Karton siti -- progres

Jedna tabla u olovci. Crtež: Željko Vitorović, scenario: Željko Obrenović.

A zatim i tuš:

Sleep Tight

Sleep Tight je super film koji dolazi iz Španije. Znate one filmove kad neko ulazi u kuću dok lik spava. Znate taj strah. E Sleep Tight se bavi tom temom, ali nema ovde sisatih plavuša koje se tripuju da je neko tu. Film se bavi onim koji ulazi u stanove.

Najveća srpska misterija: Gde se nalazi AT (@)na srpskoj tastaturi?

Najveća srpska misterija: Gde se nalazi @ (AT) na srpskoj tastaturi. Bez zezanja, meni je to bila veeelika misterija. Nije da sam se ubio od traženja, ali nisam našao. Otkrio mi drugar nedavno (neka još neko kaže da fejs ne može da bude poučan). Dakle, ideš na ALT Gr (to je onaj desno, kod spejsa (spacea)), I onda ga držiš pa klikneš na V. I to je to. Jes!

Karton siti (strip)

Karton siti strip napreduje brzo, kao što vidite (ako vidite). Željko Vitorović je u sve boljoj formi.


Može puno da se očekuje od ovoga kad bude gotovo.

Muzej đubreta – naslovnica (olovka)

Kao što sam i obećao na ovom blogu imate ekskluzivnu priliku da vidite progres našeg prvog strip albuma.

Za koricu je zadužen Mimi Slipčević i ja nemam dovoljno reči hvale.

Najbolji filmovi u 2012.

Ne vredi, koliko god da se trudim, ne mogu da svedem listu na samo deset filmova. Bilo je dosta filmova vrednih pažnje, mislim da su svi na ovoj listi zaslužili da budu na njoj, a ima filmova koje sam teškog srca izbacio u poslednjem trenutku. No, tako je kako je. Ako vas zanimaju opširnije liste, bacite pogled na: Najbolji filmovi u 2012. (prvi kvartal), Najbolji filmovi u 2012. (drugi kvartal), Najbolji filmovi u 2012. (treći kvartal), Najbolji filmovi u 2012. (četvrti kvartal), a tu je i lista Najbolje knjige u 2012. Uživajte.

Bullhead

Eto, i Belgijanci umeju da naprave film. I to noar film.

Izgleda da smo zaboravili da noar ne mora da se vrti samo oko pljačke banke, misteriozne tašne itd. Bullhead priča o hormonskoj mafiji. Dakle, stoka se pumpa ilegalnim supstancama da bi što više narasla.

A super je što i glavni lik ima svoju hormonsku jako skeri i zajebanu priču.

Bullhead je topla preporuka.

Incendies

Ako Brubejker kaže da je noar najbliži antičkoj tragediji, a znamo da ne postoje savremene antičke tragedije, onda Incendies možemo da svrstamo u noar. Ali to na kraju krajeva nije ni bitno. Imamo film koji kolje na svim poljima, a da je tragičan, tragičan je, samo tako.

Znam da sad neki palestinski Kurir pljuje neku drugu Anđelinu Džoli i kaže da nije sve to baš tako bilo. No, film Incendies je dobar, pa nije ni bitno da li se dešava na Marsu ili drugoj dimenziji. Ili u Palestini. I Kanadi.

Pomalo neobičan testament na početku Incendies natera sina i kćerku da se otisnu u potragu za prošlošću svoje majke. A šta će sve otkriti... Ni car Edip im nije ravan.

The Grey

The Grey je jako jednostavan i veoma dobar film.

Avion padne u sred nedođije. Sneg, zima i vukovi. Nekolicina preživelih gleda da negde ode, a ne znaju ni gde idu niti gaje neku stvarnu iluziju da će tamo stići. Teško je napraviti ovakav film, a da ne povuče na „film je zasnovan na istinitom događaju“ patetiku. Ni traga od patetike u The Grey.

Prizvao mi u sećanje Put i izvukao iz zaborava Lajama Nisona. Ne propustite The Grey.

Roman Polanski: Carnage

Kad razmislim, Polanski je jedan od najpouzdanijih režisera. Ima svoj autorski pečat. Ima svoje opsesije. U Piscu iz senke je objedinio sve što ga je fasciniralo – i uspeo.

Sad je snimio jedan kamerni film po imenu Carnage i, naravno, ponovo razvalio. Priča je prosta: jedan klinac izbije zub drugom klincu i roditelji se sastanu da to reše mirnim putem.

