Leonard Gardner Fat City

Po ovom romanu je Džon Hjuston 1972. godine snimio istoimeni film. Reč je o vanredno dobrom štivu o dvojici fiktivnih boksera. Već u prvoj sceni čitalac upoznaje dvojicu glavnih likova i fokalizatora. Prvi je polupenzionisani bokser Billy Tully, a drugi je mlada nada Ernie Munger. Radnja je smeštena u pedesete godine prošlog veka.

Ovde nema glamura vezanog za sportiste danas. Borci na turnire putuju autobusima, jedu u prčvarnicama kraj puta, ispravnost svake borbe je upitna, a novac tek sitan za tako veliki rizik.

Tully tokom pauze u boksu radi sezonske poslove na farmama i često se pita da li će izdržati do kraja dana. I po svršetku se zakune da to više nikada neće raditi. A onda zaradu prebrzo potroši u prvoj birtiji i dva dana kasnije je na istom poslu. Sve vreme maštajući o povratku u ring.

Sa druge strane, Ernie kao perspektivan i mlad ne prolazi ništa bolje. Prerani brak i trudnoća njegove supruge ga zarobljavaju i gotovo sprečavaju makar u pokušaju uspeha. A kad to ipak prevaziđe, i napokon krene uzlaznom stazom, opet se čini da ga ne čeka ništa bolje niti drugo negoli Tullyja.

Jezik je sirov a poetičan, tekst je prepun asocijativnih dugih dijaloga, a nihilizam koji proističe i iz jednog i iz drugog grči želudac. Teško da postoji bolji roman o ovom sportu.

Migelančo Prado Ardalen

Ardalen bi se najpreciznije mogao svrstati u magični realizam. Radnja je duboko utemeljena u stvarnosti, ali je u njoj dovoljno toga nadnaravnog i neobjašnjivog a opet posve prirodnog.

Radnja je krajnje jednostavna. Devojka Sabela u kriznom periodu života odlazi u rodno mesto svoga dede, kojeg nikada nije upoznala, pokušavajući da kroz razgovore s meštanima rekostruiše njegov život. Malograđanska zloba će je uputiti na čoveka po imenu Fidel, koji bi joj, navodno, mogao pomoći. Međutim, čitalac veoma brzo uviđa da on nije prava osoba. Fidel u dramu unosi magiju jer živi u izmaštanom mehuru demencije, mašte i tuđih sećanja.

Mada se na polovini ovog grafičkog romana učini da Sabela neće nikamo dospeti sa istragom i da je svrha priče zapravo razotkrivanje i disekcija male sredine, sve se na neki čudan način izvanredno poveže.

Ardalen je grafički roman u kojem kitovi plove nebom, stari radio aparati oglašavaju zvuke mora, a mašta nadjačava sumornu stvarnost. A za sve to je velikim delom zasužan i maestralni Pradov crtež. Čitav strip je više oslikan nego nacrtan, a svaka fizionomija govori više od reči. Usto su umetnuti i isečci iz naučnih studija, pesme, novinski intervjui, sudski izveštaji... koji će priči dati još jednu, stvarniju dimenziju. Retko je magični realizam ovako uverljivo stvaran.

Piter Straub Koko

Koko je, uz Priču o duhovima, po mnogima najbolji Straubov roman. Za razliku od većine ostalih, u ovome nema natprirodnog te bi se, uslovno rečeno, mogao podvesti pod krimić. U pitanju je roman od preko 800 strana sitnog teksta, zbog čega je Koko mnogo više od krimića. Stranice i stranice romana potrošene su na likove, njihove svakodnevne živote i probleme, a usput se pokupi i toliko informacija o upravljanju restoranom da svako može da se oproba u tome.

Radnja se u knjizi šeta između sadašnjosti i Vijetnamskog rata. Nekolicina veterana primećuje poznate sheme u ubistvima koja se trenutno dešavaju i povezuje ih sa događajima sa bojišta. Njihov cilj je da uhvate ubicu pre nego što se i sami nađu među štikliranim imenima.

Straub je u Koko stilski nastavio da briljira, ali je ova knjiga, za razliku od Julije, oslobođena nepotrebnih unutrašnjih monologa i gomilanja emocija. Sa druge strane, Straubov problem, evidentan u svim njegovim romanima, ni ovde nije prevaziđen. Naime, pisanje je na mestu, likovi su razvijeni, razvodnjenost mu ide naruku, ali kad se celina pogleda izdaleka, lako se uočava da je priča previše mehanička i kruta, i da se većina događaja nije morala odviti onako kako jeste, ili tim redosledom, osim što je to autor tako želeo.

Svakako ima veštijih zapletača od Strauba, ali je malo ovakvih stilista, i u žanrovskoj književnosti i van nje. Neko vreme sam zaista živeo u ovom romanu. A to je, valjda, i najveći kompliment pisanoj reči.

Karen Rasel Orange World and Other Stories

Karen Rasel je među omiljenim novijim Njujorkerovim autorima. Piše uglavnom kratke priče i to veoma dobro. Dosad je objavila tri zbirke, St. Lucy's Home for Girls Raised by Wolves, Vampires in the Lemon Grove: Stories i aktuelnu Orange World. Njen roman Swamplandia! našao se u najužem izboru za Pulicerovu nagradu godine kada ona na kraju nije ni dodeljena.

Karen u svojim pričama na neobičan način prepliće realnost i fantastiku, stvarajući začudnu i gotovo pa bajkovitu atmosferu. Vampiri iz njene druge zbirke žive na plantaži limuna jer im kiseli sok suzbija želju za sisanjem krvi. U novoj knjizi farmer uzgaja tornado, ali to nikome nije čudno pošto je to uobičajena praksa. Takođe, momak se zaljubljuje u mumiju devojke stare dve hiljade godina, ali ni to nije toliko nekrofilski koliko izgleda. Ni mumija ni oni iz njihovog okruženja ne ponašaju se kako bismo očekivali.

Karen u priči Black Corfu stiže čak i do Korčule u sedamnaestom veku gde će se pozabaviti istorijski zabeleženim slučajem vampirizma. Priča govori o doktoru zaduženom da preminulima preseče tetive kako se ne bi povampirili. Oklevetan je za previd. A onda se oživeli javljaju u okolnim šumama. Ni u ovoj priči, kao ni u ostalim, nema žanrovskih momenata u onom trivijalnom i očekivanom ključu. Priča se mnogo više bavi klasnom strukturom ovog mesta i uticajem klevete na sudbinu i karijeru lekara nego vampirima i vukodlacima.

Nisu sve priče u ovoj zbirci vrhunske, ali ih je dovoljno onih koje jesu, a čak i one koje bismo mogli nazvati slabijima imaju u sebi dovoljno začudnog da bismo ovu autorku s pravom mogli zapitati gde nalazi ideje.