Stiven Dobins: The Church of Dead Girls

The Church of Dead Girls nije treš horor kako možda naslov obećava. Nije čak ni horor, uopšte. Pre bi se reklo da je krimi-drama jako jako pogrešno odabranog imena.

Dobins se poslužio zanimljivom pripovedačkom tehnikom: u prvom licu, ali gotovo pa sveznajućeg pripovedača. Jer je, naime, reč o hronici jedne palanke, gde se sve o svakome zna.

A dešavaju se nestanci devojčica.

The Church of Dead Girls se mnogo više bavi tim malim mestom i onim što ti nestanci devojčica pokreću i izazivaju, nego samim nestancima. I to je taj momenat kad krimi preteže ka drami.

Moj prvi susret sa Dobinsom i jako uspešan.

Chronicle

Čini se da nam danas najbolji superherojski filmovi dolaze ne iz adaptacija stripova, već iz originalnih scenarija. Takav je slučaj bio sa odličnom serijom Misfits, takav je slučaj i sa Chronicle.

Chronicle na jedan svež i originalan način prati matricu origin priče o rađanju superheroja i superzlikovaca.

Srednja škola, neprihvatanje, pronalaženje čudnog artifakta. A sve je snimljeno kao i domaći Klip iz ruke, kamerom koju neki od junaka neprestano drži uključenu. I to je možda i jedina mana filma – pomalo je to veštački i bez prave potrebe (iako se vidi motiv).

The Cabin in the Woods

The Cabin in the Woods je delo našeg omiljenog Džosa Bafi Vedona. Vedon je jako jako talentovan scenarista gotovo matematičke preciznosti što je, po meni, najviše dokazao svojim radom na Asthonishing X-menima. A saučesnik u zločinu je Godar – odgovoran za Kloverfild.

The Cabin in the Woods se poigrava arhetipima horor slešera. A onda kad mislite da vam je jasan seting, da su vam jasni likovi... sve krene malo drugačije. Mnogo drugačije.

The Cabin in the Woods je zanimljiva, zabavna, dobro napisana priča koja unosi osveženje u, čini se, posustali horor žanr.

Željko Obrenović: Talog (UPPS recenzija)

Marko Stojanović je naš najpoznatiji i najuspešniji strip scenarista, tvorac Vekovnika i Beskrvnih. Ne samo što je sa mnom napravio INTERVJU koji ste imali priliku da pročitate, nego je napisao i sjajan prikaz Taloga.

Uživajte.

PROZA BEZ TALOGA

„Jebeš streljaštvo! Znaš, i ja sam trenirao... boks."

Nakrivi vrat i pokaže mi malenu tetovažu. „Vidi."

„Šta je to?" kažem čkiljeći. „Sitno je."

„Bokserske rukavice."

„Kul."

„To je kao fora kad muvam ribe."

„Šta, ribe se lože na tetovaže?"

„Na boks."

„Talog" Željka Obrenovića je hrabar roman. U njemu pisac na sebe preuzima, i s uspehom sa preuzetim izlazi na kraj, da se razumemo, pripovedanje romana u prvom licu iz ženske perspektive. Ne zazire da svoju junakinju provuče kroz blato u funkciji priče, ne boji se reakcije ženske publike na svoje, po sili prirode, subjektivno tumačenje nijansi ženske psihe. Takođe, iako bolno svestan ukorenjenih predrasuda većine etabliranih srpskih kritičara prema elementima fantastike u književnosti, Obrenović ne beži od flerta s fanastičnim u „Talogu". Gadljivost na žanr uopšte pa još i na uticaje za te iste kritičare inferiornog medija, stripa, na Obrenovića kao da takođe nema prevelikog uticaja. Uopšte, ima se utisak da je autor s ovim romanom uradio tačno ono što je hteo, da nije pristajao na ikakav kompromis u njegovoj izradi iz bilo kog razloga.