Ali.

Jako vešto napisan tekst. Odličan kasting. A kamerne filmove je posebno teško napraviti. Zato je Carnage trijumf.

Chronicle

Čini se da nam danas najbolji superherojski filmovi dolaze ne iz adaptacija stripova, već iz originalnih scenarija. Takav je slučaj bio sa odličnom serijom Misfits, takav je slučaj i sa Chronicle.

Chronicle na jedan svež i originalan način prati matricu origin priče o rađanju superheroja i superzlikovaca.

Srednja škola, neprihvatanje, pronalaženje čudnog artifakta. A sve je snimljeno kao i domaći Klip iz ruke, kamerom koju neki od junaka neprestano drži uključenu. I to je možda i jedina mana filma – pomalo je to veštački i bez prave potrebe (iako se vidi motiv).

The Avengers

Kad je Milar napisao strip Ultimates znali smo da nikada nećemo videti ekranizaciju tog stripa. Previše je tu dekonstrukcije za prosečnog posetioca bioskopa.

No, Džos Vedon je ipak jedini čovek koji je toj adaptaciji mogao da priđe. I uspeo je. Da se razumemo: The Avengers nije adaptacija Ultimates, ali je prokleto blizu.

Koristi sličan zaplet, razume likove, razume strip. Razume kako treba adaptirati strip. A o ona dva savršena savršena momenta sa Hulkom, Torom i Lokijem... neću ni da govorim. Kakva gikovština.

The Raid

The Raid je akcioni film koji ste oduvek sanjali. Poštuje sva pravila i konvencije žanra, ali ih istovremeno krši na nekim jakim mestima i to na najmanje očekivani način.

Priča u The Raid je o timu specijalaca koji upadaju u zgradu prepunu kriminalaca sa namerom da je očiste. A onda ispadne da to nije tako lako. I da nije sve kao što izgleda.

Bolje na vreme iskokajte kokice, jer nećete imati vremena za pauzu.

Get the Gringo

Get the Gringo je novi film Mela Gibsona. Neverovatno je koliko Get the Gringo ima šarma i kakvo uživanje nudi. Već uvodna scena jurnjave na granici (bukvalno) pokazuje da ćete prijatno provesti veče.

Get the Gringo je noar sa komičnim elementima. A priča je o lopovu koji završi u, ehm... neobičnom meksičkom zatvoru i tamo stiče poznastva, ali i neprijateljstva.

Gibson u hodu rešava probleme, a sva rešenja su genijalna. Kako rekoše u South Parku: On ume da postavi priču.

Get the Gringo je jedan od boljih filmova ove godine.

Livid

Livid je priča o devojci koja neguje stare i bolesne ljude. Novi posao je odvodi u gotovo pa dvorac žene koja ima sto godina, bila je slavna profesorka baleta, a sad je već godinama u komi, a priča se da u kući krije blago.

Devojka sa dečkom i bratom reši da usred noći svrate i potraže blago.

Livid je arđentovski film. Toliko je sjanih scena i ideja da se to ne može opisati. Ne sećam se kad sam se poslednji put tako naježio. Jedina mana je što je previše pretenciozan, pa mu nekoliko ideja nije bilo dosta. Nego su hteli još. Tako da na kraju nije sve baš skockano, jer je previše toga. Ali, verujte, to vam neće umanjiti uživanje u Lividu, jer to nije ta vrsta filma.

Once Upon a Time in Anatolia

Sulejman Veličanstveni očigledno nije jedino što Turci imaju da ponude. Once Upon a Time in Anatolia je sjajan film koji traje skoro tri sata, malo šta se dešava, a opet nešto neprestano kuva i kuva i kad se film završi, vi niste ista osoba.

Once Upon a Time in Anatolia kreće dugom scenom u kojoj se kola voze po mraku po periferiji i malo šta se tu zna i objašnjava. Sluti se: panduri voze ubicu da pokaže gde je zakopao telo. Niti znamo koga, niti znamo što.

I tako to traje sat vremena. Ali ono što se usput ispriča.... A po danu nastavi...

The Tall Man

Autor kultnog filma Martyrs ponovo je uspeo: dekonstukcija žanra na najvišem nivou. The Tall Man izgledao kao horor i laže vas da je horor, ali nije. No, nemojte da mislite da tu ima neka nagla promena žanra kao u Rodrigezovom Od sumraka do svitanja.

