Evo šta ja čitam ovih dana dok tražimo izdavača.
Kada sam na internetu pročitao sinopsis za ovu knjigu, kao neko ko se bavi slikanjem, malo je reći da sam bio zaintrigiran. Konačno jedna knjiga sa elementima fantastike koja liči na nešto što bih ja voleo da pročitam.
To što slikara, Pjamba, angažuje devojka da naslika njen portret, za jednog portretistu ne bi trebalo da je naročito neobično, međutim kada sazna da svoj model nikada neće videti i da će slikati samo na osnovu njenog glasa, dok ona sedi iza paravana, stvari postaju zanimljivije.
Od ostalih protagonista valjalo bi pomenuti Pjambovu verenicu, Samantu, šarmantnu devojku koja je ujedno najživlji lik u delu; i njegovog prijatelja Šenca (takođe portretistu) koji, sa ličnom istorijom koja ga izjeda, pokušava da pomogne u nemogućoj misiji onome u čiju veštinu neizmerno veruje.
Pripoveda se iz prvog lica (vatreni sam zastupnik ovog postupka), naravno u pitanju je Pjambo, ali on često predaje reč tajanstvenoj gospođi Šarbuk, koja mu govori o svom neobičnom detinjstvu koje je sa porodicom provela na vrhu planine, jer se otac bavio kristalologijom (nauka koja proučava značenja u oblicima snežnih pahuljica). Kako se radnja razvija tako je čitalac sve više uvučen u radnju i teže mu je da prekine čitanje.
Za čoveka koji nije slikar i koji kaže da je pre početka rada na ovoj knjizi imao oskudno znanje iz ovoj oblasti, moram reći da je verno preneo atmosferu stvaralačke autodestruktivnosti i opsesivne predanosti slikanju. Da bi uneo još mistike u roman radnju smešta na kraj 19-og veka u Viktorijansku Ameriku, čije vreme fantastično dočarava, i čini opipljivim blatnjave ulice kojima jure crne kočije od kojih kao da svaka nosi neku okultnu priču, i atmosferom veoma podseća na roman Mark Frosta “7”, čija radnja se odigrava u Viktorijanskoj Engleskoj.
Roman je dobro napisan (nominovan za “World Fantasy Award” 2003. godine), a jedina stvar koja je meni zasmetala je odsustvo nečeg prepoznatljivog u stilu autora. Koliko god knjiga bila zanimljiva, dobro vođena i bez problema u naraciji i dijalozima, neprekidno sam imao utisak kao da čitam neku “žensku knjigu”, samo što ima elemente fantastike i što je smeštena u prošlost.
Željko Obrenović
No comments:
Post a Comment