Lerd Baron: The Beautiful Thing That Awaits Us All

The Beautiful Thing That Awaits Us All je Baronova aktuelna zbirka priča, a ako ste iole fan serije True Detective, čuli ste za Barona. U pitanju je kosmički horor, najzreliji do sada. A priča More Dark i parodiranje Tomasa Ligotija i antinatalista će, ponovo, biti posebna draž za fanove pomenute serije.

Vladimir Nabokov: Despair

Despair je roman koji je Nabokov napisao na ruskom, zatim ga preveo na engleski, pa trideset godina kasnije izvršio ozbiljne revizije i na prevodu i na delu. Despair je roman o dvojniku i o savršenom zločinu, u neku ruku parodija Dostojevskog i Poa, često dosadnjikava, ali nekoliko scena kupuje celu knjigu.

Den Šon: Stay Awake

Od svih mejnstrimaša koji koketiraju sa žanrom koje sam pročitao u poslednje vreme, Den Šon je možda i ponajbolji, barem što se tiče kratkih priča. Sva od reda u sjajnoj zbirci Stay Awake ima intrigantnu premisu i originalan način egzekucije.

Vladimir Nabokov: Lolita

Lolita je zapravo savršen noar: čovek želi nešto što je zabranjeno zakonom (svoju predpubertetsku pastorku) i ne preza ni od čega da do toga dođe, a kada to postigne, nastaje bežanija širom Amerike. Jezik je da se raspametiš, a ne ometa čitanje. Ideja je tako veliki tabu da će ovo večno biti moderan roman.

Moscow Noir

Jeste pročitali naslov? Šta tu ima da ne valja? Moscow Noir je antologija ruskih priča smeštenih u Moskvu, sa noar filingom. A najlepšte od svega je što je ovo samo jedna u nizu antologija koje su sve od reda na egzotičnim lokacijama.

Laura Lipman: After I’m Gone

Laura Lipman je sve bolja i bolja. Za svaki roman nađe intrigantnu premisu tako da i dalje tera po svome a ne ponavlja se. Čovek je digao pare, nestao, ostavio ženu, decu, ljubavnicu i mnogo pitanja bez odgovora. A pojavljuju se i mrtva tela.

Remzi Kembel: Ancient Images

Iako mi je Marko Pišev (najveći srpski fan ovog pisca) još davno rekao da je The Grin of the Dark mnogo bolji (a oba imaju „sličnu“ premisu), ponesen oduševljenjem nakon što sam pročitao potonji, bacio sam se i na ovaj... i bio blago razočaran. Ima jakih scena, ali sve u svemu – krpež.

Remzi Kembel: The Grin of the Dark

Njegove priče mi nikada nisu legle, ali me je zato ovaj roman raspametio. The Grin of the Dark je horor roman, ali u njemu ima toliko toga klasičnog da vas na trenutke podseti na Dostojevskog ili Gogolja. Izgubili ste se u nepoznatom gradu, bankomat kaže da vam je račun prazan, službenik na telefonu vas ništa ne razume, a vi tražite zaboravljenog komičara iz doba nemog filma usled čijih projekcija su ljudi umirali od smeha. Bukvalno.  

Čarls Portis: True Grit

Džon Vejn je dobio oskara, a braća Koen su nedavno snimila svoju adaptaciju ove knjige. True Grit je neizostavno štivo i po mnogima jedan od najboljih američkih romana još od Haklberi Fina.

Vilijam Trevor: The Children of Dynmouth

Iako Vilijam Trevor važi za jednog od najvećih živih pisaca kratkih priča, moj prvi susret sa njim desio se preko romana The Children of Dynmouth. Mala sredina u kojoj se jedan dečak zna sve o svima i ne preza da to zloupotrebi kako bi ostvario svoje snove da postane zvezda. Premisa je intrigantna, ali način na koji je knjiga napisana nije mi u potpunosti legao.

Kventin Tarantino: The Hateful Eight

Tarantino ima novi film, koji po svemu sudeći neće snimiti, jer je scenario dospeo na internet. Što je šteta, jer mu je ovo najbolji skript u poslednjih nekoliko godina. A pošto su i svi ostali njegovi scenariji dospeli na net pre nego što su filmovi snimljeni, ne vidim u čemu je problem? U pitanju je „mali“ film, sa svega dve lokacije, koji po tome najviše podseća na Ulične pse, mada je po žanru kaubojac. The Hateful Eight deluje kao dobra pozorišna predstava gde napetost iz minuta u minut raste, a svi nešto kriju. Snimio ga, ne snimio, ja sam scenario pročitao u cugu, i meni dosta.