The Tall Man je savršeno motivisan.

Džesika Bil je preživela Teksaški masakr, tako da se nismo brinuli za nju. Ali čak je i odabir nje za ulogu „majke“ odličan, baš zbog tih prevarenih očekivanja. Neko otima decu. Pa otme i njeno dete. Samo što...

The Dark Knight Rises

Iskreno, nisam mislio da će The Dark Knight Rises biti tako dobar. The Dark Knight je zadao domaći i izgledalo je da ga sledeći film neće nadmašitit. Verovatno i nije, ali je opet sjajan film i savršeno zatvara ovu trilogiju. Jedino nam ostaje da žalimo što sad sve kreće ispočetka. Bez Nolana.

Looper

Looper je kao tri u jedan, jer kombinuje nekoliko žanrova, pa čak i nekoliko priča, može se reći, iako je sve to zapravo jedna priča, samo je ambiciozna, velika i Looper je zato hrabar film kakav ne očekujemo da u današnjem trenutku stigne iz Holivuda, ali Looper je, kao i Inception, incident i mi ćemo ga prigrliti svom snagom. Putovanje kroz vreme odavno nije bilo ovako zanimljivo.

The Amazing Spider-Man

Sjajno sam se proveo gledajući The Amazing Spider-Man. Pokupili su najbolje fore od Bendisa (devojka mora da zna!), dijalozi su zabavni, film ima vremena da se razvije... sve je OK. Mislim da će nastavci biti još bolji. Jedino mi nije jasna zamena Meri Džejn i Gven Stejsi, jer je Gven ovde isto što i M. DŽ. samo plava.

The Sound of My Voice

The Sound of My Voice je film o kultovima i tome kako oni brzo promene vizuru čak i nekoga ko ima nebrojano razloga da im ne veruje i ko želi da ih raskrinka. The Sound of My Voice je gotovo pa kamerni film, ali se to ne oseća, jer je, uprkos izostanku bilo kakve akcije, jako dinamičan.

Killer Joe

Fridkin je od retkih režisera koji u poznim godinama ne samo što snimaju dobre filmove, već imaju hrabrosti da se uhvate u koštac sa temama za koje ni mnogo mlađi nemaju herca. Killer Joe je opasno ludilo u nekoj kombinaciji Koena i Makartija: redneci u potpuno disfunkcionalnoj porodici, sa načisto poremećenim odnosima... planiraju ubistvo da se dočepaju kinte od osiguranja.

Killing Them Softly

Killing Them Softly je krimić u kom dijalozi, drama i atmosfera odnose prevagu nad žanrom. U neku ruku me podseća na Before the Devil Knows You’re Dead, ali možda nije baš toliko dobar. U svakom slučaju, jedan od boljih ove godine.

Seven Psychopaths

Gledali ste In Bruges? Gledali ste ga iznova i iznova? E Seven Psychopaths je film istog autora. Zabavan je toliko da nemam reči. Deluje jednostavno, a u stvari je jako složen. A za poigravanje stvarnošću i fikcijom prosto nemam dovoljno reči.

Najbolji filmovi u 2012. (četvrti kvartal)

Mr Brooks

Mr Brooks je film koji je verovatno više B nego A, ali mu baš to daje šansu da se poigra nekim motivima kako to u A filmu ne bi bilo moguće. Zanimljivo je što su glavne uloge pripale zaboravljanom Kevinu Kosteneru i... uh, Demi Mur? Mr Brooks, serijski ubica, podvojena ličnost, ali zanimljivo, stvarno.

Looper

Looper je kao tri u jedan, jer kombinuje nekoliko žanrova, pa čak i nekoliko priča, može se reći, iako je sve to zapravo jedna priča, samo je ambiciozna, velika i Looper je zato hrabar film kakav ne očekujemo da u današnjem trenutku stigne iz Holivuda, ali Looper je, kao i Inception, incident i mi ćemo ga prigrliti svom snagom. Putovanje kroz vreme odavno nije bilo ovako zanimljivo.

Savages

Savages ima dobar početak i solidan kraj; između smara. Oliver Ston je izvukao iz predloška Dona Vinsloua najviše što se moglo izvući i opet kao da nije dovoljno. Vinslou u Savages navodno insistira na realističnosti, ali meni u priči o dvojici surfera koji zavladaju dilerskom scenom L.A. i suprotstave se meksičkom kartelu nema ni r od realističnosti.

