Problem sa hranom: otkad sam se prvi put probudila svesna da je Andrej mrtav i kad sam nakon toga danima povraćala, nisam imala potrebu za jelom. Tačnije, potreba je donekle postojala, ali bila je jača fobija od gutanja. Koliko god sam se prisiljavala da barem neki od obroka ne propustim, slabo mi je polazilo za rukom. Svaki zalogaj beskonačno bih premetala po ustima, pretvarala ga u kašu, isisavala sve što je sočno u njemu i najčešće ga pljuvala. Žvakala bih i molila se da se mišići grla razdvoje, da se jezik povuče, i barem neki zalogaj prevali do utrobe. Neko bi rekao da je to vrsta samokažnjavanja. Ne bih imala protivargumente.
No comments:
Post a Comment