Željko Obrenović -- intervju (Adria Daily)

Ivan Dabetić vozi bicikl i svira gitaru u parkovima. Generalno je car. I ima strah da bude zaboravljen. U slobodno vreme je novinar, kolumnista, PR i urednik. A kad baš nema šta drugo da radi, svrati do mene na pivo, a ponekad to, kao sad, završi intervjuom.

Pročitajte o ČEMU smo pričali.

Anomalija #2, Tamo gde živi Sunce

U drugom delu antologije fantastične književnosti po imenu Anomalija objavljena je moja priča Tamo gde živi Sunce i ukrašena je fenomenalnom ilustracijom Siniše Banovića, koji bi bio idealan izbor da ovu priču pretoči u strip. Za naslovnicu, koja je podjednako upečatljiva, pobrinuo se Aleksa Gajić. Što se tiče moje priče, upoznaćete me u, čini mi se, drugačije svetlu, a ovo malo teksta što stoji kraj Sinišine ilustracije trebalo bi da je dovoljno da vam stvori sliku o onome što možete da očekujete. Anomaliju možete pronaći u knjižari Beopolis ili ako kontaktirate Društvo ljubitelje fantastike Lazar Komarčić. O ostalim pričama još ne mogu da sudim jer nisam imao priliku da ih pročitam, ali uveren sam da su zanimljive. Uverite se i vi.

Linije fronta 2

U drugoj knjizi koja se bavi Prvim svetskim ratom objavljen je i strip U ime oca, koji je nacrtao sjajni Mimi Slipčević, a čiji scenario potpisujem ja. Potrudite se da dođete do ovog izdanja (System Comics, 2015) jer ćete u njemu naći odlične radove naših najboljih strip stvaralaca. Što se tiče stripa U ime oca, Mimi je kao i uvek nadmašio samog sebe, a kad imate takvog crtača i reči lakše dolaze. Ako mi i dalje ne verujete, mislim da će vas već prva tabla razuveriti

.

Klikni na sliku da se uveća

Dilan Dog je živ

Odavno sam izgubio interesovanje za italijanske (čitaj Bonelijeve) stripove. Bio je to važan deo mog odrastanja i da nije bilo njih, verovatno ne bih upoznao ni čari američkog stripa. No, što je još važnije, da nije bilo Dilana Doga, verovatno ne bih upoznao ni čari Džona Konstantina. Kasnije su te „čari“ bile toliko jake da su me potpuno privukle junacima s one strane okeana i na Dilana sam gledao samo s nostalgijom prema detinjstvu i vremenu kad su stripovi još zaista mogli da me uplaše. Stoji to da je Ticiano Sklavi pre Tarantina umeo da koristi treš motive i da od njih pravi nešto novo i bolje, ali čitanje ovoga serijala je u poslednje vreme postalo prilično mučno, a gotovo svaka druga epizoda završavala se, kako teoretičari kažu no-no raspletom, da je sve to neko sanjao.

                Ipak, kad mi je Dušan Mladenović (urednik Veselog četvrtka), na prošlom Sajmu knjiga sav ozaren rekao da se u Boneliju dešava revolucija, nisam odeleo da ga ne upitam više o njoj. Naime, o toj revoluciji je bolje još ne pričati, jer njeni plodovi neće stići do nas još dve godine, ali ono malo što dobijamo na kašičicu je obećavajuće. Na prvom mestu je strip Mater Morbi koji potpisuje Roberto Rekioni (Sklavi ga je lično predložio za novog urednika Dilana Doga nakon što je pročitao ovu epizodu). Mater Morbi je u Italiji izazvala opštu pometnju (da, izgleda da postoje zemlje gde i stripove umeju da postignu takve stvari), a tema kojom se bavi je velika: bolest i eutanazija. Kako sama Mater Morbi kaže: čak i patnja i smrt imaju svoje poklonike, samo bolest nema. Ha, kaže Rekioni, sad te imam! Ne samo što je ova epizoda lepo napisana i fenomenalno nacrtana već se kreće stazama koje Dilanovi scenaristi kao da su pomalo zaboravili, a to su one, neispitane staze. Ne mora u svakoj epizodi Gručo da ispriča tri glupa vica (ne mora čak ni da se pojavi), ne mora Dilan u svakoj epizodi da odvuče lepoticu u krevet... ali mora da dokaže da je ono zbog čega smo ga zavoleli: heroj veći od života koji, kao ni ostali, nije bezbedan. Priča u prvi mah deluje i kao da nije iz „Dilanovog univerzuma“, već da je to paralelna ili „šta ako“ priča, što u krajnjem slučaju nije ni bitno, jer je dobra. Osim što nam donosi novog lika, koji dosta obećava za budućnost, ova epizoda vraća i nadu u Dilana. Takođe, ako vas malo više zanima pomenuta revolucija, potražite na trafikama i epizodu Planeta mrtvih koja je, ako ne znate italijanski, jedini način da osetite novu uredničku ruku. Planeta mrtvih nije baš tako jak strip kao Mater Morbi, ali je daleko od onih promašenih epizoda; pokušava da ide novim stazama i ima barem nekoliko neverovatno jakih mesta (recimo, Blokova „idealna“ penzija ili Dilanov susret s Gručom).

                Ubeđen sam da nije u pitanju samo nostalgija i bio bih više nego srećan da za dve godine mogu redovno da kupujem solidan strip koji košta malo više od dvesta dinara. Nadam se da se neću razočarati. Ali, dovoljno je reći ne samo to što su Mater Morbi i Planeta mrtvih prvi stripovi sa Dilanom Dogom koje sam pročitao u poslednjih sedam-osam godina već sam ih pročitao dvaput, a to nešto znači.

Ko je ubio ljubav -- na engleskom jeziku

Moja priča Ko je ubio ljubav, koja je pisana za antologiju McCann Ericksona, potom objavljena u poljskom časopisu Verte, sada se na engleskom jeziku našla i na Amazonu.


Častite sebe i svoje bližnje za praznike -- OVDE.

Uvodni pasusu glasi ovako:

"To murder. To make it exist no longer. To put your arms around her neck until the sparkles from her eyes disappear. To cut her throat open, in order for her to choke on her own blood. That is the way to kill someone who is dear to you, someone whom you love... and who deserved to die."

Poznati scenarista David Hine (Silent War, The Bulletproof Coffin) je o priči rekao sledeće: "An artfully-written story. I really liked it. The misdirection of the opening page really had me fooled. I was expecting a clichéd murder story and got something entirely different and far more thought-provoking.

I sinopsis:

"Who Killed Love is a story about the young, successful writer who meets a mysterious girl that will infect him not only with love but also with insomnia. While struggling under pressure as the deadline for his second book approaches, the last thing the writer needs is a nightmare of jealousy which will not end without casualties"