The Amazing Spider-Man

Sjajno sam se proveo gledajući The Amazing Spider-Man. Pokupili su najbolje fore od Bendisa (devojka mora da zna!), dijalozi su zabavni, film ima vremena da se razvije... sve je OK. Mislim da će nastavci biti još bolji. Jedino mi nije jasna zamena Meri Džejn i Gven Stejsi, jer je Gven ovde isto što i M. DŽ. samo plava.

ParaNorman

ParaNorman je crtani film koji juri tradiciju Gunisa, ali nažalost ne doseže tako daleko. Kako reče Brubejker: Kao Drag me to Hell za decu. Tako nekako. Početak je više obećavao i ima nekoliko kul scena, naklon Petku trinaestom, recimo.

Sinister

Sinister se bavi snaf filmom i na početku ima jedan od najboljih lažnih snaf filmova koje sam ja video, a pod tim „najboljih“ mislim najautentičnijih u svojoj grozoti, mada on uopšte nije brutalan, samo je skeri.

Posle Sinister kuburi na sve strane i liči na neku lošu ekranizaciju Stivena Kinga, ali nije nešto što ne može da se pogleda.

The Man With the Iron Fists

The Man With the Iron Fists je kung fu film u feudalnom Japanu koji potpisuje RZA (Wu-Tang) i koji je producirao Tarantino, tako da već znate šta da očekujete. Čak i da vam se The Man With the Iron Fists ne svidi, vredi ga pogledati, ako ništa, zbog sjajnih inovativnih oružja i stripovske stilizacije.

The Sound of My Voice

The Sound of My Voice je film o kultovima i tome kako oni brzo promene vizuru čak i nekoga ko ima nebrojano razloga da im ne veruje i ko želi da ih raskrinka. The Sound of My Voice je gotovo pa kamerni film, ali se to ne oseća, jer je, uprkos izostanku bilo kakve akcije, jako dinamičan.

Killer Joe

Fridkin je od retkih režisera koji u poznim godinama ne samo što snimaju dobre filmove, već imaju hrabrosti da se uhvate u koštac sa temama za koje ni mnogo mlađi nemaju herca. Killer Joe je opasno ludilo u nekoj kombinaciji Koena i Makartija: redneci u potpuno disfunkcionalnoj porodici, sa načisto poremećenim odnosima... planiraju ubistvo da se dočepaju kinte od osiguranja.

The Innkeepers

The Innkeepers je neka lenja varijanta horora, komedije, drame? U pitanju je ukleta kuća, odnosno ukleti hotel i nema tu neke dinamike, pa ni previše jeze, ali ima šarma dvoje glavnih likova zbog kojeg The Innkeepers vredi pogledati.

Pieta

Pieta je novi film tipa koji je radio 3-Iron i to se vidi. Kontekst pomalo podseća na Breathless (takođe iz Azije): dakle reketaš i soc priča, a onda i skoro osvetnička (ili baš osvetnička), ali ne kao Oldboy, nego onako, dramski.

Killing Them Softly

Killing Them Softly je krimić u kom dijalozi, drama i atmosfera odnose prevagu nad žanrom. U neku ruku me podseća na Before the Devil Knows You’re Dead, ali možda nije baš toliko dobar. U svakom slučaju, jedan od boljih ove godine.

Django Unchained

Django Unchained je film o kom ne znam šta da mislim. Da je zabavan, jeste. Da je remekdelo... ne znam. U principu volim sve Tarantinove filmove, ali Django Unchained mi je slabiji. Nema te originalnosti, dekonstrukcije. Kao da je sad počeo da pravi treš filmove sa kojima se pre zajebavao, samo što su bolje napisani i režirani. Možda se utisak popravi na drugo gledanje.

Skyfall

Skyfall je novi filmo o Džejmsu Bondu, ako ne ko ne zna. I režirao ga je Sem Mendez. Mnogo se očekivalo i dosta se i dobilo. Skyfall je Bond kakav bih očekivao od Nolana i bolji je od svih ovih novijih, pa opet stičem utisak da je mogao da bude i bolji.

Seven Psychopaths

Gledali ste In Bruges? Gledali ste ga iznova i iznova? E Seven Psychopaths je film istog autora. Zabavan je toliko da nemam reči. Deluje jednostavno, a u stvari je jako složen. A za poigravanje stvarnošću i fikcijom prosto nemam dovoljno reči.

