Profesor srpskog jezika i književnosti, je književnik čiji stvaralački opus, slobodno možemo reći, zavidan. Rođen je početkom '80. u Valjevu. Po završetku Tehničke škole, završava Filološki fakultet u Beogradu, smer srpska književnost i jezik. Potom odlučuje da živi u rodnom gradu, ali saradnik je brojnih prestoničkih izdanja.
Neposredan povod za razgovor je njegov najnoviji roman Koloseum. Da je reč o biću rekli bi da je, za kratko vreme, odlično počeo sopstveni život, ostvario sjajne uspehe, kandidovan za nagrade, ali, od svega najbitnije, konstantno održava pažnju čitalačke publike. Pa, ukoliko do sada niste čitali dela Željka Obrenovića, najnoviji Koloseum možete potražiti u Delfi knjižari u Valjevu, naravno i u Matičnoj biblioteci "Ljubomir Nenadović".
Kada ste počeli da se bavite, i kojom vrstom, stvaralačkog pisanja?
Počeo sam da pišem još kao osnovac, kad sam probao da napišem petparački ninđa roman. Naravno, nisam odmakao dalje od nekoliko stranica, sve odreda kopirajući rečenice koje sam pročitao u sličnim romanima. Bilo je više takvih pokušaja, sa sličnim ishodom.
Šta je uslovilo, prethodilo toj odluci?
Odluci da se pisanjem ozbiljnije pozabavim nije prethodilo ništa konkretno. Pretpostavljam da sam se do pretkraj studija na Filološkom fakultetu dosta načitao i teorije i literature i da se to nataložilo u meni, te je na neki način vapilo da izađe napolje, provučeno kroz moju prizmu. Tek kasnije sam zapravo pronašao svoj stil i oslobodio se direktnog uticaja uzora.
Odnos i povezanost sa stripom?
Uz strip sam naučio da čitam i to veoma rano, s četiri-pet godina, tako da je strip zasigurno moja prva ljubav. U početku sam pokušavao da te uticaje primenim i na prozu, ali sam brzo shvatio da su to dva potpuno različita i odvojena medija. I dalje u svojoj prozi provlačim određene stripovske motive, ali na potpuno drugačiji način, više kao egzotiku nego kao stripovski izraz preveden u prozni.
Koliko ste knjiga do sada objavili, kog žanra?
Objavio sam četiri romana: Srpski psiho 2007, Talog 2012, Kameno jezero 2016. i Koloseum 2020. Kao i strip Karton siti 2016, na srpskom i na engleskom. Za svaki od njih se može reći da ima primese određenih žanrova, ali se motivi, čini mi se, razvijaju na različite načine, shodno mom razvoju.
Kako i kada je nastala ideja za Koloseum?
Ideju za Koloseum dobio sam nakon čitanja članka koji se bavio modernim Koloseumom. Tekst nije bio naročito dobro napisan ni istražen, ali sam momentalno pomislio da nešto slično zasigurno postoji. Što sam više razmišljao, sve više sam shvatao da ta tema zaslužuje pažnju. Naravno, hteo sam da izbegnem očigledne zamke, tako da sam Koloseumu posvetio najmanje prostora, dok sam se više bavio sudbinama likova koje taj prostor spaja.
Kako protiče život ovog romana nakon objavljivanja? Interesovanje publike, nagrade? Vaš stav prema tome?
Koloseum se, kao i Kameno jezero, našao u širem izboru za NIN-ovu nagradu. A svakodnevno mi stižu novi prikazi i utisci. Zasad se, na sreću, moja namera poklapa s utiscima čitalaca.
Da li sada postoji neko delo u fazi nastanka, odnosno da li ste počeli da pišete novi roman?
Svakodnevno pišem, tako da je neko delo neprestano u nastanku. Da li je to novi roman, pripovetka ili scenario… zavisi od dana i trenutka. Ali retko prođe dan da nešto ne napišem ili da se makar ne posvetim sređivanju nečega što sam već napisao.