„Talog" je ekonomičan. Bez bojazni, u njemu ima zaista mnogo toga - uprkos, na zamašne romane danas sviklom čitatelju, skromnoj dužini od svega 162 strane, „Talog" se ne čita na mah. Lako da, brzo ne. To dolazi od toga što je tekst od prve do poslednje strane znalački napakovan, nabijen podtekstom. Obrenović je, čini se, iz stripa dobro naučio lekciju o kondenzovanju radnje, nužnom svođenju fabule na gole, neophodne osnove - jer, ne zaboravite, u stripu stvari treba crtati, što znači da sve što nije od apsolutne važnosti za priču ide pravo kroz prozor. I zaista, nakon čitanja „Taloga", nameće se utisak da je sve što je unutra, unutra s nekim razlogom, da zaista nema ni reči viška. Zlonamerni bi možda mogli da zamere da ima pokoja reč manjka, to jest da su neki od elemenata zapleta nedovoljno objašnjeni i da neka od pitanja ostaju bez odgovora, ali to je samo još jedna od snaga ovog romana.

„Talog" je inteligentan roman... Za inteligentnog čitaoca. Obrenović veruje u inteligenciju ljudi koji uzimaju njegov roman u ruke, u njihovu sposobnost da sami spoje tačke i na taj način dobiju veliku sliku koju on odbija da im lično nacrta (zacrta?). Manirom iskusnog, samouverenog pripovedača, on se pouzda u maštu svojih čitalaca da nadograde i nadopune kostur priče u svojoj glavi na onaj način na koji to ni najbolji pisac ne bi mogao. Poverenje u svog čitaoca je uvek igra na oštrici noža i uopšte veliki gambit, ali je u slučaju „Taloga" u pitanju dobitna kombinacija, koja angažuje čitaoca na onaj način na koji pisci danas to jako retko rade - prećutno povlađujući svojim čitaocima kako ih ne bi, nekim nesrećnim slučajem, eventualno izgubili.

„Talog" je, uz sve već navedeno, poštena knjiga. Vide se, kako ono Škabo kaže, „časovi rada", vidi se svaka kap znoja. Vide se, ali ne bodu oči. Rađeno jeste, ali u tome se nije preteralo, polirano je, ali ne šljašti. Za razliku od nekih drugih savremenih romana, kod „Taloga" se ima osećaj prave mere - rodonačelnik žanra detektivske priče kome ovaj roman svakako pripada, Edgar Alan Po, nazvao bi to „jedinstvom efekata". Dotično jedinstvo efekta, usklađenost svih pripovednih elemenata u cilju postizanja jednog, konačnog efekta, prosečan čitalac svesno ne registruje, a za tim nema ni potrebe dok god mu osećaj u stomaku kaže da je „Talog" knjiga vredna njegovog dragocenog novca i još dragocenijeg vremena...

„Talog" je, prosto, dobra knjiga. 

Haywire

Haywire je priča o ženi-obaveštajcu, recimo, koja iz neznanog razloga padne u nemilost poslodavaca i gleda kako da izvuče živu glavu iz svega toga. Priča je već viđena, ali izvođenje je dobro.

Koliko su mi se u Drive svidele scene jurnjava kolima, toliko mi se u Haywire sviđaju koreografije tuča. To su s jedne strane jako osmišljene borbe, a sa druge strane imaju tu neku masnoću kafanski tuča. Neke sam morao da premotam, pa ponovo.

Šteta samo što su likovi nisu više razrađeni. Ima ih dosta, a mnogi su svedeni samo na kameo pojave.

Najbolji filmovi u 2012. (prvi kvartal)

Cowboys & Aliens

Izgleda da niko do sada nije pohvalio Cowboys & Aliens, pa što da prvi ne budem ja?

Kauboji? Ima.

Vanzemaljci? Ima.

Indijanci? Ima.

Harison Ford? Ima.

A tu je i tvorac Losta Dejmon Lindelof da stvar začini. Cowboys & Aliens je avantura koja nas podseća zašto smo zavoleli filmove i zašto ih i danas volimo.

Bullhead

Eto, i Belgijanci umeju da naprave film. I to noar film.

Izgleda da smo zaboravili da noar ne mora da se vrti samo oko pljačke banke, misteriozne tašne itd. Bullhead priča o hormonskoj mafiji. Dakle, stoka se pumpa ilegalnim supstancama da bi što više narasla.

A super je što i glavni lik ima svoju hormonsku jako skeri i zajebanu priču.

Bullhead je topla preporuka.