Zero Dark Thirty

Zero Dark Thirty nije ispao toliko loš koliko sam očekivao, naprotiv. CSI potraga za Bin Ladenom je sasvim OK. Čini mi se samo da Zero Dark Thirty traje duže nego što bi trebalo.

Željko Obrenović: Napred (intervju)

U novom broju valjevskog Napreda izašao je intervju sa mnom:

- Нови медији у твом раду

Тренутно завршавамо први стрип албум чији сценарио потписујем. Јако сам срећан због тога јер је стрип моја велика љубав и, у данашње време, сматрам да стоји раме уз раме са филмом и прозом. Сарађивао сам са Жељком Виторовићем (цртеж), Немањом Радовановићем (цртеж-колор), Мимијем Слипчевићем (корице), Дејаном Седланом (колор). Мислим да ће сви који буду читали стрип, па чак и они који не читају стрипове свакодневно, моћи да се заљубе у овај медиј. Албум се зове Музеј ђубрета и састоји се из четири приче. Пошто сам да сада у својим романима често кокетирао са жанром, мислим да ће читаоцима бити занимљиво што су ово мејнстрим приче, па чак на први мах љубавне приче. Али, наравно, на неки мој начин. Планира се да овај албум изађе и у иностранству. Један од познатих светских стрип сценариста Дејвид Хајн (Bulletproof Coffin, Спајдермен, Иксмени) који се стрипом бави још 1981. године имао је прилику да прочита једну од прича из Музеја ђубрета и рекао је да је то уметнички написана прича са почетком који га је навео на погрешан траг и крајем који га је јако изненадио.

- Радња новог романа везана за Ваљево?

Радим на више ствари паралелно. Радња једног романа је већим делом смештена у Ваљево и не би могла да се одвија на другом месту. Сматрам да не би требало тек тако бирати локалитете, већ да то увек мора да има вишеструку улогу. Талог је био крими роман који је уједно и прича о освети и (како је то аутор Константиновог раскршћа рекао) прича о потрази за градом. У таквом случају је Београд као метропола (каква-таква) био савршен. Јер је то прича о младој особи средњег слоја која је изгубљена не само у великом граду и са непознатим људима већ и у самопотрази. Многима се допало што Београд нисам узео здраво за готово већ сам често давао податке из скривене историје тог града. Исто ће бити и са Ваљевом у новом роману.

- Рад на представи по твом роману?

Адаптирао сам свој актуелни роман Талог који ће режирати Недељко Јевтић. Тренутно смо у фази одабира глумаца, тако да и овом приликом позивам све ваљевцке глумце и глумце аматере да се јаве. Спремни смо да позоришној публици понудимо нешто ново, а такође мислим да би Талог могао да заинтересује и оне који не спадају у редовну позоришну публику. Истина је да ја раније нисам доживљавао Талог као представу већ више као филм (прича се и о филму, али не бих о томе док не буде конкретније), али када ми је режисер изразио жељу да поставимо комад, почео сам да размишљам о томе и када сам једном почео, нисам могао да станем. Сагледао сам причу из једног потпуно другог и новог угла и задовољан сам резултатом. Надам се, наравно, да ће нас град подржати и да ћемо добити неопходна средства за свој труд.

- Шта примећујеш као стваралац, али и из угла публике каква је културна сцена у граду?

Јако сам тужан што немамо биоскоп, што је тако мало концерата, што не постоје књижевне и стрип радионице. Истичем, рецимо, да смо сви ми горе поменути који смо радили на стрип албуму Музеј ђубрета (а да смо при том из Ваљева) ишли у исту школу стрипа пре не желим ни да се сећам колико година и то јако кратко време, па нам је и то било довољно да нас усмери. А замислите онда како би то изгледало да смо ишли дуже и колико би генерација дошло после нас? Градови који имају такву традицију говоре да сам у праву. Имам у плану да покренем радионицу тог типа и надам се да ћу у томе успети. Хвала богу на интернету, тако да више нисмо толико ограничени као некада. Настојим да и сам обогатим мрежу својим блогом на ком свакодневно пишем о књигама, филмовима, стриповима... Сви које то занима нека ме потраже на http://zeljko-obrenovic.blogspot.com/

Voren Elis: Gun Machine

Koliko god mi bilo teško da priznam, Voren Elis je sa Gun Machine izbacio tek prosečnu CSI istragu koja, na svu sreću, ima barem dovoljno zabavnih momenata da je ne smatramo promašajem. Velika očekivanja…

Najbolji čovekov prijatelj je -- pas

Poslednja od četiri priče u strip albumu Muzej đubreta. Crtež i kolor Nemanja Radovanović, scenario -- ja.

