Vidra na Gradcu

Još od deteta na Gradcu provodim puno vremena. Kupao sam se i igrao i gde može i gde ne može. Znao sam da su vidre zaštitni znak ove reke, no nikad nisam ni pomislio da ih tamo i dalje ima, a kamoli da ih je moguće videti. I tako juče: na drugoj brani, kod River bara, ugledamo ovu neverovatnu životinju kako se penje uz vodopad, sa pozamašnom ribom u ustima, zatim pliva ka obali (ka nama), gde se nalazi s mladunčetom, a onda se oboje zavlače ispod stena. Nalik je na omanju foku i ispušta slične zvuke. A posmatrali smo je iz takve blizine i tako dugo kao što je teško i neku manje retku i pitomiju životinju. Neverovatno. Marina je bila pribranija od mene i ova fotografija je njena zasluga.

Nenad Okanović Oki i Kameno jezero

Okija sam upoznao davne 2006. godine na snimanju filma Sigismund, gde sam ja statirao, a on, kako sam kaže, ostvario svoju omiljenu ulogu dosad. Nešto kasnije 2011. zajedno smo razrađivali TV seriju u kojoj je trebalo da igra i Majkl Medsen (delove ove epopeje možete pročitati u mom romanu Kameno jezero). Bilo je lepo videti se sad posle toliko vremena, prisetiti se tih starih stvari i popričati o nekim novim.

Kameno jezero -- Željko Obrenović -- prikaz -- Zelenmajskibluz

Slučajno pronađoh ovaj prikaz Kamenog jezera na Instagramu:

Ljudi su zli. A ne jezera.

"Nabavila sam ovu knjigu u akciji @kontrast_izdavastvo. Odavno nisam čitala triler i zaboravila sam kako je to čitati knjigu u dahu, pa me je ova na to podsjetila. Mračan i jeziv, ali tako da takva atmosfera uopšte nije forsirana, nego već u prvim poglavljima se formira i ostaje do samog kraja. Osjećanja nelagode i uznemirenosti su tu; apsolutno svaki lik, pa i glavni junak, vas uznemiruju na svoj način - da li postupcima, čuvanjem tajni, a ponekad i samom pojavom. Kameno jezero reflektuje kamenje i stijene, ali će se u njemu ogledati i živi. Obrenović vas tako dobro uvlači u priču i ne dozvoljava da mrdnete do kraja. A bogami, i kad je završite. Odlična knjiga, drago mi je da sam otkrila ovog pisca!"

zelenmajskibluz

Marselo Kintanilja TUNGSTEN

Nakon nebrojenih pročitanih stripova čovek nauči da ne očekuje nemerljiva iznenađenja i revolucionarna dela. Nauči da uživa u lepom pisanju i lepom crtežu, i to često bude najviše što dobije (a i dovoljno). Onda povremeno naleti na strip kakav je Tungsten i shvati da se zapravo privikao na prosek i da treba i od sebe i od drugih da traži i više nego što mogu da daju. Jer ovde je reč o takvom delu.

Naime, ovaj nemali grafički roman se, za početak, odigrava za svega nekoliko minuta, uz poneki flešbek. Započinje momcima koji ilegalno love ribu dinamitom i dvojicom posmatrača koji će na taj prizor dvojako reagovati. Dok se čeka dolazak policajca, koji se zapravo nalazi nekoliko stotina metara dalje na plaži, mnoštvo ukrštenih sudbina prikazaće nam se vanrednim postupkom montaže i režije.

Gotovo je nestvarno to kako Kintanilja uspeva da zamrzne pokret u jednom "mrtvom" mediju dok čitaocu drži pažnju kao u kakvom kratkom akcionom filmu koji ne daje vreme da se trepne. A opet, kad se korice sklope, nemamo utisak da smo pročitali akcijaš, već fino nijansiranu dramu sa sudbinama tako bliskim patetici a nikada zapravo takvim. Ima li šta teže od toga?

Džon Irving The Cider House Rules (Tuđa pravila, Laguna)

The Cider House Rules je roman koji bi trebalo da se proučava na svim kursevima kreativnog pisanja, kao što bi ga neizostavno trebalo preporučiti svakom mladom a i zrelom piscu. Knjiga se čita neometano i pripoveda priču na krajnje tradicionalan način. Na početku nam se čini da nam je ova storija poznata i da joj unapred možemo predvideti ne samo kraj već i razrešenje svake scene. Ali ništa od toga. Irving je majstor pripovedanja i upravo u izbegavanju opštih mesta, ali bez nekakvih avangardnih postupaka, leži kvalitet i lepota ovog dela.

The Cider House Rules je roman o siročetu Homeru Wellsu koji nije imao sreću da ga neko na vreme udomi, te je trajno ostao u jedinoj kući koju je znao. Usput postaje šegrt Wilburu Larchu, upravniku sirotišta i hirurgu, a naposletku i sâm stasava u vrsnog doktora, premda bez dana formalnog obrazovanja.

No sve ono što bismo očekivali od ovog nesumnjivo dikensovskog romana izostaje. Sirotište nije nastanjeno zlom i takmičarski nastrojenom decom, uprava nije sadistička i bezosećajna, a izlazak u stvarni svet ne otvara jedino vrata ka još gorim nevoljama. A opet, The Cider House Rules nikako nije ni sladunjava limunada o krasnom svetu i istim takvim ljudima. Irving je bez premca kad treba ispripovedati priču o ljudima koji ma koliko da uporno beže od svoje sudbine, koja pak ne deluje kao nešto od čega treba bežati, ona ih svejedno stiže. I kad se to na koncu desi, čitalac shvata da je sve vreme umesto komedije čitao tragediju koja mu ostavlja gorčinu u duši.

Valjalo bi napomenuti i zavidno istraživanje koje je Irving sproveo i koje izbija iz svakog reda ali nikada nije zamorno, suvoparno niti preočigledno. Nekom prilikom je čak prisustvovao hirurškoj proceduri tokom koje se žena probudila iz anestezije i pogledala svoje organe poređane na grudima, na šta joj je lekar rekao, 'Spavaj, dušo'. Što je ona i učinila. I kako ijedan pisac da smisli nešto tako dobro?