NE VOLIM DA LIŽEM KRV SA PODA
Tekst je izvorno objavljen u časopisu Gradina 42-43
Pitanje staro koliko i „šta je starije kokoška ili jaje“: šta je teže pisati, kratku ili dugu formu. A odgovor je podjednako težak. Sklon sam da ipak dam prednost kratkoj formi, iz prostog razloga što sam u životu pročitao mnogo više dobrih romana nego priča. Da se razumemo, većina romana može da se svede na siže za priču i obrnuto: većina priča može da se razvije u roman. Međutim, ne uvek. Postoje priče koje su stvorene samo i jedino da budu kratke priče, to im je sudbina i svrha i to su po pravilu najbolje priče.
Marko Stojanović nam je u Beskrvnima isporučio tu vrstu priča. Međutim, da sve bude još komplikovanije: te priče su opet deo jedne mnogo veće celine poznate pod nazivom Vekovnici. Znači, priče su same po sebi fragmentarne, ali su i fragmenti celine.
U dosadašnjem stvaralaštvu Marka Stojanovića može se videti mnogo različitih uticaja. Tu su podjednako i evropski i američki strip. Tu je i noar i vestern. Ali, ako treba da navedem jednog čoveka: to je Alan Mur.
Zašto?
Zbog koncepta. Alan Mur je iskazao svoj stav zašto ne treba ekranizovati stripove, pre svega njegove stripove. Film nudi priču koja se gleda u dahu, bez zaustavljanja, premotavanja i, recimo, ponovnog gledanja. Knjiga i strip ne moraju da poštuju ta pravila. Mogu da imaju širinu. Watchmen je pravi primer toga. A Marko nam je u Vekovnicima dao svoju domaću viziju Nadzirača. Ne samo što se Marko Kraljević može posmatrati kao srpski superheroj, nego zbog pomenutog koncepta.
Priča koju smo pratili u dosadašnjih četiri albuma nije samo jedna priča. To je lavirint isprepletanih priča, različitih perioda i prostora. To je priča – kao i Sandman – iz mnoštva drugih priča. I priča u pričama.
A Beskrvni su spin-off.
Aleksej Vasiljevič se po prvi put pojavljuje u četvrtom albumu Vekovnika. On je jedan od Dvanaestorice, vampir i okoreli zlikovac. Međutim, Beskrvni nas vode nekoliko vekova unapred. Mi ne znamo šta se u međuvremenu dogodilo. Znamo samo da Aleksej sada progoni i ubija one čiji je deo bio. Marko Stojanović nas je ovde veštim pripovedačkim postupkom zakačio na udicu i mi smo zagrizli jako i ne samo što jako jako pažljivo iščitavamo svaku pojedinačnu priču ovog stripa, kako bi se uverili da nam neki komadić mitologije nije promakao, nego ostajemo na toj udici sve dok ne izađe i neki naredni album koji će nam, nadamo se, ponovo ponuditi neki odgovor ili barem delić odgovora o raskolu između Dvanaestorice, sukobima i o tome šta se u praznom periodu od nekoliko vekova dešavalo.
Album se sastoji iz osam priča koje su mahom smeštene u sadašnjost, a protagonisti su, em, vampiri.
Rad sa različitim crtačima oživljava reči na različite načine. A u ovom slučaju, svaku priču je radio drugi crtač. Svi majstori svog zanata.
Najpre je tu priča Ona spava (sa očima izvan svakog zla). Otvaranje neodoljivo podseća na početak Milerovog Sin City-ja (crtač je Vlada Aleksić): Junak je budan, a devojka spava. On puši i posmatra je usnulu. Ambijent je noar: venecijaneri, crno-belo, mnoštvo senki. A ona spava. Večnim snom. Zatim se priča premotava i vraća nas u svet podzemnih klubova, krvopija i zavera. Sve što se završi sa mrtvom dragom, duguje nam puno objašnjenja.
Atmosfera iz Ona spava nastavlja se i u priči Mrak, samo što se ovde uz Milerov crtež može primetiti i uticaj Lia Bermeja: krzave i krivudave linije kao iz duboreza (crtač je Enis Čišić).
Tri metka za dve krvopije i ribicu već svojim naslovom govori šta da očekujemo. Dobili smo spoj Tarantina i alanfordovskog crteža (Mimi Slipčević). Dovoljno je reći da sam kao naslov ovog teksta uzeo repliku iz ove priče. Dobre namere nisu uvek propraćene dobrim delima. Ponekad stradaju oni koje želimo da zaštitimo.
Some Like It Not nas iz stripovske stilizacije noara vraća u noar film: mantili, šeširi i obavezna kiša. Crtež Milana Jovanovića priziva Bendisov masterpis Torso.
Lovac u žitu nas uvodi u bajku. Da li ste se zapitali ko je taj lovac koji se pojavljuje u gotovo svakoj bajci? Nikad imenovan i uvek presudan za ishod priče? I da li se samo pojavljuje u bajkama. sezona lova je otvorena. A lovci na talente bi u Borisu Bakliži lako mogi da ugledaju novog Bena Templsmita.
Stayin Alive nam otvara još jedno „šta bi bilo...“ pitanje. Kad ustane kuka i motika... Ili, vile i sekirče, a tu je i američki pilot, jedan vampir i dvojica dokonih zemljoradnika. I neizbežni dijalekat. Dejan Sedlan u ovu priču unosi jednu pomalo retro crtačku notu.
Marko i Siniša Banović nas potom vode na ukleti američki autopot. U pitanju je priča Helluva Ride u kojoj ćemo sresti poznatog prokletnika sa glavom u plamenu.
Dok će nas Beskrajna priča na svega nekoliko stranica prošetati kroz vekove... i ostati otvorena. Kao i svi beskrajni vicevi koji se mogu pričati i pričati. Ukrug i ukrug. Samo što ovo nije smešna priča.
Treba pridodati i da svaka od ovih pojedinačnih priča ima zasebnu naslovnicu. Njih su radili: Mijat Mijatovic, Alem Ćurin, Aleksandar Sotirovski, Zoran Tucić, Maksim Šimić, Uroš Begović, Vladimir Brajović i Leonid Pilipović. Dok je glavnu naslovnicu Beskrvnih radio Dalibor Talajić, Marvelov crtač na Punisheru, Hulku, X-menima...
No, da se vratimo na početak. O priči i pričanju. Zbirke priča (bilo u prozi ili u stripu) su uvek cenjenije ako imaju koncept, tojest ako ih ne sačinjava tek gomila nabacanih tekstova bez ikakvog reda i međusobne veze. Ponekad je dovoljan jedinstveni lik koji će se provlačiti kroz sve priče. Ponekad je dovoljna atmosfera. Ili motiv. Beskrvni imaju sve nabrojano. Međutim, zamka koju takve zbirke nose je repeticija. A ona se može izbeći samo veštim pripovedanjem. I to ne samo veštim (ponekad ni to nije dovoljno), već raznolikim.
Marko Stojanović ovde demonstrira svoje spisateljsko umeće širokog spektra. I što je jako važno: ume da se skloni i prepusti slikama da govore. Strip je, kao i film, vizuelni medij i svaka suvišna reč je u pravo to – suvišna. Tako da nemojte očekivati beskrajne dijaloge ili opterećivajuće narative – nećete ih dobiti.
Očekujte masnu punokrvnu priču, pa makar se ona zvala i Beskrvni.
No comments:
Post a Comment