Da li radite kao saradnik nekih časopisa? O čemu je reč? Koliko je to za Vas interesantan domen? Da li, u određenom smislu i ta vrsta angažmana ima neku edukativnu notu?
Sarađivao sam s raznim časopisima, magazinima i sajtovima, uglavnom pišući književne i filmske prikaze. Tako sam naučio da pišem po zadatku, sopstvenom ili uredničkom, i da poštujem zadati prostor i rok, što je od neprocenjivog značaja. Što se edukativnog karaktera tiče, svakako ima recenzija koje se mogu čitati gotovo kao proza, ali je toga sve manje. Kao što je i sve manje onih koji su radi da čitaju obimniju kritiku. Uglavnom se sve svodi na teze i ocene.
Budući planovi?
Što se budućih planova tiče, videćemo šta će od započetog prvo ugledati svetlost dana. Nestrpljiv sam da to vidim koliko i čitaoci.
Ko su bili Vaši književni uzori, počev od detinstva, pa preko tinejdž doba, potom tokom studija, sve do sadašnjice?
Tokom detinjstva sam ponajviše čitao stripove, roto romane i Karla Maja. U Srednjoj školi mi se interesovanje sa bonelijevih stripova pomera najpre ka Mebijusu, a onda i ka alternativnoj sceni, a što se tiče knjiga, tad su mi heroji bili Kafka, Dostojevski, Markes i Edgar Alan Po. Na fakultetu sam već čitao mnogo i po zadatku i ono što sam želeo. Tad mi je najviše prijala proza Breta Istona Elisa, pa ne treba da čudi što je Srpski psiho, moj prvenac, svojevrsni omaž tom autoru. Njemu se ubrzo pridružuju Džejms Elroj, čiji sam Američki tabloid pročitao više od deset puta, Kormak Makarti, sa čijim romanom Nije ovo zemlja za starce je slična situacija, i Majkl Šejbon, kojem se i sad često vraćam.
Za kog autora, ili delo, biste rekli da Vas je, u skorije vreme, baš oduševilo i zbog čega?
Nabokov, Stivenson, Kipling, Moravija… to su autori koje trenutno čitam i jako poštujem. Čitam i fenomenalnu antologiju Alberta Mangela Black Water, koja mi je otvorila brojna nova vrata.
Koje autore rado čitate i koji su to naslovi kojima se vraćate? Da li imate omiljene čitate?
Svim nabrojanim autorima se često vraćam, a omiljene citate nemam jer ne čitam knjige da bih podvlačio velike misli, već da bih uživao u rečenicama, razradi likova, građenju priče i ostalim bravurama.
Zbog čega je, prema Vašem ličnom mišljenju, bitno čitati? Da li se sve svodi na vokabular i gramatiku, ili taj čin doprinosi i razvoju kritičkog mišljenja?
Teško mi je i da odgovorim na ovo pitanje jer je meni dan bez knjige potpuno promašen. Meni je to kao hrana i ne mogu ni da zamislim a kamoli da shvatim da drugima nije.
Očiti su razlozi zbog kojih treba da smo ponosni na našeg sugrađanina Željka Obrenovića, kao i na Desanku, čika Ljubu… Treba da u svom lepom gradu imamo knjižaru u kojoj bi u prodaji, na posebno istaknutim policama, bile knjige uspešnih književnika iz Valjeva. Umesto da imamo festivale, koje bi jednako posećivali turisti kao i ovdašnja publika, posvećene književnicima koji su obeležili istoriju ovog kraja, jednako kao i mladim stvaraocima koji je nadograđuju i oplemenjuju u savremenom dobu, kod nas je, pa… ništa. Ukoliko si strpljiv, čekaš distribuciju romana ovdašnjih autora u umrežene knjižare beogradskih izdavača… A imali bi se čime gorditi i sopstvene brendove plasirati!