Incendies

Ako Brubejker kaže da je noar najbliži antičkoj tragediji, a znamo da ne postoje savremene antičke tragedije, onda Incendies možemo da svrstamo u noar. Ali to na kraju krajeva nije ni bitno. Imamo film koji kolje na svim poljima, a da je tragičan, tragičan je, samo tako.

Znam da sad neki palestinski Kurir pljuje neku drugu Anđelinu Džoli i kaže da nije sve to baš tako bilo. No, film Incendies je dobar, pa nije ni bitno da li se dešava na Marsu ili drugoj dimenziji. Ili u Palestini. I Kanadi.

Pomalo neobičan testament na početku Incendies natera sina i kćerku da se otisnu u potragu za prošlošću svoje majke. A šta će sve otkriti... Ni car Edip im nije ravan.

Julia’s Eyes

Devojka istražuje smrt svoje sestre, a usput gubi vid. Sjajna ideja koja nije do kraja realizovana kako valja. Tako da je prva polovina filma više nego dobra, a posle krene da pada.

Bude nam jedino žao što scenaristi nisu bili malo veštiji da istraju sa pričom, jer je Julia’s Eyes mogao biti mnogo bolji film.

Inovacija: scene koje su ranije u filmovima snimali sa šibicama (mrak, svetlo, mrak, svetlo), sad su modernizovane i tu su mobilni telefoni. Ili blica foto aparata.

No, ulaganje u napetost se na kraju banalizuje amerikanizacijom raspleta, te Julia’s Eyes ostaje samo još jedan od filmova koji su mogli biti dobri.

The Grey

The Grey je jako jednostavan i veoma dobar film.

Avion padne u sred nedođije. Sneg, zima i vukovi. Nekolicina preživelih gleda da negde ode, a ne znaju ni gde idu niti gaje neku stvarnu iluziju da će tamo stići. Teško je napraviti ovakav film, a da ne povuče na „film je zasnovan na istinitom događaju“ patetiku. Ni traga od patetike u The Grey.

Prizvao mi u sećanje Put i izvukao iz zaborava Lajama Nisona. Ne propustite The Grey.

The Descendants

The Descendants je u isto vreme i depresivan i pozitivan film. Klunijeva žena je u komi i on pokušava da saopšti rodbini da će umreti, ali usput saznaje svašta nešto što nije znao.

The Descendants je fino napisan, a Kluni je ponovo pokazao kakav glumac ume da bude.

The Descendants me na neki način podsetio na Little Miss Sunshine, valjda zbog tog tragikomičnog pristupa i ludačke porodice. Takođe i zbog jedne vrste putovanja sa kog se čovek vrati promenjen.

Young Adult

Kao i u Juno, Diablo Kodi i u Young Adult uzima jednu krajnje banalnu i naizgled običnu priču u kojoj bi mogla da glumi, recimo, Meg Rajan ili Dženifer Eniston i koju mi ne bi palo na pamet da pogledam i od nje napravi film sa neverovatno ubedljivim likovima.

Šarliz Teron bi, što se mene tiče, trebalo da dobije oskara za ovu ulogu, pre nego za onu glupost Monstrum. Ali, to sam ja.

Young Adult, u svakom slučaju, nikako ne treba zaobići.

Dejan Zečević: Neprijatelj

Arhetipska priča o oslobođenom zlu. Priča je sa jedne strane jako precizno lokalizovana i vremenski i prostorno, ali sa druge strane je u svakom smislu vanvremenska i mogla bi bez problema da bude nešto što bi snimili Španci ili Korejanci.

Zečević napreduje iz filma u film i Neprijatelj u svakom pogledu predstavlja njegov najbolji film. Fotka je savršena i režija je na mestu. Kasting je diskutabilan, ali funkcionalan.

Zečević bi jedino u budućnosti trebalo pažljivo da bira scenario i možda još malo da se posveti radu sa glumcima, ali Neprijatelj je već sasvim pristojan nivo jednog režisera.

Srđan Dragojević: Parada

Posle pogledanog trejlera za Paradu nisam imamo ama baš nikakvu želju da pogledam film. Sve opšte mesto do opšteg mesta i stereotip do stereotipa. Međutim, film Parada je dobar. Ali kad se poigravate stereotipima na taj način, u pitanju su nijanse koje prevagnu gore ili dole. To ne može da se vidi u trejleru.