Željko Obrenović -- Art-Anima intervju

Razgovor vodio: Đorđe Bajić

Tridesetogodišnji Željko Obrenović, koautor kontroverznog Srpskog psiha (Laguna, 2007), za Art-Animu priča o svom novom romanu Talog (Booking, 2012), popkulturnim uticajima, kolaboraciji sa Aleksanrom Ilićem i planovima za budućnost.

Đorđe: Na svom blogu (http://zeljko-obrenovic.blogspot.com/) redovno preporučuješ filmove knjige, filmove i stripove. Očigledno je da te popularna kultura veoma zanima. Kada se kod tebe probudilo interesovanje za žanr?

Željko: Smatram da je pop kultura potcenjena i da se uzima zdravo za gotovo jer je svuda oko nas, barem u nekim oblicima (film, TV, da ne pominjem primenjene oblike u reklama itd). Mislim da je u mom životu ključni momenat kada sam sa jednocifrenim brojem godina dobio strip Blek Stena: Samurajski mač. Naučio sam latinicu preko noći da bih mogao da pročitam to čudo.

Đorđe: Znači, interesovanje za žanr se kod tebe probudilo u najranijem detinjstvu...

Željko: Bio sam jako jako mali, ali mislim da sam već tad shvatio da je žanrovski miks nešto što me posebno zanima. Kasnije je tu bilo šetanja na sve strane, uglavnom putem stripa, da bih se kasnije zainteresovao za film. To su bile godine piratskih video klubova, svog tog treša i B filmova za koje bi Tarantino ubio, a nama su bili najdostupniji. Stripovi i B filmovi naučili su me slobodi. Naravno, tada nisam bio svestan mana koje su imali, ali u mladom mozgu to nije bitno – on vidi samo ono što je dobro. I to dobro je ostalo urezano. Što se proze tiče, putem stripova sam upoznao i takozvane „pisane stripove“, ninđa romane, kaubojce, detektivske romane... Sve je to ostavilo neizbrisiv trag. Kako sam sazrevao, okretao sam se i klasičnim delima, mejnstrim piscima, ozbiljnijim filmovima, kvalitetnim stripovima. A tu su i studije književnosti koje sam završio. Kockice su se složile. Mislim da je drugi važan momenat u sazrevanju bio kad sam počeo da čitam knjige i stripove u originalu, na engleskom.

Đorđe: Ako se ne varam, imaš posebnu sklonost ka hororu i krimićima. Tvoj roman Talog je miks ova dva žanra. Kako si došao na ideju da ih spojiš, pomešaš?

Željko: Krimić mi je oduvek bio zanimljiv i blizak pošto ima najčvršće zaplete i dinamičan je. Dok mi se u hororu dopada što se likovima daje dosta prostora za uobličavanje. Čini mi se da je neki moj ideal roman sa kingovskim likovima i dosta ličnog momenta, pri čemu mislim na porodicu, veze, prijatelje, u kombinaciji sa elrojevskim zapletima. Pri tom, sve to bi trebalo posoliti mrvicama fantastike i horora da se dobije na egzotičnosti, neobičnosti itd. Recimo, Elroja obožavam, ali ako samo pročitaš sinopsise za, recimo, poslednja dva romana Čajne Mjevila, ne znam kako možeš da poželiš da napišeš nešto što je čist realizam. Kako neko reče, da ipak ostavimo taj puki realizam za ispovesti bivših narkomana i porno glumica? Mislim da je na Talog dosta uticao i jedan od mojih omiljenih filmova Anđeosko srce, po romanu Falling Angel, pošto je takođe reč o spoju ta dva žanra, mada na drugačiji način. Takođe, u stripu je mešanje žanrova uobičajeno. Najčešće je kičma noir (čak i kad se to ne primećuje, uzmimo samo Nadzirače za primer), dok se zapleti obogaćuju raznoraznim natprirodnim ili SF momentima. Pa čak i kad se ne insistira na tome, sami superheroji su dovoljno egzotični čak i kada se ne bave nekakvim natprirodnim slučajevima. A tu su uvek i stripovi poput Helblejzera. Još nešto, smatram da je mnogo teže pisati ubedljive romane sa natprirodnim elementima, tako da je izazov svakako veći.

