Kameno jezero – Željko Obrenović – prikaz – Mila Matović Glišović – Defi kutak – 23.7.2019.

Ovo je knjiga koju sam želela od trenutka kad je najavljena. Najlepše od svega je što me je oduševila neočekivanim obrtima.U ovoj knjizi ima svega i misterije i krimi i ljubavne priče.

Svojim genijalnim stilom pisanja Željko Obrenović je postao moj omiljeni živi pisac sa ovih prostora.

Glavna ličnost u knjizi je pisac koji dobija ponudu da se osami u vikendici na Kamenom jezeru i napiše scenario za američko tržište. Društvo mu pravi devojka Una, koja mu pomaže oko scenarija. Kameno jezero prate glasine, meštani zaziru od njih, čuvar ih savetuje da odu, a nepoznati vozač pokušava da pregazi pisca. Saznajte kakve tajne krije Kameno jezero u jednoj od najboljih knjiga domaćih pisaca našeg doba.

Stjuart O'Nan The Night Country

Čini mi se da nema savremenog autora s više dobrih knjiga od Stjuarta O'Nana. Sve što sam dosad pročitao je na veoma visokom nivou, različito a opet protkano zajedničkim motivima. O'Nan je glavnotokovski pisac, ali često koketira sa žanrovima. Najčešće su to drame sa elementima krimića, ali u romanu Molitva za umiruće okušao se čak i s hororom (ovozemaljskim, doduše). The Night Country prva njegova knjiga koja se bavi natprirodnim. Naravno, O'Nan ne bi bio pisac kalibra kojeg jeste kad bi bilo šta uzeo zdravo za gotovo, tako da je i ovde glavni motiv izvrnut naglavačke.

Priča prati tri lika koji se na različite načine nose s posledicama saobraćajne nesreće u kojoj je učestvovalo pet tinejdžera (troje je poginulo, jedan je prošao neozleđen, a jedan s teškim oštećenjem mozga). Prvi fokalizator je neozleđeni Tim, drugi policajac koji se prvi našao na mestu nesreće i treći Kajlova majka koja pokušava da iznova upozna i zavoli oštećenog sina. Pored njih se pojavljuju i duhovi nastradalih i premda su njima misli fokalizatora dostupne, oni ni na šta ne mogu da utiču, već su tu više sa funkcijom antičkog hora.

Pomenuta nesreća se dogodila na Noć veštica, a roman je smešten na godišnjicu tog događaja. Čitalac veći deo romana nije siguran u kojem smeru se priča kreće, šta to protagonisti rade i zašto, pa čak ni šta to duhovi koji su nevidljivi za sve izuzev za čitaoca žele. Opet, sve vreme se oseća napetost jednog trilera. Smeštanje radnje na tragičnu godišnjicu ne deluje nimalo slučajno, a sva tri glavna lika su toliko nestabilna i izmenjena da se od njih može očekivati bilo šta.

O'Nanova proza je, kao i uvek, ekonomična, precizna, jasna i upečatljiva. I on još jednom dokazuje da ga je nemoguće smestiti u jednu ladicu. A to je, najverovatnije, i razlog što nije šire i više poznat.

Džon Gregori Dan Istinske ispovesti

Ubistvo Elizabet Šort, poznatije kao Crna Dalija, više puta je obrađivano u književnosti, na filmu i TV-u. Verovatno je ipak najpoznatije po romanu Džejmsa Elroja i nesrećnoj adaptaciji Brajana De Palme. Iako nikada nisam bio toliki ljubitelj ove knjige, koliko Elrojevog poznijeg opusa, on mi je skrenuo pažnju na ovaj roman supruga slavne Džoan Didion.

Džon Gregori svoju knjigu bazira na ubistvu Elizabet Šort, ali se tu svaka sličnost završava. Pronađena devojka je pretesterisana na sličan način i vodila je poročni i slobodni život nalik Šortovoj, no čak je i njeno ime promenjeno u Lois Fazenda.

Roman naizmenično prati dva brata, policijskog inspektora Toma Spellacyja i njegovog brata Desmonda, monsinjora katoličke crkve.

Iako su Istinske ispovesti roman o istrazi zločina, bilo bi tačnije reći da je to roman o korupciji raznih vrsta. Pored one očekivane, u policiji, kojom se i Elroj dobrano pozabavio, Dan je temeljno obradio i onu od koje se zazire, u katoličkoj crkvi. Čitajući Ispovesti, uviđamo da gotovo nema razlike između toga kako protekcije i razna kupovanja funkcionišu među svetinom, klerom ili policajcima. Dijalozi visokih crkvenih zvaničnika mnogo više podsećaju na politička trgovanja i cenkanja negoli na razgovore velikih vernika. Čitalac će, između ostalog, saznati i zašto sveštenici više pate od hemoroida nego ostali ljudi: sedenje na tvrdoj klupi tokom slušanja ispovesti i zadržavanje gasova su glavni krivci.

Dan na virtouzan način koristi mnoge trope krimi romana -- Tom Spellacy je bio u vezi s vlasnicom bordela (i seksualnoj i poslovnoj), a trenutno spava sa ženom čiji je život spasao na dužnosti, a politika i birokratija se beskrajno mešaju u rešavanje zločina -- ali njemu polazi za rukom da sve pomenuto ne bude kliše, već nešto što se zaista dešava ljudima od krvi i mesa.