Dragojević ume da ispriča priču. To je pokazao već nekoliko puta. I ume da ispriča priču od početka do kraja. Što domaći scenaristi retko uspeju. I još nešto, Dragojević ume da uzme američku formu i tako dobro je odomaći da se ta matrica uopšte ne prepozna.

Parada je zabavan film koji nikoga ne idealizuje. S jedne strane jeste pamflet, a s druge... nije ni bitno. Sve to lepo teče.

Roman Polanski: Carnage

Kad razmislim, Polanski je jedan od najpouzdanijih režisera. Ima svoj autorski pečat. Ima svoje opsesije. U Piscu iz senke je objedinio sve što ga je fasciniralo – i uspeo.

Sad je snimio jedan kamerni film po imenu Carnage i, naravno, ponovo razvalio. Priča je prosta: jedan klinac izbije zub drugom klincu i roditelji se sastanu da to reše mirnim putem.

Ali.

Jako vešto napisan tekst. Odličan kasting. A kamerne filmove je posebno teško napraviti. Zato je Carnage trijumf.

Shame

Shame je drama koja je puno obećavala, ali na kraju je ispalo da iako ima nekoliko jakih mesta, nema adekvatnu poentu.

Shame izgleda kao da je spakovan od odbačenih fragmenata nekog romana Breta Istona Elisa. Seksualni ovisnik koji ne želi i nije u stanju da ostvari normalnu vezu.

Svi odnosi poprilično izopačeni. Kritika stoji na pola puta. Motivacija nagoveštena. Fasbinder odličan.

Martin Skorseze: Hugo

Hugo je ljubavno pismo filmu uopšte i istorija filma u isto vreme. Bajkovita priča o klincu, zaljubljivanju u film, potrazi za svojim mestom u svetu i posleratnom Parizu.

Nimalo nalik na prethodne Skorsezeove filmove. Ali Hugo ima dušu.

Druga polovina Huga je znatno jača. Tajne polako počinju da se razotkrivaju i sve polako dolazi na svoje. Jedina zamerka je pomalo patetična nostalgija. Ali, u današnjem vremenu nam je možda ponekad potreban ovakav film. Da nas podseti kako mala priča može da bude velika.

Martin Skorseze: Hugo

Hugo je ljubavno pismo filmu uopšte i istorija filma u isto vreme. Bajkovita priča o klincu, zaljubljivanju u film, potrazi za svojim mestom u svetu i posleratnom Parizu.

Nimalo nalik na prethodne Skorsezeove filmove. Ali Hugo ima dušu.

Druga polovina Huga je znatno jača. Tajne polako počinju da se razotkrivaju i sve polako dolazi na svoje. Jedina zamerka je pomalo patetična nostalgija. Ali, u današnjem vremenu nam je možda ponekad potreban ovakav film. Da nas podseti kako mala priča može da bude velika.

Don Vinslou: Savages

Savages je roman po kom je Oliver Stoun uradio film. Možete da pogledate trejler i shvatite kako film obećava.

Na brzinu sam pročitao Savages kako bih bio spremniji za premijeru filma.

Vinslou nije baš moja šolja čaja, ali nije loš. Nastoji da redukuje rečenicu, ali da se ne lažemo: nije ni Elroj, ni Kormak Makarti. Ipak, sama ideja nije loša i ima tu dosta nekih situacija koje su zabavne i lepo rešene.

Savages donosi sveže likove i OK priču. Ako ne pročitate roman, obavezno pogledajte film.

Željko Obrenović: Talog (Frenzy Spark intervju)

Frenzy Spark je časopis za pop kulturu sa kojim sam sarađivao od njegovog početka. U novom broju možete da pročitate intervju koji su napravili sa mnom, kao i recenziju koju ste već imali priliku da pročitate na blogu Moj magazin.

Uživajte.

Da krenemo od prve rečenice: "Zaobišla sam mesto na podu sa kog sam danima ribala skorelu krv, otvorila vrata i ćutke propustila Vesnu u stan." Već na samom početku imamo "skorelu krv", jedan od elemenata misterije i znak da će ubrzo uslediti neka akcija. Koliko ti je bilo potrebno da uobličiš tu prvu rečenicu, i da li ih je bilo više, pa si na kraju upravo ovu izabarao?