Đorđe: U Talogu su si se opredelio za urbani seting, dotakao si svet kriminala, ispitao odjeke prošlih ratova... Da li ti je jedan od ciljeva bio i da ukažeš na ono što ne valja u savremenom srpskom društvu? Koliko si crpeo inspiraciju iz stvarnog života?

Željko: Mislim da je dužnost svakog pisca, bez obzira da li on piše mejnstrim, krimiće, SF ili epsku fantastiku, da progovara o vremenu u kom živi. Važno mi je da u romanima uhvatim duh vremena i trudio sam se da to učinim na više načina; i opisima mesta kojima se junaci kreću i promenama koje na tim mestima opažaju, kao i odnosom nekada i sada, gde sam donekle zagrebao i u istoriju. Takođe, u Talogu se često čuje muzika, ali to nije samo muzika koju slušaju protagonisti, već je tu i muzika koja se čuje iz kafića, muzika u taksiju... Ubacivao sam čak i narodnjake koje prezirem, jer i to je deo tog duha vremena o kom govorim.

Đorđe: Da li su neki konkretni događaji i ličnosti umetnički preoblikovani u romanu?

Željko: Nisam koristio konkretne ličnosti, ali naša stvarnost je tako postavljena i repetitivna, da se u njoj nekako obrazuju, ne opšta mesta, već pre arhetipi. Talog je priča o Beogradu i Srbiji u tranziciji, o malim ljudima u nezgodnom vremenu, o zločinima i ubicama koji smatraju da imaju pravo da ubiju i da se provuku nekažnjeno – a što je najgore, kao što se, ne samo iz romana već i iz naše stvarnosti, da videti, to im i polazi za rukom. Ako u romanu imam ubicu koji je i tajkun i mag i ko zna šta sve još, mislim da je pošteno da on u svojoj pozadini dotakne i rat, jer, ako ništa drugo, kako to jedan od likova u Talogu kaže: „Tamo je život tako jeftin“. Kao što je pošteno da junakinja koja je nesvršeni student u bekgraundu ima neke scene sa fakulteta. Ili lik koji je bio u zatvoru, zatvorsku priču. Smatram da je naša žanrovska literatura često bila puka kopija anglosaksonske gde teško da se nešto menjalo sem imena. Nastojao sam da u Talogu taj žanrovski obrazac prenesem u Srbiju i da ga uklopim tako da ova priča ne bi mogla da se desi ni na kom drugom mestu, iako je opet univerzalna.

Đorđe: Talog je napisan u prvom licu, pripovedač je glavna junakinja Jovana. Da li ti je bilo teško da pišeš iz ženske vizure? Pretpostavljam da je i to bio poseban izazov.

Željko: To je jedan od izazova o kojima pričam i za koje smatram da je svaki pisac dužan da ih se prihvata i da ih postavlja pred sebe. Nisam hteo da napišem samo još jedan krimi ili detektivski roman. Previše je romana o detektivima koji sede u kancelarijama, noge su podignute na sto, ventilator duva, ulazi fatalna žena... OK, ja to volim i pročitaću, a još pre ću pogledati, sve tog tipa na šta naletim. Ali čini mi se da granice žanra mogu da obuhvate mnogo šire područje i da se mogu ispitati novi tereni. Nema puno romana u kojima je protagonista devojka, pa još jaka devojka koja uzima stvar u svoje ruke i, u ovom slučaju, hvata se u koštac sa ubicama svog verenika, mada ubrzo postaje jasno da to može da je košta glave. Nije bilo preterano teško pisati iz perspektive devojke, jer kad sam osmislio glavnu junakinju i uhvatio njen „glas“, ona je priču sama vodila, a ja sam je samo slušao. Donekle sam inspiraciju našao u romanu Džilijen Flin Oštri predmeti (Sharp Objects), Bendisovom stripu Alias, pa čak i u filmovima Ubiti Bila ili Thriller: A Cruel Picture.

Đorđe: Ne mogu da odolim a da te ne pitam nešto u vezi sa tvojim prvim romanom... Da li si zadovoljan prijemom na koji je naišao Srpski psiho?

