće stići do nas još
dve godine, ali ono malo što dobijamo na kašičicu je obećavajuće. Na prvom
mestu je strip Mater Morbi koji potpisuje Roberto Rekioni (Sklavi ga je lično
predložio za novog urednika Dilana Doga nakon što je pročitao ovu epizodu). Mater
Morbi je u Italiji izazvala opštu pometnju (da, izgleda da postoje zemlje gde i
stripove umeju da postignu takve stvari), a tema kojom se bavi je velika:
bolest i eutanazija. Kako sama Mater Morbi kaže: čak i patnja i smrt imaju
svoje poklonike, samo bolest nema. Ha, kaže Rekioni, sad te imam! Ne samo što
je ova epizoda lepo napisana i fenomenalno nacrtana već se kreće stazama koje
Dilanovi scenaristi kao da su pomalo zaboravili, a to su one, neispitane staze.
Ne mora u svakoj epizodi Gručo da ispriča tri glupa vica (ne mora čak ni da se
pojavi), ne mora Dilan u svakoj epizodi da odvuče lepoticu u krevet... ali mora
da dokaže da je ono zbog čega smo ga zavoleli: heroj veći od života koji, kao
ni ostali, nije bezbedan. Priča u prvi mah deluje i kao da nije iz „Dilanovog univerzuma“,
već da je to paralelna ili „šta ako“ priča, što u krajnjem slučaju nije ni
bitno, jer je dobra. Osim što nam donosi novog lika, koji dosta obećava za
budućnost, ova epizoda vraća i nadu u Dilana. Takođe, ako vas malo više zanima
pomenuta revolucija, potražite na trafikama i epizodu Planeta mrtvih koja je,
ako ne znate italijanski, jedini način da osetite novu uredničku ruku. Planeta
mrtvih nije baš tako jak strip kao Mater Morbi, ali je daleko od onih
promašenih epizoda; pokušava da ide novim stazama i ima barem nekoliko neverovatno
jakih mesta (recimo, Blokova „idealna“ penzija ili Dilanov susret s Gručom).
Ubeđen sam da nije u
pitanju samo nostalgija i bio bih više nego srećan da za dve godine mogu
redovno da kupujem solidan strip koji košta malo više od dvesta dinara. Nadam se
da se neću razočarati. Ali, dovoljno je reći ne samo to što su Mater Morbi i
Planeta mrtvih prvi stripovi sa Dilanom Dogom koje sam pročitao u poslednjih sedam-osam
godina već sam ih pročitao dvaput, a to nešto znači.