Voleo bih da kažem da mi je ta rečenica došla tek tako, ali nije. Zaista sam na nju potrošio više vremena nego što bi mi to iko poverovao. Probao sam razne „prve rečenice“, a onda sam shvatio da se moja prva rečenica već nalazi u tekstu, u sledećem pasusu. Tako sam izbacio prvi pasus, uobličio tu rečenicu – i eto. Mislim da ta rečenica već dovoljno govori o mnogo čemu. I o žanru i o dinamici pripovedanja i o atmosferi i o glavnoj junakinji. Smatram da je prva rečenica od velikog značaja, ali ako roman ne valja ni ona vam neće pomoći.

Kada je rođena ta osnovna ideja s kojom si krenuo da pišeš "Talog"?

Istraživao sam i shvatio da većina pisaca koje cenim i koji iz romana u roman uspevaju da budu dobri i zanimljivi, piše različite romane. Tako sam i ja želeo da napišem nešto što će se na neki način razlikovati od svega što sam do sada napisao. Priča je došla spontano, a kad sam počeo da je pišem, nisam mogao da se zaustavim. Za to krivim glavnu junakinju koja je za mene bila tako uverljiva da je sama napisala roman.

Sve vreme dok si pisao roman, slao si nam putem društvenih mreža male nagoveštaje, strip table, skice, onda smo dobili na uvid i prvu rečenicu... sve tako na kašičicu. Kakve su bile reakcije ljudi i da li su one uticale da možda nešto tokom pisanja promeniš u tekstu? Da li bi inače tako nešto dopustio sebi?

Smatram da pisac danas nema nikakvo opravdanje da ne iskoristi sve prednosti interneta i društvenih mreža. Kao i različitih medija. Na kraju, ipak, ostaju samo knjige koje govore same za sebe. Nastojao sam da čitaoci i fanovi budu u toku, ali da ima dam, kako si rekao, informacije na kašičicu. Pošto postoji ta opasnost da se o nekim projektima do trenutka kad se pojave previše zna. To treba vešto izbalansirati. Nisam ništa promenio, ali mi je bilo drago da ljudi sjajno reaguju. Mislim da je OK ako putem reakcija dobiješ neku ideju, ali to nije bio moj slučaj.

Glavni lik u "Talogu" je devojka, po imenu Jovana, koja je ujedno i narator, pa je samim tim priča ispričana iz ženskog ugla. Koliko to može biti zahtevno piscu, koji je pritom muškarac?

Zahtevno i zanimljivo. Kao što rekoh, želeo sam da radim nešto drugačije. Samim tim, već izbor naracije u ženskom rodu je bio dobar početak. Koliko god se činilo da je to lako – nije. Da ne pominjem kako moraš da budeš dvostruko ubedljiviji nego u slučaju da pišeš u rodu kom pripadaš, inače ti niko neće poverovati. Kada su probni čitaoci dobili tekst, najviše sam strepeo šta će reći baš o tome. Međutim, svi su rekli, to je to. Sve joj verujemo. Nebrojano je grešaka koje možeš da počiniš, nadam se da sam ih sveo na minimum.

Koliko dugo si istraživao pre početka pisanja?

Nisam toliko pre početka pisanja, jer moj roman niti je istorijski niti se preterano bavi stvarima o kojima ništa nisam znao. Ali u hodu sam proveravao mnogo toga i gledao da se u samu naraciju diskretno uvuče mnoštvo sitnih detalja koji će povećati autentičnost, što u pogledu lokacija, što u pogledu nekih tehničkih termina. Najviše me nervira kad je roman previše istražen, odnosno kad se autor preterano razmeće podacima koji na kraju progutaju priču.

Kako izgleda tvoj radni dan?

U principu pišem po nekoliko sati dnevno, pričam o nastajanju samog teksta, ali kad je to gotovo u stanju sam da godinama, i stvarno mislim godinama, doterujem tekst, prepravljam, menjam. Nekad mi se učini da tome nema kraja. To je prokletstvo umetnika.

Da li je neka knjiga uticala na tebe, dala ti podstrek da započneš roman?  Ili je to možda bio film ili određena serija?

Ima pisaca koji kažu da ne čitaju ništa i ne gledaju ništa, da to ne bi uticalo na njih. Ne vidim problem? Mislim da sve što odgledam i pročitam jako utiče na mene. Tako se uči zanat. Na tuđim bravurama i tuđim greškama. Šest sati čitanja, četiri sata pisanja. Kraj.