Željko: Naravno da sam zadovoljan prijemom. Verovatno ni za dvadeset godina neću poželeti da mi je neki drugi roman bio prvi. Srpski psiho je došao baš onda kad je trebalo – ne bi trebalo zaboraviti da je preveden i na poljski jezik – i prošao je baš kako je trebalo. A sad je vreme da se ide dalje. Talog je tek prvi korak dalje.

Đorđe: Kako ste ti i Aleksandar Ilić došli na ideju da pišete u četiri ruke? Kako ste se organizovali?

Željko: Nismo mi preterano razmišljali o pisanju u četiri ruke – tek kad su svi krenuli da nas pitaju to jedno te isto pitanje. Bilo je spontano i prirodno. Uvek odgovaram isto, kada jedan film potpiše više scenarista, nikome nije čudno, ali kad je roman u pitanju, svi su zaintrigirani?

Đorđe: Zaintirgirani su pošto je retkost da na jednom romanu rade dva pisca. Bar je tako u Srbiji.

Željko: Ponavljam, do toga je došlo spontano. Nije to bila nikakva kalkulacija, niti marketinški trik. Jednog dana smo počeli da pričamo o ideji i onda smo obojica napisali po uvodno poglavlje. Iz oba poglavlja uzeli smo najbolje i odredili tok romana, zatim smo pisali i naizmenično i zajedno i sa dogovaranjem, a i na taj način da jedan od nas pritera junaka u ćošak dok drugi mora da nađe logično rešenje da ga iz problema iščupa. Bio je to veliki izazov. Nimalo lak.

Đorđe: Takođe, ne treba smetnuti sa uma da je Srpski psiho izazvao priličnu kontroverzu, zar ne? Bilo je pozitivnih reakcija, ali je deo književne kritike bio prilično surov…

Željko: Ako pogledamo recenzije koje su i dalje dostupne na internetu, videćemo da ima jako jako puno pozitivnih recenzija, negativna je jedna. Mislim da je uopšte malo pisaca koji imaju odličan prvenac – trenutno ne mogu da se setim nijednog – a i ako ga imaju, u pitanju je najčešće one-book wonder. Zato mislim da bi svako trebalo što pre da izbaci to iz sebe, jer čak i ako čekaš pozne godine, prvenac neće biti savršen. Ali ćeš iz njega puno naučiti, pogotovo ako, kao mi, imaš sreću da ga objaviš za uglednog izdavača, da se u ranim godinama upoznaš sa odnosom sa urednicima, naučiš kako da iz svoje proze izvučeš što više, suočiš se i sa pohvalama i sa kritikama.

Đorđe: Pretpostavljam da pripemaš novi roman...

Željko: Istina je, novi roman je u nastajanju i recimo da sam pri kraju sa pisanjem, ali to u mom slučaju ne znači apsolutno ništa, jer rukopis volim da sređujem i dorađujem, ostavljam da odleži pa mu se vraćam itd. Trudim se da ne predajem rukopis dok ne budem zadovoljan svakim aspektom teksta. Ako rukopisu daš malo da odmori i vraćaš mu se s vremena na vreme, roman će dobiti slojevitost koju u provoj ruci jednostavno ne može da ima.

Đorđe: Da li bi čitaocima Art Anime otkrio neke detalje?

Željko: Kako je novi roman još daleko od završne faze, ne bih više otkrivao, ali zato mogu da pričam o nečemu što je konkretnije, a to jedan od strip albuma koje spremam. Album se zove Muzej đubreta po jednoj od četiri priče (u pripremi je i Talog). Sticajem okolnosti se eto desilo da su sve četiri priče glavnog toka, a da tek u mrvicama ima žanra ili čak ne ni žanra već to samo struktura nagoveštava. Mislim da će čitaocima biti zanimljivo da me upoznaju kao mejnstrim pisca-scenaristu. Strip scenarista David Hine (Bulletproof Coffin) je pročitao jedan od ovih stripova koji smo preveli na engleski i evo šta je rekao: "An artfully-written story. I really liked it. The misdirection of the opening page really had me fooled. I was expecting a clichéd murder story and got something entirely different and far more thought-provoking." Ništa lepše nego kad pohvale dođu od uspešnih kolega koji te pri tom čitaju u prevodu. Čini mi se da to znači da si uspešno prevazišao ne samo jezičku već i kulturološku barijeru.

Đorđe: Hvala na odgovorima i odvojenom vremenu.

Željko: Hvala tebi!