Najveća vrlina ovog autora su izuzetni dijalozi. Malo je pisaca u stanju da piše ovako auditivne dijaloge koji naprosto odzvanjaju u ušima, dok likovi zapravo govore onako kako niko ne priča u stvarnom životu. Bez obzira na to da li je u pitanju razgovor policajaca u vezi sa istragom ili njihovo usputno ćaskanje, stiče se utisak apsolutne autentičnosti. Takođe, reč je glavnotokovskom romanu, krcatom epizodama i detaljima iz životâ protagonista, ali se istovremeno narativna nit nigde ne prekida i priča ne trpi.

Ispovesti je 1981. ekranizovao Ulu Grosbard, sa Robertom Denirom i Robertom Duvalom u glavnim ulogama, ali se čini da bi ovakav predložak zadovoljila tek mini serija od desetak epizoda.

Dino Bucati Katastrofa i druge priče

Dino Bucati je strogo čuvana italijanska tajna. Na srpski jezik je prevedena njegova zbirka Prodavnica tajni, kao i romani Tartarska stepa (poslužio je Kuciju kao inspiracija za Čekajući varvare) i Ljubavna priča. Na engleskom nije ništa bolji slučaj, premda je reč o veoma plodnom i veštom piscu.

Bucati je u domovini najčešće poređen s Kafkom (što ga je izuzetno gnevilo) i premda ova paralela ima osnova, ona ga i ograničava jer je njegov opus znatno razgranatiji. Svakako, birokratska iščašenost priča kriva je za taj nadimak, ali se pored uticaja ovog autora osećaju Čehov, Gogolj i Borhes. Pri čemu je Bucatijeva proza raskošnija od Kafkine, a prijemčivija od Borhesove.

Bucatijeve priče su mahom veoma kratke, a na tako malo prostora uspevaju i da ožive likove -- iako im on retko daje pozadinu -- ispripovedaju zanimljivu i uvrnutu storiju i nagrade čitaoca efektnom završnicom. A sve to je retko kojem autoru polazilo za rukom, pa još iz priče u priču.

No najbolje je da priče govore same za sebe. Ove su na mene ostavile najjači utisak.

Katastrofa: Dok putuje ekspresnim vozom, čovek kroz prozor primećuje usplahirene ljude i počinje da sumnja kako se dogodilo nešto strašno za šta ne znaju jedino putnici.

Pad Baliverne: Čovek slučajno odlomi metalni šiljak na prozoru tvrđave i onda se, domino efektom, za tili čas čitava građevina sruši a on strahuje od poziva na odgovornost.

Epidemija: Služba je smislila virus koji napada samo protivnike države. I onda se jedan činovnik razboljeva i nastoji da to prikrije.

Previd: Mehanička radnja, zaključati kuću, isključiti rernu. Bucati to izvrće naopačke, žena na letovanju pomisli kako se uopšte ne seća da je kćerku odvela kod tetke i umisli da ju je zaboravila u stanu. A toliko je toplo, kažu, da ljudi spontano sagorevaju. Kad se vrati u stan, na podu je senka od pepela u obliku devojčice.

Čudovište: Žena na tavanu neke kuće vidi čudovište i svi je ismeju, međutim kad se vrati da proveri, na vratima je katanac i sad ona nije sigurna da li su ga stavili da se opet ne uplaši ili čudovište zaista postoji a oni to prikrivaju.

Sedam spratova: Sanatorijum ima sedam spratova, a pacijenti su raspoređeni prema težini bolesti. Kako pridošlicu spuštaju naniže zbog raznoraznih birokratskih komplikacija, on sve više sumnja da ga lažu i da mu se stanje pogoršalo.

Ubistvo zmaja: Zmaj u ovoj priči nije baš zmaj kakvog bismo inače očekivali, a tek je njegovo ubistvo mučno i govori o bednoj ljudskoj prirodi.

Željko Obrenović -- Kameno jezero -- Silvana Kostić -- prikaz

Zanimljiva, neočekivano zanimljiva knjiga. Imam mnogo utisaka jer sam je pročitala u dahu. Dosta dijaloga, likovi su zanimljivi, a događaji nepredvidivi. Ljubavna priča, misterija da vas uvuče u priču... Kada sam pomislila da ima nečeg tajanstvenog u jezeru, priča se okrene, zatim sam sumnjala na vinara, ali ne i na zlo ljudi u malim mestima, kolektivno zlo i poremećenost. Često ljudi ćute ili uzimaju pravdu u svoje ruke. Realna slika malih, idiličnih sela koja kada zagrebete kriju mračne ljude i tajne. Mislim da ću čitati dela srpskih mladih, savremenih pisaca, zahvaljujući ovom romanu. Nisam znala da je Džon Vejn snimao na radioaktivnom zemljištu i da je ubrzo umro. Pisac je veliki ljubitelj filmova. Ne treba da ima strah, kolektivni strah koji imaju pisci jer odlično piše, maštovit je i pred njim zadatak da ispriča još mnogo priča. Manje žargona i engleskih reči, svesti na minimum.