Poslednji dobar  roman koji si pročitao?

Pažljivo biram šta čitam – a čitam i po nekoliko romana mesečno – tako da je većina stvari koje preturim preko ruku u najmanju ruku OK. Ali, možda je poslednji roman koji me je baš raspametio Alive in Necropolis Daga Dorsta.

Možeš li da nabrojiš tri omiljena pisca, čiji su radovi najviše uticali na tebe?

Majkl Šejbon, jer je na pravi način spojio žanr sa mejnstrimom. Neverovatan stilista sa fenomenalnim senzibilitetom. Svaka rečenica mu je dragulj, a čitavi romani su tek priča za sebe. The Yiddish Policemen’s Union je jedan od najboljih romana koji sam pročitao.

Džejms Elroj, jer me je naučio mnogim stvarima. Ubojitoj naraciji, hrabrosti. Tome do kojih visina krimi žanr može da se izdigne. American Tabloid je, takođe, jedna od najboljih knjiga ikad. I ujedno, verovatno najbolja obrada događaja koji prethode atentatu na Kenedija.

Stiven King, jer je prvi shvatio da žanr može da se izdigne iznad toga što je do tada bio, da su likovi od krucijalnog značaja koliko i priče. Zatim, što je u stanju, koliko god ga neki optuživali da piše slične knjige, da napiše jednu Keri koja je blokbaster u svakom pogledu i u kojoj stradaju stotine ljudi, a zatim napiše Isijavanje u kom imamo jedan kamerni seting i samo jednu žrtvu (Kjubrik je dodao drugu). Favorit mi je ipak masterpis kakav je Misery.

Jesi li razmišljao o tome da "Talog" predstaviš kao grafičku novelu i koliko je to ostvarivo ovde u Srbiji? Vidim da si imao saradnju sa određenim strip crtačima, dok si pisao svoj roman.

Sarađujem sa nekoliko sjajnih strip crtača, ali za sada na drugim projektima. Nadam se da će se to uskoro pojaviti. Najbliže što smo prišli adaptaciji Taloga u taj medij mogli ste da vidite u trejleru za Talog, koji prikazuje događaje koji prethode samom romanu. Jako sam zadovoljan kako je taj trejler ispao, naročito što ni u svetu trejleri za romane ne izgledaju naročito dobro. Mislim da je ovaj odličan. Kontaktirao sam nekolicinu stranih pisaca i poslao im trejler – svi su bili oduševljeni. Bilo je priče i o adaptaciji čitavog romana, tako da nije nemoguće da se to i desi.

Da li su u planu nastavci, ili će do kraja ove knjige Jovana ispuniti sve što je naumila na početku?

Iskreno, nisam ni pomislio na to. Mislim da je Jovana ispričala svoju priču i da je to dovoljno. S druge strane, priznajem da sam se vezao za njen lik i mislim da bi ona lako mogla ponovo da progovori iz mog pera-tastature, ako za tim bude potrebe. Za sada je tu Talog. Čak i ako tako ostane, mislim da je to dovoljno.

Željko Obrenović: Talog (UPPS intervju)

Prvi intervju ide za sajt UPPSa (u dva dela). Pitanja mi je u opuštenoj atmosferi gmail četa postavljao Marko Stojanović, naš najuspešniji strip scenarista, tvorac poznatih Vekovnika. Čet se pokazao efikasnijim za intervjue od mejla, jer odgovor na pitanje može da isprovocira neko novo pitanje. Nije mrtva reč na papiru.

Sve u svemu, jako sam zadovoljan kako je ovo ispalo.

Pročitajte intervju za Talog, pa sami procenite.


Prvi deo.


Drugi deo.

Shame

Shame je drama koja je puno obećavala, ali na kraju je ispalo da iako ima nekoliko jakih mesta, nema adekvatnu poentu.

Shame izgleda kao da je spakovan od odbačenih fragmenata nekog romana Breta Istona Elisa. Seksualni ovisnik koji ne želi i nije u stanju da ostvari normalnu vezu.

Svi odnosi poprilično izopačeni. Kritika stoji na pola puta. Motivacija nagoveštena. Fasbinder odličan. 

Najbolje knjige u 2012. (prvi kvartal)

River of Gods

River of Gods je roman Ijana Mekdonalda koji spada u njegovu fazu SF-a smeštenog u egzotične zemlje. Sam naslov River of Gods govori da je u pitanju Indija.

Ijan Mekdonald je jedan od talentovanijih SF pisaca novije generacije i bavi se fanastikom onako kako treba – kritički. Dakle, u pitanju je bliska budućnost, gotovo sadašnjost. Veštačka inteligencija, naučnici koji se igraju Boga, političari, masovni mediji...

Sama forma romana je domaći mnogim piscima. Probajte da napišete nešto ovako kompleksno pa makar da nema smisla. A River of Gods ima smisla samo tako.

Kim Njumen: Professor Moriarty: The Hound of the D'Urbervilles

Kim Njumen je poznat po tome što uzme gomilu – ili gomilicu – istorijskih ili književnih likova i udahne im novi život.

Ovog puta se latio takve veličine kakva je profesor Moriarti.

Veličine koja se provlačila kroz sve gde se Šerlok Holms pojavio, ali nikad nije dobila portret kakav zaslužuje. Do sada.

Professor Moriarty: The Hound of the D'Urbervilles  je roman maskiran u zbirku priča. Pročitali-odgledali smo mnogo toga o najvećem detektivu ikada. Sad je vreme da se suočimo sa njegovim najvećim neprijateljem.

Nik Harkavej: Angelmaker

Harkaveja ste već imali priliku da upoznate kad je dao ekskluzivni intervju za ovaj blog. Pričali smo o njegovom prvencu.

Angelmaker je njegov novi roman, koji nastavlja tradiciju prethodnog. Dakle: stripovska estetika, plus dobro pisanje. Kao da Džonatan Letem piše Ligu izuzetnih džentlmena.

Što se tiče strukture, Angelmaker je bolji od prethodnog romana, ali čini se da mu nedostaje tog nekog diskretnog šarma, koji ne mogu baš najbolje da objasnim. Ali, ovakve romane ne srećete svaki dan. Ne bi trebalo da ga zaobiđete.

Čajna Mjevil: Embassytown

U Embassytown imate vanzemaljce koji ne mogu da razmišljaju u metaforama, niti mogu da ih izgovaraju. A pri tom, kad pričaju, pričaju u dva glasa istovremeno. Ljudi koegzistiraju sa njima i uzgajaju blizance koji od rođenja uče da govore u dva glasa, a zovu se po pola, tipa, GoRan. Gde je jedan Go, a drugi Ran.

Ako vam ovo nije dovoljno, ne znam šta je?

Embassytown je kao i svaki drugi Čajnin roman pretran genijalnim idejama, ali kao i u svakom njegovom romanu, pripovedanje nije baš sto posto u mom fazonu. Što ne znači da je loše. Naprotiv, neki baš njegov jezik ističu kao najbolju osobinu.

Tom Pičirili: A Choir of Ill Children

A Choir of Ill Children južnjačka gotika u najboljem maniru. Samo otvaranje romana započinje opisom sijamskih trojki koje su spojene čelom i jedni drugima udišu dah. Oni su braća naratora. Koji je... normalan.

A Choir of Ill Children je prepun misterija i starih porodičnih tajni. Neke će se razrešiti, neke neće.

Nemojte očekivati ludačku vožnju, jer je Pičirili pesnik među piscima i mnogo više pažnje posvećuje građenju likova i atmosferi nego preokretima na svakoj drugoj strani. Ipak A Choir of Ill Children je sve samo ne dosadan roman i ima strana taman koliko treba. 

Roman Polanski: Carnage

Kad razmislim, Polanski je jedan od najpouzdanijih režisera. Ima svoj autorski pečat. Ima svoje opsesije. U Piscu iz senke je objedinio sve što ga je fasciniralo – i uspeo.

Sad je snimio jedan kamerni film po imenu Carnage i, naravno, ponovo razvalio. Priča je prosta: jedan klinac izbije zub drugom klincu i roditelji se sastanu da to reše mirnim putem.

Ali.

Jako vešto napisan tekst. Odličan kasting. A kamerne filmove je posebno teško napraviti. Zato je Carnage trijumf.